11:03 26 Januar 2020
Slušajte Sputnik
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Piše
    91781
    Pratite nas

    Otvoreno pismo generalnom sekretaru NATO alijanse od građanina Srbije koji je preživeo bombardovanje i bivšeg studenta fakulteta koji je juče posetio.

    Poštovani Jense,

    Tu gde si ti juče sedeo, baš u tom amfiteatru Fakulteta političkih nauka, sedeo sam i ja od oktobra 1998. U to vreme svakodnevno sam čitao i slušao o pretnjama da će alijansa na čijem si sada čelu bombardovati moju zemlju. Dolazio je Ričard Holbruk, razgovarao sa Slobodanom Miloševićem u nekoliko navrata, pa smo te godine ipak mirno spavali.

    Jens Stoltenberg i Aleksandar Vučić na Fakultetu političkih nauka u Beogradu
    © Tanjug / Marko Đoković

    Tog oktobra bio sam prva godina studija koje su prekinute šest meseci kasnije. Ako nisi znao, kad bombe padaju na glavu, nema studiranja. A tada je, kao što znaš, u martu 1999. jedan od tvojih prethodnika Havijer Solana naredio bombardovanje Srbije.

    Pošto ti za NATO kažeš „mi“, onome ko me je udarao po glavi ne mogu da persiram. Zato se nadam da nećeš zameriti na ovom ličnom odnosu koji nikako nije intimiziranje i izostanak distance, ali ko pamti ne zaboravlja — pa ne mogu drugačije.

    Na neki način smo i zemljaci, proveo si detinjstvo u Beogradu, gde je tvoj otac službovao kao ambasador, pa i tako ne valja persirati. Sad si opet došao u Srbiju, odakle si kao dete otišao.

    Oprostiti možemo, zaboraviti nikako

    Ako si došao. Vidiš kako smo gostoprimljivi. Ponudili smo te solju i hlebom. Kad si već išao do Fakulteta političkih nauka, mogao si i da prošetaš do obližnje pekare „Kraljica“ — imaju odlične kifle, a burek im se topi u ustima. Mada, možeš i sledeći put kad naletiš. Ovo „naletiš“, nije da stvarno naletiš onim tvojim avionima, nemoj to, tako ti one pogače sa aerodroma, no je to kod nas izraz za svraćanje usput.

    Rekoše mediji (ja sam imao nešto preče, pa ne dođoh) da su te studenti dočekali aplauzom. Pa to je moj fakultet, to je FPN, mi smo gospoda. Tako nas učili profesori, baš iza te katedre za kojom si ti sedeo.

    Odmah da ti kažem, ne zanosi se. Taj aplauz je gest pristojnosti, a ne ljubavi. Ali te i ne mrzimo. Postali smo nekako ravnodušni, što ti baš ne ide u prilog jer znači da smo, što se tiče NATO-a, operisani od bilo koje vrste emocija. Plus, brzo učimo, pa smo i od vas nešto naučili. I sam znaš da je tamo kod vas na Zapadu normalno da se čoveku smeškaš u facu, a da mu o familiji misliš sve najgore.

    Kažem, lepo je što si svratio. Lepo je što smo se međusobno smeškali. Šta ćeš, politika je… Ali, osim smeškanja nekako red nalaže da barem probaš da pokažeš poštovanje prema domaćinima.

    E, tu si omanuo. Zato ti sve ovo pišem.

    Mi Srbi smo ti hrišćani, pravoslavci, pa u skladu sa principima vere oprostimo. E sad, sa zaboravljanjem ipak imamo problem. Ne ide, zemo naš nekadašnji, nikako. Previše ste nas bre urnisali, pa nas godišnjice smrti stradalih, nove bolesti koje nas stižu i razrušeni objekti pored kojih prolazimo, svaki put iznova sete na zločin tvoje alijanse. Moj dodatni problem je što nas gledaš u oči i govoriš poluistine. Jako me to ljuti.

    Radiš ti svoj posao, moj premijer Vučić radi svoj posao, ali moram i ja svoj. Posao mi, za razliku od vašeg, nije da govorim diplomatski, već da popu kažem pop, a bobu bob. I da ne dozvolim da bombardovanje bude samo reč, jer to nije istina. Jense, bombardovanje nije samo reč, a ni „Ringe, ringe, raja“ koje si poneo iz beogradskog detinjstva.

    Gađali ste građane Srbije, ne samo Slobu

    Ali, vratimo se u amfiteatar. Reče ti u toj akademskoj instituciji kako shvataš da je NATO „kontroverzan“. Tako je. Mi ovde kad koristimo taj termin obično opisujemo ličnosti i organizacije koje imaju poslove na granici sa zakonom ili sa one strane zakona. Sve ono što je tvoja alijansa radila 1999. je sa one strane zakona.

    „Vazdušna kampanja koju je NATO pokrenuo 1999. nikad nije bila protiv građana Srbije, već za zaustavljanje nedopustivih akcija Miloševićeve vlade koje je osudila međunarodna zajednica“, reče ti. Reče i da je vaš (NATO) cilj bio da se spreči gubitak nevinih života, ali da znaš da je do toga i ovako došlo. „Te godine je bilo gubitaka i to je tragedija. Žao mi je zbog toga i nudim svoje najdublje saučešće porodicama koje su izgubile najbliže i voljene“, citiram te.

    Dobri moj Jense, ako se već izvinjavaš i žališ za nečim, onda žali kao čovek. Ili ćuti. Niko te ne bije po ušima da se izvinjavaš. Imaš onoliko birokratskih fraza o „borbi protiv terorizma“, o „naporima“ da se ne-znam-šta, o… Ma pričaj i o vremenskoj prognozi, samo nemoj da nas potcenjuješ.

    Pa čoveče, pričaš ljudima u amfiteatru Fakulteta političkih nauka. Ti ljudi razumeju šta je politika. Razumeju i šta je real politika. Razumeju da Srbija ne može da ignoriše NATO postojanje, a ni NATO postojanje Srbije. Razumeju da naši politički predstavnici treba da komuniciraju sa vama. Ali svakako razumeju i kad im neko prodaje ciglu. Živeo si u Beogradu, znaš šta to znači. Ponavljam, nemoj potcenjivati građane Srbije. Na kraju krajeva, lično me mnogo srdi kad mi neko vređa inteligenciju.

    Čuješ li sebe kad kažeš da NATO vazdušna intervencija —kako je ti zoveš, ili agresija — što stvarno jeste bila i kako je ja i moji sunarodnici zovemo, nije bila uperena protiv građana nego protiv režima? Pa i ja sam bio protiv tog režima. Ali sam bio još više protiv tvoje agresije. Milošević Slobodan nije sedeo u zgradi televizije u Takovskoj 10, ali jeste 16 mojih kolega koje su na radnom mestu ubile bombe NATO-a, na primer. Da ne navodim sve zločine i sve, kako ste ih nazivali, kolateralne štete za 78 dana nespavanja, straha, ubistava, razaranja.

    Kad je prestao rat i ko ga je zaustavio

    Publika na Tompsonovom koncertu u Kninu
    © Tanjug / HINA / Tomislav PAVLEK

    „NATO intervencija je zaustavila godine nasilja i sukoba na Balkanu“, opet moram da te citiram.

    Obrati pažnju na ovaj deo, molim te.

    Proces mirne integracije područja istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema u ustavno-pravni poredak Hrvatske započeo je 1995. u Erdutu. Taj, Erdutski sporazum pripremili su i u njemu posredovali američki veleposlanik u Hrvatskoj Piter Galbrajt i dopredsednik Međunarodne konferencije u bivšoj Jugoslaviji Torvald Stoltenberg. Da, tvoj otac.

    Iste godine potpisan je Dejtonski sporazum za Bosnu i Hercegovinu, koji danas obeležava punih 20 godina.

    Još pre toga, u avgustu iste godine, Hrvatska je izvela vojnu operaciju „Oluja“, tokom koje je proterano 250.000 Srba, koji su bili konstitutivni narod Hrvatske. Još ranije, u maju 1995, pokrenuta je vojna akcija „Bljesak“ u Zapadnoj Slavoniji, odakle je proterano oko 15.000 Srba. Tvoji NATO prethodnici prstom nisu mrdnuli. Međunarodne snage, koje su bile stacionirane na prostoru Republike Srpske Krajine, a i u Zapadnoj Slavoniji, takođe prstom nisu mrdnule.

    Dakle, te 1995. godine — što vojnim akcijama, što potpisivanjima mirovnih sporazuma — prekinut je rat na prostoru bivše Jugoslavije. NATO agresija je bila četiri godine docnije, pa nije mogla, kako ti reče, zaustaviti „godine nasilja“. Znam da ti misliš da je NATO svemoguć, ali ni NATO ne može zaustaviti ono što je već bilo zaustavljeno.

    Ta Međunarodna zajednica, na koju se pozivaš, tretirala je tada Slobodana Miloševića kao faktor stabilnosti i mira na Balkanu. Činjenica da je pomenuti Ričard Holbruk sedeo i fotografisao se — izuven — sa teroristima OVK, koje je njegova vlada stavila pa skinula sa spiska terorističkih organizacija, nije greška i sramota nas građana Srbije.

    Iste termine i opise, kao onomad za Miloševića, koristiš i danas kad govoriš o Srbiji. Ne usuđujem se da napravim poređenje. A danas je Aranđelovdan, novinarska slava, pa neću insistirati i zakerati na svim detaljima.

    Samo još ovo. Ako već donese vest da možemo da kontrolišemo nebo u nekadašnjoj Kopnenoj zoni bezbednosti, da te priupitam za onaj dogovor o kontingentu srpske vojske i policije koji će moći da se vrati na Kosovo i Metohiju. Šta je sa tim?

    Ne moraš odmah da odgovoriš. Vidi, raspitaj mi se to, pa kad sledeći put dođeš, da mi kažeš. A ja ću, zauzvrat, da vodim na burek u „Kraljicu“.

    Aj, pa tako. Zdravo bio. I, da se ne ljubimo.

    Tagovi:
    mirovni sporazum, NATO agresija, FPN, NATO, Havijer Solana, Slobodan Milošević, Torvald Stoltenberg, Ričard Holbruk, Jens Stoltenberg, Hrvatska, Kosovo i Metohija, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga