18:19 11 Maj 2021
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    2239
    Pratite nas

    Americi treba nova doktrina spoljne politike, a jedan od predloga stiže od manje poznatog kolumniste „Njujork tajmsa“ Breta Stivensa. On za državnog sekretara Entonija Blinkena ima sledeću poruku: oslonac čitave američke spoljne politike treba da budu disidenti u drugim zemljama, naročito u onim koje su suviše moćne da bi ih srušili vojnim metodama.

    Naivno je čekati dok „reformatori“ donesu procvat tim zemljama i od njih naprave istinske proameričke demokratije. A kad je već tako, onda se svi sporazumi sa Rusijom, Kinom, Iranom i drugima moraju postizati pod jednim uslovom: oslobodite svoje disidente. Da, čak i ako su ovi sporazumi korisni samoj Americi.

    Oslonac na disidente – cilj je dovesti ih na vlast

    Odmah sledi lista disidenata iz različitih zemalja, počev, naravno, od Alekseja Navaljnog. A najbolja stvar u Stivensovoj kolumni je odgovor na pitanje zašto Amerika ima takvu doktrinu. Odgovor je sledeći: da bi disidenti došli na vlast u svojim zemljama, svrgli sve režime koji se ne sviđaju Americi i – cilj je postignut.

    Ova doktrina se ističe svojom iskrenošću, na čemu se autoru moramo zahvaliti. Kako se ona razlikuje od neobjavljene spoljnopolitičke doktrine koja je postojala za vreme Donalda Trampa?

    Na primer, poslednja nedelja na poslu Majka Pompea, bivšeg šefa diplomatije SAD-a. Dakle, državni sekretar piše tvitove za oproštaj. Predsednik Sjedinjenih Država je možda i bio isključen sa društvenih mreža, ali Pompea niko odatle nije izbacio. Tako je nastavio da piše i napisao tvitove — čak trideset komada o Kini.

    Reč je o nekoj vrsti političkog zaveta: tu se govori o svemu. Počevši od toga da su Kinezi zlonamerno stvorili smrtonosni virus u svojim laboratorijama i proširili ga po čitavom svetu, pa završno s time kako se oni užasno ponašaju u Južno-kineskom moru. Generalno, „sve o Kini“ u 30 tvitova, koji su zatim objedinjeni u jedan dokument koji je objavljen na sajtu Stejt departmenta.

    Neuspeli pokušaj demonizacije Kine

    O čemu se ovde radi: o slučaju pokušaja totalne demonizacije ogromne nacije. Za vreme Donalda Trampa, republikansko krilo američke politike je pokušalo da izgradi imidž totalitarne komunističke države — tirana Kineza i pretnje celom svetu. Imidž nije samo lažni, već demonstrativno lažni: nisu nam potrebne činjenice, sada vas vidimo tako, a zajedno sa nama sada će vas tako videti ceo svet, pratite tok događaja.

    A zašto i da ne ispratimo? Ako ne poslednji dan, onda je poslednju nedelju Pompea obeležilo otkazivanje putovanja u Evropu, a lukavi Kinezi nagoveštavaju da Evropljani nisu želeli da ga vide. Pritom, ključno područje američke diplomatije u Evropi bilo je da pokuša da prekine diplomatsku saradnju sa Kinom — od odustajanja od 5G tehnologije do opšteg smanjenja obima saradnje.

    Ishod je sledeći: 30. decembra, nakon dugih pregovora, završen je sporazum između EU i NR Kine o budućim investicijama. A ove nedelje je objavljeno da je trgovina između EU i Kine u teškoj 2020. godini premašila 620 milijardi dolara (godišnji rast od 4,7 odsto), što čini Kinu prvim trgovinskim partnerom Evropske unije. Ovo je dodatak opštim rezultatima kineske ekonomije za istu godinu koji su već sumirani. Kako je predviđeno, postignut je rast od 2,3 odsto u tako razorenom svetu. A neko je hteo da uništi Kinu…

    Kina EU
    © AP Photo / Andy Wong
    Trgovina između EU i Kine u 2020. godini premašila je 620 milijardi dolara (godišnji rast od 4,7 odsto), što čini Kinu prvim trgovinskim partnerom Evropske unije.

    Ovo nije samo neuspeh spoljne politike Donalda Trampa, ovo je užasan neuspeh koji treba pažljivo ispitati da bi se izvukla pouka za sledeće generacije.

    Lekcija koju je potrebno naučiti glasi ovako: prepustite ideologiju ideolozima. Demonizacija stranaca i moralno opravdanje sopstvenih zločina prati istoriju čovečanstva od pamtiveka, a tvrdnja da je Bog (ili bogovi) s nama, a ne s njima, uopšte nije neka novost. Najnoviji primer je to kako je britanska propaganda izmislila zločine Nemaca tokom Prvog svetskog rata, stvarajući tako moralno opravdanje za već realna nemačka zlodela u Drugom svetskom ratu.

    Ali diplomatija nije nužno nastavak ideologije. Diplomate se bacaju na posao kada topovi utihnu i moralisti se povuku. Konkretno, ključna ideja Trampove administracije nije bila toliko nerazumljiva — da se američke proizvodne kompanije koje su otišle u Kinu moraju vratiti ako SAD žele da prežive. I može se zamisliti da je čak i politika moći u ovom pogledu, ako ne pravilna, onda barem objašnjiva. Diplomate bi možda ovde mogle mnogo da učine.

    Doktrine laži i mržnje

    Međutim, oružje ove politike moći bile su nečuvene laži o Kini. Narod ove zemlje se možda ne odlikuje neumerenom ljubavlju prema pravdi, koja je svojstvena ruskoj civilizaciji. Ali čak i suzdržane Kineze razbesni laž. I kakva je razlika ako će demokrate nastaviti sa istim takvim lažima zajedno sa dosadnim pominjanjima lokalnih disidenata.

    Tezu „Kinezi su užasni i sa njima se ne može izaći na kraj“ američka diplomatija je koristila u svim pravcima, ali je glavni akcent stavljen na društva zapadne grupe država. Da bi ona vršila pritisak na svoje vlade, a posebno korporacije, ne sme biti nikakve saradnje sa diktaturom. Ali Zapad se sastoji od različitih društava, anglosaksonska Australija ili Kanada su i dalje nekako podložne moralnom pritisku. S Evropljanima je dotle teže; čak i anglosaksonskim Britancima je jasno da je Zapad Zapad, a Istok Istok. Trgovati sa Istokom uopšte nije isto što i pozajmljivati od njega sistem vlasti ili kulturu. Naročito ako je vaša kultura zadobila težak udarac u proteklih godinu dana, zajedno sa ekonomijom i društvima generalno.

    Kao rezultat, vidimo veoma tužnu krajnju sliku vladavine Donalda Trampa. U unutrašnjoj politici SAD-a i drugih zemalja je postignuto mnogo zanimljivih stvari. Na primer, oblikovala se ili je počela da se oblikuje jasna ideologija modernog konzervatizma (patriotizam i primat nacionalne kulture i vrednosti, suverenitet ličnosti itd.), koja se suprotstavlja ludoj levičarskoj ideji razaranja društva. Sa Trampom ili bez njega, ova kristalizacija ideje daje Zapadu šansu za opstanak i poštovanje od strane drugih civilizacija. Ali tamo gde je unutrašnja konsolidacija u ekonomske svrhe zahtevala podršku razumne spoljne politike, tamo je, kao što je već pomenuto, neuspeh zagarantovan i strašan.

    Da li se ideja „oslanjanja na disidente“ veoma razlikuje od ove doktrine? Generalno, ne. I jedna i druga su doktrine laži i mržnje, čiji je cilj uništavanje društava i država koje SAD ne voli. A o čemu lagati i kako mrzeti — to su već detalji.

    Tagovi:
    politički disidenti, spoljna politika, SAD
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga