11:37 18 April 2021
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    22514
    Pratite nas

    Ljudske žrtve, ratna razaranja, građanski ratovi, reke izbeglica – kratak je opis Arapskog proleća koje se pretvorilo u zimu, talasa protesta koji je počeo pre 10 godina i čije teške posledice i danas potresaju svet.

    Mnogo je interesa bilo u igri, i na regionalnom i na svetskom nivou, a tokom demonstracija u Egiptu pominjalo se da su organizovane po srpskom modelu.

    Previranja u zemljama Severne Afrike i Bliskog istoka, kasnije nazvana Arapskim prolećem, počela su u u decembru 2010. u Tunisu, a već u januaru buknuo je bunt u Egiptu koji je završen svrgavanjem Hosnija Mubaraka posle trodecenijske vladavine. 

    Srbija targetirana kao organizator Arapskog proleća

    Bivši ambasador Srbije u Kairu, novinar Dragan Bisenić objašnjava da je Srbija bila jedna od zemalja koja je targetirana kao organizator Arapskog proleća.

    „Za godine koje sam proveo u Egiptu dao sam oko 500 intervjua odgovarajući na jedno isto pitanje – da li smo mi organizovali Arapsko proleće, da li smo mi bili iza toga. Pojavljivali su se tekstovi kako je sve to urađeno po srpskom modelu. U početku sam pokušavao da se odbranim a posle sam video da to nema smisla, pa sam rekao da bih voleo da mi možemo da promenimo vlast u zemlji kao što je Egipat“, kaže Bisenić, podsećajući da se u kontekstu protesta u Egiptu pominjala organizacija Kanvas čiji je osnivač bio bivši „otporaš“ Srđa Popović.

    Bisenić za Sputnjik ističe da se svakako ne može reći da nije bilo direktnog stranog mešanja drugih sila i zemalja koje su radile na obuci onih koji su organizovali demonstracije.

    Uloga stranih aktera

    Prema mišljenju dr Slobodana Jankovića sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu, uloga stranih aktera tokom Arapskog proleća bila je više u tome da usmeravaju postojeće nezadovoljstvo u zemljama pogođenim pobunama i da ga iskoriste da osiguraju svoje interese. 

    Janković podseća da je u nekim zemljama poput Libije došlo i do direktne strane intervencije.

    “Tačno je da je Savet bezbednosti UN doneo dve rezolucije  o Libiji - o zabrani letenja i zaštiti civila ali to se pretvorilo u vojnu agresiju tri zemlje Francuske, Velike Britanije i SAD, a onda vrlo brzo NATO-a, što je izašlo iz okvira rezolucija”, navodi Janković.
    U Egiptu i Tunisu direktne vojne intervencije nije bilo, ali su realizovani interesi Amerikanaca, dok je recimo u Bahreinu bila potrebna intervencija Saudijske Arabije uz aminovanje SAD i Britanije da se smiri nezadovoljstvo šiitske većine.

    Prema oceni Jankovića i Bisenića, u Arapskom proleću najgore su prošle tri države: Libija, Jemen i Sirija: u Libiji su u toku pregovori zaraćenih strana, dok u Siriji i Jemenu situacija posle godina oružanih sukoba ni izdaleka nije rešena. 

    “Arapsko proleće teško da je ikom donelo išta dobro: ekonomsko stanje u zemljama regiona je lošije, kao i stanje sa stanovišta demokratije i ljudskih prava. Ali ono što je krupna promena jeste da imamo fenomen da sve više arapskih država počinje da priznaje Izrael i uspostavlja što neposredne, što posredne odnose s jevrejskom državom. I to je neka promena. A naravno, pojavili su se novi igrači u regionu, a to su Rusija i Turska”, napominje Janković.

    Rusija se profilisala kao velika sila

    Rusija je, kako dodaje, svojim angažovanjem u Siriji osigurala partnerstvo i dobre ugovore u isporuci naoružanja brojnim zemljama na prostoru Bliskog istoka i Severne Afrike. 

    “Odlično su iskoristili situaciju u Siriji i spasili Bašara Asada, a ta intervencija je otvorila vrata da Rusija ponovo profiliše sebe kao veliku silu”, kaže ovaj ekspert.

    Kad je reč o Turskoj, Bisenić dodaje da je ta zemlja tokom Arapskog proleća među prvima podržala svaki od protesta i svrgavanje dugogodišnjih lidera tih zemalja, a da je sada neosporni dobitnik tih promena.

    Turska je danas ostvarila značajne rezultate u širenju svog uticaja pa bismo mogli da je nazovemo nekom vrstom regionalne velesile”, smatra bivši ambasador.

    Kao jednu od teških posledica previranja koja su kao grudva snega prošle regionom  Bisenić izdvaja talas izbeglica koji je zapljusnuo Evropu, a koji i dalje traje. Postoje čitave mreže ljudi koje profitiraju od prebacivanja izbeglica u Evropu, svojevrsna migrantska industrija a, kako napominje naš sagovornik, ne treba zaboraviti ni strateški aspekt koji se tiče odnosa Evropa i Turske.

    Turska brana za izbeglice ka Evropi

    U prvom talasu Turska je bila ključna zemlja koja je propustila milione izbeglica iz Sirije, između 2-3 miliona ljudi, a sama Nemačka je apsorbovala 2 miliona. Druge zemlje u Evropi su to dočekale sa mnogo manje razumevanja, što je bio jedan od uslova za pojavu populističkih organizacija i stranaka i važan razlog za izlazak Britanije iz EU.

    “Pretnja migrantskom poplavom i seobom naroda nije nestala zbog toga što Turska i sada ima između 2 i 3 miliona izbeglica iz Sirije koje je zbrinula. Ona sad drži barijeru između Evrope i novog migrantskog talasa i kad god dođe do krize između Turske i Evrope, Ankara potegne to pitanje”, primećuje Bisenić.

    Među retkim pozitivnim posledicama talasa pobuna Bisenić ističe da su neke zemlje izvukle pouke iz tuđih iskustava, pa su tako zalivske monarhije i Saudijska Arabija postale svesne potrebe da se reformišu u pogledu prava žena, uključivanja mladih, normalizaciju odnosa s Izraelom. “U svakom slučaju, arapski svet je, ako ništa drugo, posle tih burnih događaja shvatio da mora da se promeni”, konstatuje Bisenić.

    Pročitajte još:

    Tagovi:
    arapsko proleće
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga