04:29 11 April 2021
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    95197
    Pratite nas

    Na današnji dan pre 17 godina, vođeni bezumnom mržnjom, desetine hiljada Albanaca palili su sve srpsko na Kosovu i Metohiji, pred očima 40.000 vojnika međunarodne misije.  U dva dana zgažena je cela civilizacija jednog naroda.

    Ovo su reči Živojina Rakočevića, novinara i publiciste sa Kosova i Metohije i svedoka 17. marta 2004. godine. On kaže da je pogrom koji je tada izvršen nad Srbima na Kosovu i Metohiji bio najsistematičniji i najorganizovaniji, a čini se i najgori zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata u doba mira.

    „Ono što je fatalno i što nikako nismo mogli očekivati je da je zapadni deo međunarodne zajednice većinski tog dana odlučio da prizna nezavisnost Kosova i to je paradoks u kome živimo. Krivac nikada nije kažnjen“.

    Dan kad su zgaženi Srbi na Kosovu pred očima Zapada  

    „Sve što je tog dana pripadalo Srbima, recimo u Prizrenu, uništeno je do temelja ili je teško oštećeno, oskrnavljeno i devastirano. Nikada u svojoj istoriji SPC na tako širokoj teritoriji za dva dana nije doživela teži udarac. To se isto može reći i za srpsku državu i narod koji je sve to doživeo i svojim ranama i nesrećama posvedočio“, navodi Rakočević.

    Samo u Prizrenu, podseća Rakočević, to stradanje je počelo od čudesnog i, kako kaže, najboljeg živopisa Bogorodice Ljeviške, pa sve do srpskih staraca koji su imali 80 ili 90 godina.   

    „Sećam se Natalije Krstić, koja je posle pogroma na gvozdenom vojničkom krevetu u Nemačkoj bazi Kfora pevala ’Slavuj pile ne poj rano ne budi mi gospodara‘. Svi smo znali ko je gospodar Prizrena i da je zlo zapravo gospodarilo Prizrenom. Jedna od osnovnih nesreća koja je pogodila Srbe na Kosovu i Metohiji tog dana je ubistvo grada. Dobro organizovana masa predvođena institucijama Prištine uz većinski blagoslov međunarodne zajednice odlučila je da uništi Srbe u gradovima i svaku mogućnost njihovog povratka“, dodaje naš sagovornik sa Kosova i Metohije.  

    Dakle, kaže on, stradale su urbane celine i zaštićena istorijska jezgra, škole, biblioteke, manastiri, crkve, arhitektura, slikarstvo, savremeno stvaranje, nematerijalna kulturna baština Srba…

    Zločin pred očima 40.000 mirovnjaka

    „Čitav jedan civilizacijski sistem je tog dana fatalno izbrisan i pogođen. Ko će danas da se seti zbirke ikona iz crkve u Uroševcu, od kojih su mnoge iz 18 i 19 veka. Ili najočuvanijeg ikonostasa u Crkvi svetog Nikole, koji je goreo danima… Mi smo tamo dolazili, hodali po onim plavim plamenovima koji su izbijali ispod šuta koji je pao na njega. Đonovi su nam se topili u toj nesreći koja je bila…“, priseća se Rakočević.

    Ko će, pita se on, popamtiti hiljade i hiljade ljudi koji su pretvoreni u ruševine, čiji su domovi nestali i čiji je strah tog trenutka uvećan do neslućenih razmera i nikada se od njega nisu oporavili.

    „Za to su potrebne institucije, instituti i nauka da objasne fenomene koji su se tog dana ukrstili nad Srbima, nad njihovom duhovnošću, kulturom, civilizacijom na Kosovu i Metohiji. Tog dana pucano je i udareno srce jedne civilizacije, vatrenom stihijom, talasom koji se kretao ka nama i u kome ste jednostavno mogli samo da pokušate da pošaljete glas o sebi. Da probate da pošaljete poruku šta se događa i da pitate da li je moguće da u prisustvu na desetine hiljada mirovnjaka nestaje jedna civilizacija, narod i njegova baština“,  navodi Rakočević.

    Svaki Srbin nosi ožiljke tog dana

    Danas, dodaje on, svaki Srbin na Kosovu i Metohiji nosi ožiljke pogroma 17. marta 2004. i to je jedan od najznačajnijih  događaja u istoriji Kosova i Metohije koji je istovremeno i strašna opomena da se nikada više ne dogodi. To je i poziv na kreativnu prirodnu i građansku obnovu svega što je uništeno.

    „Na prvom mestu  obnovu života koji će obnavljati svetinje i duhovnost, kulturu i stvarajući iznova kulturu. Što se tiče  međunarodne zajednice njena odgovornost je presudna. Ona mora da sagleda rezultate 17. marta i da bude uvek na oprezu da se on ne ponovi, i da se u bilo kojoj formi ne obnavlja“, objašnjava Rakočević.

    Paradoks slobode Srba na Kosovu i Metohiji  

    To je paradoks slobode u kojoj žive Srbi na Kosovu i Metohiji, ističe on, jer je sloboda Srba uslovljena zločinima koje su u doba mira napravili nad njima.

    „Naša sloboda je nešto što nam neko drugi propisuje. Mi na to ne možemo da pristanemo i ne možemo pristati da je oduzimanje slobode koje je bilo strašno i fatalno 17. marta 2004, naš način života. Ne, mi zaslužujemo svoju slobodu, svoju autonomiju, svoj odnos prema svom blagu. Svoj odnos prema povratku i sopstveni život koji neće zavisiti od tuđe etničke slobode propisa, administracije, dokumenata, granica ili zla koje nas je pogodilo i koje je okrenuto protiv nas,“ zaključuje Rakočević.

     Organizovano nasilje nad Srbima bez krivca
    Pre 17 godina, u jednom trenu nestalo je oko 286 srpskih kuća, preko 35 crkava, manastira i grobalja uništeno je i zapaljeno,  više od 4.000 Srba sa juga KiM je proterano u dvodnevnom nasilju ekstremnih Albanaca koji su napali Srbe. Ubijeno je osmoro Srba i 11 Albanaca – koji su stradali u obračunu sa američkim i francuskim Kforom koji je pokušavao da zaustavi nasilje.

    Međunarodni tužioci i sudije na Kosovu procesirali su sedam slučajeva uništavanja crkava i 67 osoba osudili na zatvorske kazne od 21 meseca do 16 godina. Ipak, do danas nisu otkriveni nalogodavci za ovo, kako su međunarodni krugovi u više navrata ocenili – organizovano nasilje.

    Navodni povod za najveće etničko čišćenje Srba i nealbanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji od 1999. godine bilo je davljenje trojice albanskih dečaka, 16. marta 2004, iz sela Čabra koje se graniči sa srpskim selom Zupče kod Zubinog Potoka. U kosovskim medijima optuženi su Srbi da su nesrećnu decu navodno pojurili sa psima u reku.

    Portparol UNMIK policije, Derek Čepel je kasnije demantovao da su albanski dečaci nastradali bežeći od Srba. Ipak, to nije pomoglo da se napad ekstremnih Albanaca zaustavi u Mitrovici. 

    Pročitajte i:

    Tagovi:
    SPC, Kfor, kosovski Albanci, zločini, civilizacija, Kosovo i Metohija, 17. mart, pogrom sa Kosmeta, martovski pogrom
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga