22:34 21 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Adem Ljajić slavi pogodak protiv Albanije

    Pobeda nad Albanijom: Grb srpski, glava nemačka

    © AP Photo / Hektor Pustina
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1412
    Pratite nas

    Između fudbalske reprezentacije i srpskog društva u celini gotovo da postoji znak jednakosti. Oni su kao dva lica jedne stvarnosti. Ako su fudbaleri pobedili sebe i pokazali da mogu da nose dres Srbije, ali da igraju kao Nemci, da li je to nagoveštaj promena i u društvu?

    Značaj dva gola Srbije u mreži Albanije može se posmatrati kao zdrav nacionalni ponos jer je pobeđen protivnik koji se otvoreno zalaže za secesiju delova Srbije. Svakako da ovaj rezultatski uspeh predstavlja i neku vrstu pravde posle nepravednog oduzimanja bodova zbog incidenata sa dronom na prvom kvalifikacionom meču ove dve države u Beogradu. Ali, pobeda fudbalske reprezentacije Srbije protiv Albanije potencijalno je mnogo više od sportske i političke pobede. 

    Veličina i kvalitet koji ova pobeda donosi ogleda se u nečemu sasvim drugom. Ona je nagoveštaj velike društvene promene u pristupu i poslu i životu.

    Iznad inata i motiva

    Proslava gola srpskih reprezentativaca u meču protiv Albanije
    © AP Photo / Thanassis Stavrakis

    Fudbal se igra 90 minuta, do poslednjeg sudijskog zvižduka. I fudbaleri Srbije su ga igrali baš do tog poslednjeg sudijskog zvižduka. Nisu oni ni ranije izlazili sa terena pre kraja utakmice, ali su u većini utakmica i u većem delu njih na tom terenu samo bili prisutni. Ogromna je razlika između prisutnosti i stvarnog igranja fudbala. 

    Čak i da je srpske fudbalere posebno motivisalo kamenovanje autobusa kad su dan ranije stigli u Albaniju, čak i da im je dojadila kritika većine gledalaca i građana, čak i da im je proradio inat, pa najzad čak i da je sve pobrojano zajedno uslovilo dobru igru — ipak je njihovo ponašanje i odnos svojevrsna promena dosadašnjeg obrasca. Očekivano je bilo da se, kako sportski novinari kažu, utakmica privede kraju i da ostane nerešeno. Niko im ne bi zamerio, jer niko mnogo nije ni očekivao. A i utakmica je prošla bez incidenata, pa bi bar zbog toga svi bili zadovoljni.

    Međutim, u takmičarski nebitnoj utakmici — jer je što svojim nečinjenjem, što činjenjem organa UEFA Srbija izgubila i teoretsku mogućnost plasmana na Evropsko prvenstvo — igrači daju golove u nadoknadnom vremenu. To se ne dešava često.

    Adem Ljajić, strelac drugog gola za Srbiju protiv Albanije
    © AP Photo / Hektor Pustina

    Ova utakmica dakle — kažemo potencijalno jer će i naredne pokazati da li je u pitanju samo sporadični bljesak ili se radi o pozitivnom trendu — donosi promenu paradigme. Iz korena je promenjen pristup.

    Nasuprot fudbalu, košarka je takva vrsta takmičenja gde sekunde, pa i stotinke znače mnogo, a srpski klubovi i reprezentacija nebrojeno puta su to i praktično pokazali. Manir da se fudbalska utakmica igra i u 89. i u 90. minutu svojstvena je (uglavnom) Nemcima.

    Učinak a ne radno vreme

    Srbija, stvarno, jeste zemlja košarke, ali je fudbal sport (gotovo) svih. Stanje u fudbalskim klubovima i krovnoj fudbalskoj organizaciji takođe možemo posmatrati kao ogledalo (gotovo) svih. Čini se da ništa bolje ne oslikava mentalitet većine građana Srbije od njene reprezentacije.

    Naime, fudbalska reprezentacija Srbije je ekipa u kojoj igraju ne dobri već odlični pojedinci, ali je godinama rezultat te ekipe slab. Jednako kao što u državi postoji podosta odličnih pojedinaca koji su vrhunski profesionalci u svojim oblastima, ali kolektivno kao da šlajfujemo u mestu. Fudbalska reprezentacija je konstantno u nekim kvalifikacijama, dakle opet jednako kao i država. I jednako se i država i njena reprezentacija odatle ne miču.

    Isti igrači neuporedivo bolje igraju u inostranim klubovima. Kao što prosečan Srbin neuporedivo kvalitetnije i savesnije radi u inostranstvu, a u domovini od osam ujutru do tri posle podne samo proverava prošlo vreme. I proverava ga ne zbog bojazni da neće stići da obavi posao, već zbog viška tog vremena koje nikako da prođe. Napolju gine od posla, dok u Srbiji važi matrica — ne možeš ti mene toliko malo da platiš koliko ja malo mogu da radim.

    Česte promene trenera, zamerke na predsednika saveza, ukazivanja na korupciju… Nisu doneli boljitak. Zamislimo pojašnjenja radi da su sve zamerke tačne i da ni fudbalski savez ni treneri ne valjaju — to nikako ne znači da igrači mogu da zaborave da igraju fudbal kad obuku dres reprezentacije. Slično prethodnom primeru, zamislimo da su sve zamerke na vlast i vlasti u Srbiji tačne — to ne sprečava uvek i ne sprečava sve građane da pokažu inicijativu, da ustanu kad padnu i da na poslu stvarno obavljaju posao. 

    Uprošćeno rečeno, mentalitet društva je takav da olako diže ruke od svega, da svako čudo traje tri dana a nekad i samo tri sata, da vlada apatija, bezidejnost i da većina vibrira u vakuumu — kad nema uspeha. Ili pak šenlučenje, slavlje, nerealno preuveličavanje vrednosti — kad se taj uspeh desi.

    Zato uspesi kako fudbalske tako i političke Srbije kratko traju. Zato između fudbalske reprezentacije i srpskog društva u celini povlačimo paralelu. Mlađe selekcije pobeđuju, a seniori gube. Kad deca postanu odrasle osobe, kao da ih okolina savlada i kao da u njima prevlada ono što karakteriše većinu — ma, važno je učestvovati. Ne, gospodo, važno je pobediti.

    Fudbaleri u klubovima igraju za novac, a pošto ne postoji zakonska obaveza igranja za reprezentaciju, to je moralni čin. Sinoć su bili na visini i profesionalnog i moralnog. Pobedili su prvenstveno sebe i dugogodišnji recept rada.  

    Da li se onda desila ili je bar nagoveštena i promena obrasca ponašanja kod ostatka srpskog društva?

    Tagovi:
    mentalitet, fudbal, reprezentacija Srbije, Adem Ljajić, Albanija, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga