10:23 11 Maj 2021
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    470224
    Pratite nas

    Od Bajdenovog nesrećnog dolaska na vlast svet je prekriven žarištima, od Ukrajine do Kine, na kojima bi u svakom trenutku mogao da izbije svetski rat. Da li američka duboka država očajnički želi da nadoknadi četiri godine bez ratovanja za vreme Trampovog mandata, pita se američki pisac Robert Bridž.

    Slučajno ili ne, svet je postao mnogo opasnije mesto otkako je Džo Bajden zvanično ušao u Belu kuću 20. januara, navodi Bridž, autor knjige „Ponoć u američkom carstvu“ u kojoj piše kako korporacije i njihovi politički službenici uništavaju američki san.

    Sad kad je parola „učinimo Ameriku ponovo velikom“ uklonjena sa američke političke scene, prvi indikatori ukazuju na globalnu politiku prožetu opasnim sukobima, čak i potpunim neprijateljstvima koja bi mogla da potpali „rat svih ratova“. Trenutno je na ruskom pragu jedno od najopasnijih stajališta duž ovog autoputa do pakla.

    Za prosečnog potrošača zapadne medijske nezdrave hrane, pat pozicija između Ukrajine i Rusije svela se na zalogaje veličine grickalica, koje se popularno prodaju potrošačima kao „ruska agresija“. Međutim, pronicljiviji kupac nezdrave hrane otkriće da je Moskva u stvari nepokolebljivo podržavala mirovni sporazum u Donbasu gde već sedam godina besni građanski rat između proruskih snaga i Kijeva. U međuvremenu, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski napustio je Minski protokol, mirovni ugovor iz 2014. godine, a 24. marta potpisao je dekret kojim se Ukrajina praktično sprema za rat sa Rusijom.

    I to nisu jedine nezgodne istine o kojima zapadni mediji više vole da njihova publika ništa ne zna.

    Šestog aprila, samo nekoliko dana nakon što je Zelenski vodio duži telefonski razgovor sa američkim predsednikom Bajdenom, u kojem je američki lider pružio „nepokolebljivu podršku Amerike“, Zelenski je pozvao i generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga i izrazio želju Kijeva da postane „kartica“ vojnog bloka predvođenog SAD. Samo slučajnost, zar ne?

    ​„NATO je jedini način da se okonča rat u Donbasu“, rekao je Zelenski, što je možda bilo najsmešnije izdanje koje je bivši glumac-komičar ikada izgovorio u svojoj karijeri.

    Ono što Zelenski ne razume je da je Kijev pion u večitoj „velikoj igri“ između SAD i Rusije. Trenutna bitka nema veze sa osvajanjem teritorija, reč je o borbi za pristup unosnom evropskom energetskom sektoru. Vašington odbija da sedi skrštenih ruku dok Moskva i Berlin stavljaju tačku na gasovod „Severni tok 2“, koji će, ukoliko se projekt ostvari, dovesti do toga da isporuke prirodnog gasa teku iz Rusije u Nemačku preko Baltičkog mora, bez krajnje nepredvidivog ukrajinskog posrednika.

    Odlučnost Vašingtona da igra vrhovnog sudiju jasno je izražena prošlog meseca kad je američki državni sekretar Entoni Blinken rekao na marginama sastanka Stoltenbergom da je taj gasovod „u suprotnosti sa bezbednosnim ciljevima EU“. Zanimljivo je kako Vašington čak i bolje nego Brisel razume „bezbednosne ciljeve“ EU. I pre nego što je Nemačka nagovestila da je gasovod u njenom interesu, Blinken je upozorio Berlin na „moguće sankcije“ ukoliko projekat pređe u fazu svečanog presecanja vrpce. Drugim rečima, „slobodna tržišta“ su dizajnirana prvenstveno u interesu američkih korporacija. Svi ostali kandidati, posebno Rusija, ne mogu učestvovati.

    Gasovod Severni tok-2
    © Sputnik / Sergej Gunjejev
    Ne samo da bi „Severni tok 2“ za EU učinio nepotrebnim skupi američki tečni prirodni gas, već bi pretvorio Brisel i Moskvu u najgoru noćnu moru Vašingtona.

    Ne samo da bi „Severni tok 2“ za EU učinio nepotrebnim skupi američki tečni prirodni gas, već bi pretvorio Brisel i Moskvu u najgoru noćnu moru Vašingtona, odnosno bliske partnere sa istinskim podsticajem da očuvaju dobre odnose. Takav geopolitički obrt događaja imao bi sav potencijal da NATO, na kraju, učini zastarelim, tako da Zelenski, militarizirajući Donbas, radi prljavi i izuzetno opasan posao za Vašington.

    Strategija je očigledna – zapadni mediji poslušno će postaviti pozornicu za potencijalni rat između „miroljubive“ Ukrajine i „agresivne“ Rusije, lažni narativ koji se može pokazati dovoljno štetnim da poništi „Severni tok 2“, istovremeno zadržavajući vojnu potrošnju među subjektima NATO na istorijskom maksimumu. Ono što spletka otkriva je spremnost Vašingtona da rizikuje izbijanje velikog sukoba, možda čak i svetskog rata, kako bi održao svoju ekonomsku i političku hegemoniju nad evropskim prestonicama.

    Rusija, međutim, nije jedina vojna velesila koju su Sjedinjene Države odlučile da antagonizuju. Prošlog meseca, na prvom sastanku Bajdenove administracije sa kineskim zvaničnicima, državni sekretar Blinken je, bez ironije, optužio Peking da „ugrožava poredak zasnovan na pravilima koja održavaju globalnu stabilnost“.

    Blinken je mislio na duge i burne odnose Kine sa Tajvanom koga Peking smatra sastavnim delom zemlje. Kako god gledali na taj sukob, bio je to zapanjujući prikaz nesposobnosti američke diplomatije jer su odnosi između Vašingtona i Moskve najgori u poslednjih nekoliko decenija. Da li zaista Vašingtonu trebaju dva protivnika s nuklearnim oružjem istovremeno?

    Očigledan problem Amerike koja drži predavanja drugim zemljama u vezi sa njihovim unutrašnjim poslovima je licemerje koje oduzima dah. Uvređene kineske diplomate nisu oklevale da podsete američke kolege na proteste pokreta „Crni životi su važni“ i nezakonite vojne intervencije u inostranstvu. Zapravo, manje od tri nedelje nakon Bajdenove „zatvorene“ inauguracije, na kojoj su vojnici brojčano nadmašili „ugledne goste“ što nije u skladu sa demokratskim tradicijama, američki razarač sa krstarećim raketama krenuo je kroz Tajvanski moreuz u „mirljubivu misiju“ uprkos kineskim pretenzijama na toj teritoriji.

    Kineska vojska
    © AP Photo / Mark Schiefelbein
    Nepromišljeni potez Bajdenove administracije iznudio je reakciju Pekinga koji je poslao vojne brodove blizu Filipina.

    Nepromišljeni potez Bajdenove administracije iznudio je reakciju Pekinga koji je poslao vojne brodove blizu Filipina. Iako je država pacifičkog arhipelaga dugogodišnji saveznik SAD, odanost Filipina došla je pod sumnju pod predsednikom Rodrigom Duterteom, koji se za vojnu opremu oslanja na Kinu i Rusiju umesto na Sjedinjene Države. Ipak, Vašington u velikoj meri ignoriše Duterteove demonstracije samostalnosti, ne odstupajući od vlastitih imperijalnih interesa.

    „Oružani napad na oružane snage Filipina, javna plovila ili letelice na Tihom okeanu, uključujući Južno kinesko more, pokrenuće naše obaveze prema Ugovoru o međusobnoj odbrani između SAD i Filipina“, rekao je portparol Stejt departmenta Ned Prajs.

    Ovaj komentar pokazuje kako lako bi ovi izuzetno opasni globalni sukobi mogli da izmaknu kontroli.

    Da li je svet zaista sigurnije mesto sa Amerikom, samoproglašenom „nezamenljivom nacijom“, koja se meša u poslove drugih država poput svetskog policajca? Kada se uzme u obzir koliko se SAD mešaju u tuđe poslove u ime sopstvene strateške prednosti, argument ne pije vodu. Još više zabrinjava kakva će biti reakcija Vašingtona kada se jednog sunčanog jutra u Karipskom moru pojavi kineski ili ruski razarač usled poziva da se brani cilj neke proglašene grupe žrtava bilo u Americi ili u blizini. Tada će se američko licemerje zaista zaokružiti, prenosi RT.

    Tagovi:
    treći svetski rat, Džo Bajden, apokalipsa
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga