13:04 25 Jun 2021
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    81324
    Pratite nas

    „Ovako počinje komunizam!“ Zavapio je Donald Tramp. Bejaše to reakcija na neprestano sankcionisanje njegovih poruka o izbornoj krađi na društvenim mrežama.

    Još pre društvenih mreža urednici nekih „liberalnih i demokratskih medija“ u Americi jednostavno su prekinuli direktan prenos obraćanja aktuelnog predsednika (u novembru 2020. godine) zato što su procenili da je izgovarao „očigledne neistine“.

    Komitet je odlučio da izborne krađe nije bilo. Sada je neophodno realnost prilagoditi odluci, a ne donositi odluke u skladu sa činjenicama.

    Nije početak komunizma već kraj demokrature u Americi

    Sa jedne strane, Tramp jeste u pravu kada poredi stanje sa delovanjem komunističkih režima. Partijske strukture su „prilagođavale“ realnost prema sopstvenim pogledima na svet. Sa druge strane, međutim, osim propagandnog efekta koji poređenje sa „odvratnim komunistima“ među republikanskim biračima može izazvati, Tramp nije u pravu.

    Stanje je takvo da se ne može govoriti o „početku komunizma“, već o „kraju demokrature“. Još tačnije — neoliberalne demokrature!

    Pojam demokratura prvi je upotrebio urugvajski pisac Eduardo Galeano, a američki teoretičari kasnije su mu dali šire politikološko značenje. Ukratko, radi se o režimu koji kombinuje odlike demokratije i diktature zahvaljujući čemu je moguće nekažnjeno zanemarivanje ili kršenje interesa većine ili značajnog dela građana.

    Definicija pisana u drugoj polovini osamdesetih godina HH veka odlično opisuje današnju situaciju u SAD i delovanje „demokratskog sektora“. Ali, ako se prati hronologija, lako je uočiti i da današnje stanje predstavlja završnu fazu procesa koji dugo traje.

    Jednostavno, demokratije ima „unutar sistema“, ali ne i za one izvan njega. Zato je dozvoljena kritika pojedinih odluka ili metoda koji se koriste, ali ne i pokušaj preispitivanja celine ili teorijskih obrazaca na osnovu kojih se tumače procesi.

    Šta je dozvoljeno, a šta se „ne dira“

    Galeano je svojevremeno pisao: „Postoji takozvana Međunarodna zajednica? Da li je to nešto više od kluba trgovaca, bankara i ratnika? Da li je to nešto više od umetničkog imena koje SAD daju kada igraju?“ Na drugom mestu je dodao: „Najmoćnije institucije, MMF i Svetsku banku vode tri ili četiri države. Ostali gledaju. Svet je organizovan po ratnoj ekonomiji i kulturi rata.“ Razgovarati u forumima, od lokalnog do državnog nivoa — kojom trasom će koji put proći, koliko izdvajati za zdravstvo, a koliko za nauku, to se moglo.

    ​Raspravljati o dometima i posledicama ustrojstva spoljne politike i međunarodnih odnosa na ratnoj ekonomiji i kulturi rata — nikako ne može! Tokom godina, promovisanjem neoliberalne doktrine kao politički korektne matrice za sagledavanje i analize društvenih procesa, paralelno sa kulturom rata instalirana je i kultura ambalaže. Može se tumačiti i da je kultura ambalaže bila samo efikasno sredstvo unutar šire kulture rata.

    Opet Galeano: „Živimo u svetu u kom su sahrane važnije od pokojnika, u kom su svadbe važnije od ljubavi, u kom je izgled važniji od pameti. Živimo u kulturi ambalaže, koja prezire sadržaj.“

    I takav pristup traje već dugo, počeo se razvijati paralelno sa uokviravanjem komunističke diktature. Iako su sistemi bili formalno demokratski, iako se to moglo dokazati i u političkoj praksi na brojnim primerima, ipak su postojale zabranjene teme, „osetljive“ stvari u koje se „ne dira“, ono važno za „bezbednost države i naroda“.

    Nakon raspada bipolarnog poretka primetna je ubrzana regresija ka demokraturi. Na prvi pogled deluje paradoksalno: dok je trajao, komunizam je pomagao održavanje demokratskih političkih sistema! Bilo je važno pokazivati razliku u odnosu na represivni aparat, uvek i na svakom mestu, insistirati na slobodi izbora, mogućnosti da se svojim glasom odlučuje.

    Tada se nije sve svodilo na trase puteva, izdvajanja za zdravstvo i nauku, bilo je i „velikih reči“ o dekolonizaciji, ljudskim pravima, slobodama, borilo se protiv rasizma i aparthejda.

    Kada je nestao komunizam, nestala je i potreba da mu se oponira, da se dokazuje prednost demokratskog uređenja. Delovanje demokrature počinje se u punoj meri osećati i na unutrašnjem planu.

    Iako sistem nije jednopartijski, promenom vladajućih garnitura nema ozbiljnijih političkih zaokreta, nema promene strateškog opredeljenja, nastavlja se po starom. A to staro podrazumeva neprekidno nametanje rešenja u okviru promovisane političke korektnosti, o kojoj se ne raspravlja.

    Tramp kao „sistemska greška“

    Pobeda Donalda Trampa 2016. godine bila je „sistemska greška“, pokazna ilustracija šta se može dogoditi ako se demokratura ne nastavi! Tramp je trebalo da završi kao Le Penova u Francuskoj, kao Alterantiva u Nemačkoj, sa solidnim rezultatom, ali bez pobede i realnog ugrožavanja koncepta političke korektnosti.

    Dakle, više da to glasanje posluži kao „izduvni ventil“ za nezadovoljne, nego kao pravi izbor.

    Ishod bejaše drugačiji pa je poruka shvaćena: nikakvih improvizacija više ne sme biti! Kada Tramp izusti „izborna krađa“ program se momentalno prekida. Bez obzira što je i dalje aktuelni predsednik SAD. Kada napiše bilo šta neprikladno, to se sankcioniše. Brisanjem, obeležavanjem, nađe se način.

    I, sudeći po iskustvima iz međunarodne arene, to će se nastaviti. „Jedini način da se istorija ne ponovi jeste očuvati je živom“, rekao je Galeano.

    Brisanje istorije je uslov nametanja rešenja, širenje priče o bezalternativnosti raznih skarednosti i somnabulija koje se „prodaju“ pod maskom političke korektnosti. Ili, kako je Džordž Orvel podvukao: „Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.“

    Proces delegitimizacije svega što je Tramp zastupao (i što je na izborima, uslovno rečeno, podržala „polovina Amerike“) biće nastavljen, do kraja, do izvrtanja činjenica, „umrtvljivanja“ istine, „kontrolisanja“ prošlosti kako se ona ne bi ponovila, kako na nekim novim izborima ne bi opet došlo do „sistemske greške“. Rat protiv „neprikladnog sadržaja“ preselio se iz sveta u SAD. Posledice demokrature „spustile“ su se sa međunarodnog na državni nivo.

    Komitet odlučuje. Narod je tu da se saglasi.

    Pročitajte još:

     

    Tagovi:
    izbori, Donald Tramp, Amerika, Dušan Proroković
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga