20:33 25 Februar 2020
Slušajte Sputnik
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1526
    Pratite nas

    Živi i pusti druge da žive. Veruj i pusti druge da veruju. Ne veruj i pusti druge da ne veruju. Šta je loše u pobrojanom?

    — Jesi li ti vernik?, čujemo da pita gospođa sagovornika, dok seda za sto u kafiću.

    — Jesam, što pitaš?

    — I-juuu, uopšte mi ne ličiš. Sad sam bila do Saborne crkve, pa sam pod utiskom.

    — Znači, kažeš da sam loš čovek?

    — Ne, ne to. Ali, nekako mi nisi ličio na vernika. Previše deluješ moderno.

    Prestali smo da puštamo „novinarsko uvo“ i slušamo dalji tok razgovora za susednim stolom, ali nismo prestali da razmišljamo o ovoj temi. Pogotovu jer je period kad je aktuelnija nego inače — kako zbog obeležavanja Božića, tako i zbog sve češćih verskih sukoba u svetu, a iznova je započeta i debata o učenju veronauke u školama.

     

    Nacrtaj vernika

    Zbilja, na koga to danas liči vernik? Postoji li neki foto-robot takvog čoveka/žene? I da li je ispovedanje vere vezano za vreme, modernost, socijalni status i podneblje?

    Papa Franja
    © AP Photo / Matt Slocum

    Da li je vernik onaj/ona što se — u gradskom prevozu, pešice ili kako god — krsti kad prođe pored nekog verskog objekta? Ili je to neko ko u restoranu bira posnu hranu i traži espreso bez mleka? Možda je glavna asocijacija, zbog sve češćih sukoba na Bliskom istoku, neko sa bradom i mitraljezom?

    Međutim, da li je stvarno ovo prava slika vernika? Odmah da vam kažemo — nije. Može da bude, ali nije.

    Svi verujući čine ono što samo ime kaže — veruju. Takvima, najčešće, ne trebaju dokazi, pa zato vera i jeste verovanje, a ne jednačina. Nije nešto opipljivo, nešto što se može pročitati u zbiru na digitronu ili videti kao što su komunisti videli Tita, pa su verovali u njega, a sve druge pravili smešnim jer veruju u nešto što nisu videli.

    Svi prethodno nasumično navedeni primeri su pojavni, vidljivi odjedanput, bez zastajkivanja, osluškivanja i u oku i glavi posmatrača shvaćeni na prvu. Takvo je, naime, i vreme u kojem živimo. Sve je postalo stvar percepcije — a ne sadržine, sve je forma — a premalo toga je sadržaj, previše brzo i najčešće kuso, i sve traje onoliko koliko je potrebno da se napiše jedan tvit.

    Neznanje kao uzrok

    Nema dana da ne čujemo za neko ubistvo u ime vere, dok istovremeno nema medija u kojem ne postoji neko „smatranje“ o veronauci u školama.

    Nijedna vera ne propagira ubijanje, odgovorno tvrdimo. Sve ostalo su namerno pogrešne interpretacije i korišćenje vere u političke, biznis ili neke druge svrhe. Jedna od brana tim zloupotrebama svako može biti i izučavanje religije u obrazovnom sistemu, pa tako i bolje poznavanje svoje i tuđe vere. Pritom, to nikako ne mora da znači da učenici moraju da budu vernici. Važno je jedino da znaju nešto o tome.

    „Smešno zvuči slušati — raj, pakao, bestelesno oplođenje device Marije, vaskrsenje i ne treba time puniti glavu deci“, može se pročitati na internet forumima na ovu temu ili se čuti u običnom razgovoru. Često čujemo ovakve interpretacije prema kojima je verovanje, ispovedanje vere ili držanje do principa koje propisuju različite crkve nešto zaostalo i da je, kao takvo, proizvod manjaka znanja. Međutim, čini se da su takve interpretacije upravo proizvod neznanja ali neznanja intepretatora, a ne onih koji veruju.

    Živi i pusti druge da žive. Veruj i pusti druge da veruju. Ne veruj i pusti druge da ne veruju. Šta je loše u pobrojanom? Ništa. „Ne čini drugima ono što ne bi voleo da se desi tebi“, sažetak je, na primer, pravoslavne vere. I to nikome ne smeta, tačnije ne bi trebalo da smeta.

    Ali očito da nekome smeta. Ima čak onih koji se nadaju da će Srpska pravoslavna crkva biti dovoljna pametna da ne bude, kako kažu, kamen o vratu budućnosti Srbije. Pretpostavljamo da takvi misle na svetlu budućnost, ali ne znamo šta im u tome smeta Crkva. Pa eno, i otac Sava Janjić tvituje kao i oni, čak suvislije. Ili će biti da nekome smeta jaka Crkva kao brana budućnosti u kojoj će jedino biti važno da imamo u se, na se i poda se, a za Dečane ko te pita.

    Svetu je potreban „opijum

    Onomadašnji komunisti su govorili da je vera opijum za narod, a dali su narodu komunističku ideologiju kao opijum, tačnije dali su im svoju interpretaciju te ideologije. Međutim, ma koliko ta ideologija bila pogubna, ona je držala ljude u nekim okvirima koji nisu samo pravno-zakonski. Ako bi uradio nešto za se krivično ne odgovara, ali nije baš u redu da to učini, onomadašnji čovek se plašio reakcije partije. Onaj pre njega reakcije Boga. I sistem je funkcionisao.

    I ma koliko nekima ovo što čitaju bilo previše anahrono, nesuvislo, ili čak glupo — smatramo da je svetu, i čoveku u tom svetu, potrebno nešto van zakonskih normi, neki kod, kodeks i princip kojeg će da se drži. Ako toga nema, onda je na delu anarhija u najgorem smislu ovog pojma. Haos sa bezbroj lica.

    Nije svaki čovek, samo zbog toga što veruje ili kaže da veruje, prema pravilu dobar čovek. Ali, ko iole poznaje osnovne principe svih religija zna da one propagiraju poštenje, dobro činjenje i pravdu kao vrhovna dobra, pa je zato logičnije da takav bude i dobar čovek. Znači li to da su ateisti ili agnostici loši ljudi? Ne, nikako. Sve je od čoveka do čoveka. I do toga kako se neko postavi u najrazličitijim situacijama i ipak uspe da bude čovek i iz njih izađe kao čovek. A vera u nešto može svakako u tome da mu pomogne. Prava vera.

    Tagovi:
    veronauka, vera, komunizam, vernici, Pravoslavlje, Islam, Josip Broz Tito, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga