17:34 04 Avgust 2020
Slušajte Sputnik
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1400
    Pratite nas

    Rešenje izbegličke krize i svetske humanitarne katastrofe je prosto i efikasno, ne čekajte jesen. Ništa ne treba da platite. Neka vam je prosto.

    Ako novčanicu od jednog dolara uvaljate u barut, postane li barut zelen ili dolar pocrni? Ni jedno ni drugo, već se sagorevanjem baruta dolar umnožava neverovatnom progresijom. Narasta neuporedivo brže od brašna pomešanog sa mlakom vodom i suvim kvascem. Mada, od tog naraslog testa uz malo vatre opstaje život, a od čestog sagorevanja baruta gube se životi.

    Za to vreme, koje poprilično traje, jedni ruše režime, drugi dižu zidove, a proizvod konstantnog izvoza demokratije je prisilni uvoz migranata.

    Rekoh sebi

    moj Bože koliko demagogije sustavno poređane u artiljerijske salve

    koliko pokradenih misli iza kojih ne stoji ništa osim

    mržnje

    sujete

    vlasti

    i koliko pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge

    i kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare.

    Citirane stihove napisao je pre 32 godine jedan od najvećih pesnika sa prostora bivše Jugoslavije, Branimir Džoni Štulić, danas samoprognan u jedan mali grad u Holandiji. I njemu su drugi uništili državu, pa je trenutno čovek bez pasoša, koji prevodi „Ilijadu“ i „Odiseju“. Da, previše simbolike.

    I rijeka nije bila rijeka u samom početku

    i nije nužno da ne bude ponornica do kraja

    što se događa kad mrtvi fazani lete iznad naših glava

    kad mrtvi fazani lete

    a nijedan ne pada.

    Štulićevih stihova setili smo se posle reka ljudi koji iz Sirije, Iraka, Avganistana, Libije, Sudana, Somalije… mesecima ostavljaju sve što imaju i kreću u zapadnu Evropu da spasu goli život. Ljudi od dobra ne beže, već ih neko veliko zlo na to tera.

    Raspolagati tuđom mukom nije rabota u kojoj se častan čovek utrkuje, ali sve vreme dok ti nesretni ljudi u (malo je reći) neljudskim uslovima putuju kopnom i morem, svakojaki činovnici — baš poput mrtvih fazana — ne lete iznad, već gotovo da sede na njihovim glavama. U fotelje zavaljeni, čvrsto vezanih kravata, debatuju o tuđim sudbinama verujući da je život statistika i najavljuju rešenje migrantske krize za jesen. A do jeseni ko preživi, preživi.

    I što se događa kad očajanje zahvati ljude

    kad očajanje neumitno prelazi u kajanje

    gledajući iz daljine konture na sceni

    padaju mi na pamet vodene boje

    umazane ruke

    brzo se peru.

    Nećemo preterati ako kažemo da je tim ćatama u briselskim kancelarijama i pentagonskim hodnicima osim ruku, umazana i savest. Pod uslovom da je (modernom) činovniku dozvoljeno da ima savest. Ako ipak mislite da preterujemo, prošetajte do autobuske ili železničke stanice u vašem gradu.

    Svakosatne vesti o migrantima postale su deo naše svakodnevnice. Čini se da smo gotovo svi slušajući i gledajući medijske izveštaje o njima nekako oguglali. Možda je to iz nemoći da išta učinimo dok se pred našim očima događa svetska humanitarna katastrofa. Nešto do sad nezabeleženo. Ovaj egzodus bez odgovora je — saglasićemo se sa Salilom Šetijem, generalnim sekretarom „Amnesti internešenela“  —  „sramni neuspeh međunarodne zajednice“.

    Neki od vas koji čitaju ovaj tekst su proteklih dana i meseci i u svojim gradovima videli te ljudi koji traže spas, neke od njih ste u prolazu i očešali žureći za nekim svojim poslom, dok oni žure za životom. Pa udare u zid.

    Kakav apsurd, kakva krajnje bizarna situacija. Evropska unija koja silne novce tamošnjih poreskih obveznika izdvaja za kampanje o pravima manjina, za debate i navodnu edukaciju o promeni svesti naroda i država koje hoće u njihovo društvo, a sve u cilju pojedinca i njegovog neograničenog prava na slobodu — ograničava slobodu tom pojedincu. Kako drugačije nazvati dizanje zidova.

    Gladan i žedan se ne vraća sa praga, Evropo draga. To nalažu i dobri običaji i domaćinski obraz. Čovek koji putnika namernika pošalje kod komšije je ništa čo‘ek. 

    Strahujući od besa sopstvenih građana evropski političari i činovnici mrškaju migrante iz svoje avlije i nude novčanu pomoć trećim zemljama u kojima se oni nalaze. Licemerija, moja najmilija. Gospodo činovnici, duše se ne kupuju novcima!

    Britanski premijer Dejvid Kameron u Londonu
    © AP Photo / Kirsty Wigglesworth

    Da se ne lažemo — ni Sadam Husein, ni Muamer Gadafi, ni Hosni Mubarak nisu bili demokrate i ljudi koje bi neki domaćin iz Srbije pozvao na slavu, ali njihovim svrgavanjem sa vlasti i ubistvima životni ratluk nije zadesio građane Iraka, Libije i Egipta.

    Finalni proizvod američkog izvoza demokratije postao je evropski uvoz migranata. To je činjenica.

    Zato, gospodo Merkel, Kameron, Oland i Obama, ne morate čekati jesen, nudimo vam već sad originalno i ekspresno rešenje za izbegličku krizu.

    Prekinite izvoz demokratije, staće uvoz migranata. Jednostavno je. I odmah da se dogovorimo oko materijalizacije našeg saveta. Sve je gratis. Neka vam je prosto.

    Tagovi:
    ilegalni migranti, migranti, EU, Pentagon, Branimir Štulić Džoni, Sadam Husein, Muamer Gadafi, Dejvid Kameron, Barak Obama, Angela Merkel, Fransoa Oland, Avganistan, SFRJ, Somalija, Brisel, Libija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga