20:57 17 Jun 2021
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 27
    Pratite nas

    Puteve trgovine oružjem, legalne i ilegalne, naročito je zanimljivo pratiti na tlu Afrike, kontinenta čiji predsednici i diktatori permanentno pokazuju interesovanje i žeđ za novim i novim količinama naoružanja. Ova trgovina ima i „Pokrov tame“, kako glasi ime najnovijeg romana novinara Dušana Miklje.

    Miklja je veći deo svoje novinarske karijere proveo upravo u Africi, gde je bio dopisnik jugoslovenske agencije Tanjug – prvo kao prevodilac u jugoslovenskim mirovnim snagama na Sinaju, a kasnije i kao dopisnik Tanjuga iz raznih afričkih zemalja.

    „To mi je i najuzbudljiviji deo novinarskog života – zbog silnih prevrata, borbi za nacionalnu nezavisnost, vojnih udara i svega onoga što je haotično u običnom životu, a što je vrlo poželjno za novinarski posao“, priča Miklja.

    Pokrov tame nad švercom oružja u Africi

    „Pokrov tame“ govori o gotovo nemogućoj ljubavi u miljeu trgovaca i krijumčara oružja, vladinih zvaničnika i korumpiranih javnih službenika, organizacija koje se bave nadziranjem i sprečavanjem nedopuštene trgovine i obaveštajnih službi koje je podstiču, posrednika i prevoznika, profesionalnih ubica i humanista, grešnika i pravednika...

    Licemerje, surovost i bezobzirnost karakteriše i one koji oružje naručuju i one koji ga prodaju, objašnjava Miklja. Trgovina oružjem možda je najbolji primer kako se prema jednoj istoj stvari, u zavisnosti od trenutnih interesa, ponašaju svi akteri u tom „poslu“.

    „Kada naručiocima i prodavcima oružja odgovara, to potpomažu sve državne službe, obaveštajne agencije, posrednici, prevoznici i na to se gleda kao na bilo koji drugi trgovački posao. Kada im to ne odgovara, iste službe upregnute su iz sve snage da sprečavaju trgovinu oružjem“, kaže Miklja.
    © AFP 2021 / VALERY HACHE
    Saudijski milijarder Adnan Kašogi, jedan od najvećih trgovaca oružjem u HH veku

    Posebno je zanimljiv način na koji Miklja opisuje trgovce oružjem – kao ljude koji, kroz odevanje i manire pokušavaju da se predstave kao obični poslovni ljudi koji samo trguju robom za kojom postoji potražnja. I ne menja im imena; kroz roman prolaze legendarni likovi trgovine oružjem na svetskom nivou, Adnan Kašogi, Dejl Stofel, Samjuel Kamings, Musa bin Šamšer, i, možda najživopisniji od svih, bivši predsednik Liberije, Čarls Tejlor.

    Čarls Tejlor kao trgovac

    Tejlor, koji je, prema Mikljinim rečima, pokazao priličnu umešnost u švercu oružja, odgovoran je za mnoge ratne zločine u svojoj zemlji i susednom Sijera Leoneu – obe zemlje u ne tako davnoj prošlosti bile su poprišta krvavih građanskih ratova koji su se odlikovali neverovatnom surovošću – u obema su dobar deo vojnih snaga činila deca.

    © AFP 2021 / GEORGES GOBET
    Bivši predsednik Liberije Čarls Tejlor, jedan od najvećih gospodara smrti u Africi

    Putevi oružja išli su tako što bi se od odredišta, neke male evropske luke gde državne službenike kontroliše moćna kriminalna organizacija (na primer kalabrijska Ndrangeta), brod kretao do obala Afrike, gde bi pristao u međunarodnim vodama. Potom bi se tovari, deklarisani kao poljoprivredne mašine, pretovarivali u manje brodove do luke (na primer Fritauna, prestonice Sijera Leonea), a odatle bi se krijumčarskim putevima transportovali u Burkinu Faso.

    Tejlor je, kako Miklja kaže, pretvorio Burkinu Faso u nosač aviona i ogromno skladište oružja iz koje je ono avionima krijumčareno. Ova centralnoafrička zemlja odabrana je kao baza za šverc oružja zato što, za razliku od Liberije i Sijera Leonea, nije podlegala sankcijama na izvoz oružja UN, a Tejlor je sve svoje finansijske obaveze namirivao, ne samo novcem, nego i „krvavim dijamantima“ koje su kopali robovi u Liberiji i Sijera Leoneu.

    Pivo i Crni škorpion

    Pored živopisnih ljudi, roman vodi čitaoca i kroz živopisne gradove Afrike – Port Harkort, Bamako, Fritaun, Kinšasa, Adis Abeba, Asmara, Brazavil, Monrovija, Lagos… - mesta u kojima je Miklja boravio tokom karijere dopisnika.

    Zato i kaže da je „Pokrov tame“ fikcija, ali doživljena fikcija:

    „Shvatam logičku neodrživosti takvog iskaza, ali zaista je to doživljeno“.

    Jedan od prvih afričkih gradova sa kojima se susreo je Port Harkort, nigerijska luka, u kojoj je boravio kao dopisnik iz građanskog rata u Nigeriji 1967. Tu, na frontu, imao je prilike da upozna Crnog škorpiona, pukovnika Bendžamina Adekunlea, jednog od nigerijskih vojnih vođa, koji se, kako kaže, odlikovao priličnom surovošću, ali je, s obzirom na ugled tadašnje Jugoslavije u Africi, pristao da razgovara sa Mikljom.

    © AFP 2021 / ISSOUF SANOGO
    U građanskim ratovima u zapadnoj Africi, gospodari rata su zloupotrebljavali i decu. Na fotografiji je mladi borac gerilskih snaga tokom građanskog rata u Sijera Leoneu
    „On je ispoljio, rekao bih vidljive simpatije, što je malo neobično za tako okrutnu ličnost, ne za mene kao osobu, već za mene kao predstavnika zemlje koja nema trgovinskih interesa, ne želi da se domogne izvora nafte, što je bio i glavni uzrok građanskog rata u Nigeriji“, kaže Miklja i kroz smeh naglašava da sa intervjua sa Adekunleom mora da razveje maglu, jer su tokom razgovora popili nekoliko sanduka piva.

    Pivo je još jedna konstanta Mikljinog romana – kroz „Pokrov tame“ kao da protiču hektolitri piva, koji se u Africi, izgleda, pije u ogromnim količinama. U Africi, pivo je plebejsko piće, za razliku od viskija, koje je aristokratsko piće i pili su ga kolonizatori iz više klase, objašnjava naš sagovornik. Kakav je odnos Afrike prema pivu, Miklja objašnjava kroz izveštaj jednog diplomate, koji javlja da u zemlji u kojoj službuje nema vodovoda, nema crpki za bunare, ali su otvorene dve nove pivare.

    „Piva ima u izobilju i obično siromašni veći deo plate potroše upravo na pivo“, kaže on.
    Kafkijanski pejsaži Etiopije

    Franc Kafka se sam nameće kada se pogleda pejsaž jednog malog mesta kraj Adis Abebe, prestonice Etiopije. U Debre Zeitu nalazilo se najveće skladište oružja na svetu – oružje svih vrsta, od pušaka, preko tenkova do aviona, često neraspakovano u kontejnerima, stajalo je tu uskladišteno dokle pogled dopire.

    „Nevolja je bila u tome što je samo deset odsto tog oružja moglo da bude iskorišćeno, jer, da bi se oružje koristilo, mora se naučiti i rukovati sa njim. Tako da je to jedan apsurd koji bi i Kafka uočio“, kaže Miklja.

    Besmisao i paradoksi vidljivi su na svakom koraku na Rogu Afrike – u Asmari, sada glavnom gradu Eritreje, koja je u vreme dok je Miklja bio dopisnik bila deo Etiopije.

    © AFP 2021 / ISSOUF SANOGO
    Građanski ratovi u zapadnoj Africi odlikovali su se posebnom surovošću. Na fotografiji je prikazan tadašnji generalni sekretar UN Kofi Anan, koji u naručju drži devojčicu kojoj su pobunjenici u Sijera Leoneu odsekli ruku.

    Na jednoj raskrsnici u Asmari „zaostao“ je uništeni tenk iz mnogobrojnih sukoba:

    „Pitam vodiča zašto ne uklone tenk. On mi odgovara: „Nemamo dizalicu. A i da imamo dizalicu, nemamo kamion u koji možemo da ga smestimo. A i da imamo kamion, nemamo topionicu, gde možemo da ga pretopimo“. Pitam ga: „Dokle će tenk stajati tu, do kraja veka? On odgovara: „Ne, do kraja vremena““!

    Pročitajte još:

    Tagovi:
    trgovina oružjem, Afrika
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga