Kolumnisti

Budući da njemačka vlada određuje gdje se može ulagati i da daje pare za to, valjda je jasno da je ovdje uvijek u pitanju politika, a ne ekonomija. Ekonomija se pojavljuje jedino u mogućnosti da njemački fabrikanti pokupe masne profite zbog državnih olakšica i jeftine radne snage.

UN su na podsticaj Vašingtona uvele novi, još oštriji paket sankcija Pjongjangu zbog njegovih raketnih proba. Da li najnovija severnokorejska interkontinentalna raketa „Hvasong 14“ može da dosegne do zapadne obale SAD, pa i dalje?

Poštovani lokalni lideri, uzmite produženi godišnji odmor od evrointegracija. Bavite se nekim korisnim poslovima za svoje narode i države. Imate i previše stvarnih problema da biste se zamajavali pristupanjem Evropskoj uniji.

Sabor trubača nije festival. On je to samo pojavno, kao celofan na proizvodu. Sa zjapećom, civilizacijskom, razlikom — srpsku muku niko ne kupuje. Ona se taloži, potiskuje jedna drugu i tako nadošla iskulja svakog avgusta u Dragačevu, između Zapadne Morave na severu, Moravice na zapadu, planine Čemerno na jugu i venca Jelice na istoku.

Gosti emisije „Svet sa Sputnjikom“ koja se emituje danas u 17 časova na frekvenciji Radija Novosti su dr Aleksandar Pavić i dr Jovan Čavoški.

„Geneks“ je danas nedostižan cilj srpske privrede i kao što treba da se zapitamo zašto je to tako, trebalo bi da se zapitamo zašto Srbija više nema menadžere kalibra Mikija Savićevića.

Žena i država ne idu zajedno. Sve druge opcije iziskuju spinovanje u kojima je glavni krivac Rusija. Pred vama je nova epizoda stare mantre sa Zapada.

Srpske Sparte više nema, ali težnja Crnogoraca da prave nove Spartance se sačuvala. Novi Spartanci su logično — turisti.

Geopolitičke okolnosti su promenjene, nema više jednog dominantnog igrača, već najmanje još jednog. A i ostali, ako još i imaju savijenu kičmu, barem podižu glavu. U takvoj situaciji, u kojoj je previše pravaca uticaja na zvanični Beograd, Srbija za koju bi želeli da je svačija može postati — svoja.

Mik Džeger i Kit Ričards, Ričard Nikson i Henri Kisindžer, Dragan Džajić i Vladimir Cvetković, Josip Broz i Aleksandar Ranković, Vladimir Putin i Dmitrij Medvedev, Slobodan Milošević i Jovica Stanišić, Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić, Boris Tadić i Vojislav Koštunica, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, Aleksandar Vučić i…?

To što je Nole trenutno četvrti teniser sveta nikako ne znači da je zaboravio da igra, već da je sebi dao oduška i ponovo stvorio motiv da se bori. Posle 223 nedelje na vrhu, postalo mu je dosadno. Zna to i publika koja mu nije naklonjena, zato ga nesmanjeno napada.

Na svečanom predsedničkom prijemu Aleksandra Vučića, samo nisu bili ljuti predstavnici srpske opozicije. Ni građanske ni nacionalne. Kao, da je njihov sukob sa Vučićevim poretkom najjači na planeti.

U unutarpartijskoj bici, Vučić je još jednom pokazao da je spreman da reskira, što mu je do sada samo uvećavalo vlast, moć i uticaj, a u opozicionim redovima stvaralo još veću konfuziju i produbljivalo bezizlaz. Šta će Srbija da dobije, a šta da izgubi?

Kandidat predsednika SAD Donalda Trampa za direktora FBI Kristofer Rej, najbliži je saradnik bivših direktora ove agencije i njegova kandidatura nije nikakvo iznenađenje.

Zapadni Balkan je laboratorijski eksperiment Zapada koji posle decenija trpljenja daje znake života i otima se kontrolorima. Dok nervoza postaje sve vidljivija, stare mantre ne jenjavaju.

Ne mogu da zamislim da će nekoj ženi kojoj ne smeta pušenje u zdravstvenoj ustanovi smetati „pušenje” u masnom vicu. Šale sa aluzijama na seks kod nas su, nažalost, deo „kulture”, pa čak i deo poslovne komunikacije. Teško da će novi zakon šta promeniti.

Jedina prava vest u ujdurmi podignutoj oko navodnog učešća Miroslava Lazanskog i BIA — dakle Srbije, i Rusije kao nezaobilaznog faktora u „makedonskom scenariju“, jeste protivustavno prisluškivanje srpskog poslanika Ivana Stoilkovića u makedonskom parlamentu. Sve ostalo je amatersko činjenje pakosti onima koji drugačije misle.

Umesto da i Trampova nezgrapna nadobudnost i Jankovićeva slatkorečiva polulascivna duhovitost budu stvar isključivo njihovog domaćeg vaspitanja, pretvaraju se u opštu stvar koja okupira svet i Srbiju.

Ako za Batu Živojinovića važi da je pobio najviše Nemaca u istoriji filma, onda bi za Batu Kamenog moglo da važi da je Nemac koji je najviše puta poginuo. Samo u „Otpisanima“ i „Povratku otpisanih“ poginuo je nekoliko stotina puta.

Za Bernara Anrija Levija u Srbiji niko, osim publike na festivalu Beldoks, ne bi bio baš previše zainteresovan da nije dobio tortu u lice. Ovako, incident ga je vratio i u ovdašnju društvenu i političku žižu.