05:46 17 Jun 2021
Slušajte Sputnik
    Analize i mišljenja
    Preuzmite kraći link
    Piše
    57154
    Pratite nas

    Kanada je krajem 19. i početkom 20. veka imala užasan program asimilacije urođenika. Evropljani su, kao „prosvetiteljska“ kultura, smatrali svojom obavezom da „donesu“ kulturu tim „bezbožnim“ i „paganskim” narodima i kako je Evropa sa njima dolazila u kontakt u različitim periodima, tako je, po pravilu, ostavljala krvave tragove.

    Ovako filozof Nikola Tanasić gleda na pronalazak ostataka tela 215 dece, od kojih su neka imala svega tri godine, na mestu nekadašnje rezidencijalne škole za domorodačku decu u Kanadi. Kako se navodi, ova deca su bila učenici indijanske škole Kemlups u pokrajini Britanska Kolumbija, koja je radila od 1890. do 1969. godine, kada ju je kanadska vlada preuzela od Rimokatoličke crkve, a zatvorila ju je 1978. godine.

    Krvavi tragovi kolonijalizma

    „Podrazumevalo se da Evropljani u Kanadu dolaze kao ’prosvetiteljska‘ kultura, dok je kultura lokalnih Indijanaca bila za njih nešto što je ’demonsko‘, ’bezbožno‘ i ’pagansko‘. Tako su Evropljani kada su bili na vrhuncu tog rasističkog ’tripa‘, po kome su oni vrhunac evolucije ljudskog društva, proglašavali svojom obavezom da ’donesu‘ kulturu tim nesretnim narodima koji su sa njima dolazili u kontakt. I kako je Evropa sa njima dolazila u kontakt u različitim periodima, tako je, po pravilu, ostavljala krvave tragove, bilo da govorimo o španskoj konkvisti Latinske Amerike, koja je na momente preuzimala oblike genocida, bilo da je reč o čuvenoj podeli Afrike u drugoj polovini 19. veka, gde je nekoliko različitih evropskih država učestvovalo u uništavanju lokalnog stanovništva, što je kasnije i međunarodno priznato kao genocid. Najpoznatiji je genocid koji su Belgijanci sproveli u Belgijskom Kongu“, podseća Tanasić.

    Kako navodi, među najopakije i najozloglašenije kolonijalne prakse spadale su asimilacione politike prema Aboridžinima u Australiji i američkim urođenicima u Kanadi.

    Sećanje na 215 dece čiji su ostaci nađeni u masovnoj grobnici u Kanadi
    © Tanjug / AR/DARRYL DYCK/The Canadian Press
    Sećanje na 215 dece čiji su ostaci nađeni u masovnoj grobnici u Kanadi

    „To je podrazumevalo odvajanje domorodačke dece od porodica, prisilno obrazovanje u internatskim školama, nasilnu hristijanizaciju i pokrštavanje, jedan izrazito agresivan i nasilan metod asimilacije i, po pravilu, njihovo ubacivanje u najniže klasne slojeve kolonijalnog društva. Oni su, dakle, napuštali taj ’divljački‘ način života i poprimali ’civilizovan‘ način života, što je značilo da moraju raditi najbednije poslove u društvu koje ih je tako „velikodušno“ prihvatilo i vaspitalo. To je praksa koja je jako dugo trajala i danas spada u paket kolonijalnih i agresivnih praksi koje se obično ubacuju u genocid, dakle, zatiranje kulture, zatiranje sposobnosti društva na samoobnavljanje i tome slično“, navodi Tanasić.

    Ne samo „kulturološki“, već suštinski genocid

    Pisac i prevodilac Goran Skrobonja za Sputnjik kaže da ga od otkrića u Kanadi više čudi to što je do njega tek sada došlo, jer je takvih primera, kako dodaje, bilo svuda gde su bile britanske imperijalne vlasti.

    „Nije ni Britanska Kolumbija izuzetak u tom smislu, a opet ni Velika Britanija, od tih imperijalnih sila, nije tu sama. I druge velike sile radile su sličnu stvar, odnosno pokušavale da kulturološki asimiluju domoroce tamo gde su oni smetali, u zemljama Novog sveta. Tu prevashodno, pored Britanaca, mislim na Špance koji su to radili u Centralnoj i Južnoj Americi, kao i na Belgijance koji su to radili u Kongu. Znamo da je i u 20. veku dobrano postojao taj stav evropskih velikih sila, po kojima su domoroci sa tih osvojenih teritorija zapravo ’divljaci‘ koji nemaju status ljudskog bića, pa je onda sasvim normalno da može doći do genocida“, ukazuje Skrobonja.

    On, međutim, ocenjuje da u ovom slučaju nije reč samo o „kulturološkom genocidu“, kako ga je u svom izveštaju okarakterisala kanadska Komisija za istinu i pomirenje, već o pravom, suštinskom genocidu. Niz sličnih situacija se, dodaje, u tom periodu dešavao tokom formiranja država, prevashodno na Severnoameričkom kontinentu.

    „Znamo da su u Americi domorodačka plemena Komanča, Sijuksa, Apača i ostalih jednostavno bili druga civilizacija koja je smetala zapadnoj civilizaciji da ’zaokruži‘ državu, da zaokruži ono što su sada Sjedinjene Američke Države. Prema njima nije bilo milosti i oni su smeštani u rezervate, iako su svi znali da taj potez predstavlja njihov siguran kraj“, objašnjava Skrobonja.

    Na pitanje zašto je Kanadi toliko vremena trebalo da otkrije i prizna ove zločine, naš sagovornik kaže da je svakoj vladi i svakom režimu ta tema dosta neprijatna.

    „Interesantno je da se takve države susreću sa neprijatnom prošlošću tek onda kada oni koji su žrtve više ne čine nikakav faktor, kada su već izbrisani i kada je na njima kulturološki i svaki drugi genocid već počinjen. Opravdanja nema, pogotovo kada se radi o deci. Genocid je genocid i to treba reći, ali se treba i suočiti sa tim. Kanada je evo to uradila sada, Britanci su to uradili kada je reč o Australiji i njihovom ponašanju prema Aboridžinima koje su istrebljivali i čiju su decu iz veza sa belcima otimali i na silu odgajali kao belce. Sve su to te države takozvanog prosvećenog, civilizovanog Zapada činile bez trunke obzira ili kajanja, dok nije došlo do velike promene u generalnom diskursu savremene civilizacije i pojave takozvanih ljudskih prava, koja bacaju potpuno novo svetlo na sve te događaje i omogućavaju nam da ih osuđujemo sa bezbedne istorijske distance“, navodi Skrobonja.

    Masovna grobnica sa ostacima 215 domorodačke dece otkrivena je na teritoriji nekadašnje internatske škole na jugu kanadske provincije Britanske Kolumbije
    © Tanjug / AR/Andrew Snucins
    Masovna grobnica sa ostacima 215 domorodačke dece otkrivena je na teritoriji nekadašnje internatske škole na jugu kanadske provincije Britanske Kolumbije

    „Krokodilske“ suze nad zločinima predaka

    Nikola Tanasić primećuje da se i Kanađani, baš kao i Amerikanci, danas „posipaju pepelom“ i imaju ta „ritualna samoočišćenja“ zbog ovih delova svoje prošlosti.

    „Ali, šteta je načinjena i oni, naravno, danas nemaju preterano mnogo sklonosti da modifikuju svoje neokolonijalne prakse na drugim meridijanima, već više za svoju domaću publiku tako vole da malo liju ’krokodilske‘ suze nad zločinima koje su njihovi roditelji počinili pod njihovom zastavom i u ime njihove države. Nama je, kao narodu koji se neprekidno nalazi pod političkim pritiscima da zločin koji se dogodio u Srebrenici prizna kao zločin sa genocidnom namerom, ta vrsta licemerja jako dobro poznata, pogotovo kada su u pitanju evropske zemlje. Tu govorimo o Nemačkoj koja je, praktično, brendirala genocid kao istorijsku pojavu tokom Holokausta, kao i o već pomenutoj Belgiji, ali i svim kolonijalnim silama Zapadne Evrope čije su prakse na Afričkom kontinentu, Indijskom potkontinentu i u istočnoj Aziji bile izrazito brutalne, nehumane i veoma nalik na prakse i rasne zakone koje su nacisti kasnije sprovodili u Evropi“, ukazuje Tanasić.
    Moral politička kategorija

    Međutim, dodaje on, danas živimo u svetu u kome je moral politička kategorija, pa licemerje nikoga preterano ni ne zanima.

    „Niti su kulture koje danas prozivaju Kinu za genocid nad Ujgurima ili Srbe za genocid nad srebreničkim muslimanima preterano vezane za narod koji strada, niti su preterano saosećajni sa narodom koji je stradao od njihove sopstvene države. To je za njih isključivo instrument moći, jedan način da svoju državu, kulturu i političke poluge predstavljaju kao nešto što je u moralnom smislu nadređeno ljudima kojima pokušavaju da nametnu svoju politiku, ciljeve i ekonomske modele“, ocenjuje Nikola Tanasić.

    Goran Skrobonja smatra da je sve ovo nešto sa čim moramo da se suočimo na način na koji to treba činiti u 21. veku.

    „To se sve dešavalo u vreme tog velikog zamaha imperijalizma, u 19. i početkom 20. veka, a od tada su se prilike promenile, pa mislim da sada ne treba upadati u zamku kojom bismo nekako procenjivali današnje države i današnje stanje čovečanstva na osnovu onoga što se dešavalo pre sto godina. I države evoluiraju kao i ljudi, s tim što neke to rade brže, a neke sporije. Treba da shvatimo kako je to izgledalo u 19. i 20. veku, ali da se ponašamo u skladu sa modernim dobom, jer jedino na taj način možemo, možda, da se iskupimo za grehe predaka“, zaključuje Goran Skrobonja za Sputnjik.

    Od kraja 19. veka do 1970-ih više od 150.000 indijanske dece moralo je da ide u hrišćanske škole koje je finansirala država, u sklopu programa asimilacije domorodačke dece u kanadsko društvo. Deca su prisilno prevođena u hrišćanstvo i nisu smela da govore svoje maternje jezike, a mnoga od njih su prebijana i zlostavljana. Navedeno je da je najmanje 3.200 dece umrlo u takvim ustanovama usled zlostavljanja i zanemarivanja, a da je samo u školi Kemlups od 1915. do 1963. godine umrlo 51 dete. Kanadska vlada se 2008. zvanično izvinila i priznala da je u tim školama bilo učestalog fizičkog i seksualnog zlostavljanja.

    Na ovu temu pogledajte i emisiju Nikole Vrzića „Novi Sputnjik poredak“:

    Tagovi:
    Velika Britanija, SAD, Indijanci, genocid, Kanada
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga