15:56 19 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Miodrag Miki Rakić

    Kako je Miki Rakić „pritisnuo“ Putinovog glavnog obaveštajca

    © Foto: Skrinšot, Jutjub
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Piše
    #PrvaSputnjikGodina: Tekstovi koji su obeležili prethodnu godinu (42)
    101277
    Pratite nas

    Uvezati reči ubistvo, tajne službe i — Putin. Ili: rat, genocid, tajne službe i — opet Putin. Nepogrešiv spoj, ko stvoren za neki holivudski triler. Tu su i misterija, i krv, i jasno razgraničenje između dobra i zla, dobrih i loših momaka. U ovom slučaju, loši momci nisu Srbi, nego Rusi i njihov lider Vladimir Putin.

    Naravno, ta dobitna kombinacija donosi publicitet, tiraž i — novac, ali i još nešto: izvršenje geopolitičkih zadataka u propagandnom ratu protiv Rusije.

    Poglavlje 35 treba otvoriti na početku pregovora, navodi se u nacrtu rezolucije EP
    © Sputnik / Vladimir Astapkovič

    Slučajno ili ne, dve priče intonirane u tom duhu pojavile su se ove nedelje, obe u Britaniji. Zajedničko im je još jedno: u obe figuriraju svedoci koji su već među pokojnicima.

    Kraj 2015, početak 2016. godine — Rusija je na čelu borbe protiv svetskog terorizma i poziva ostale da se ujedine u koaliciju. Eto razloga da se Rusija još jednom ocrni i prikaže kao zemlja nepogodna za tu ulogu.

    Iz pera britanskog novinara Džulijana Bordžera, diplomatskog urednika „Gardijana“, pojavljuje se knjiga „Suđenje kasapinima“ sa spekulacijom da je Ratko Mladić uhvaćen kad su ruska FSB, koja je, kako navodi, „bila zainteresovana da zaštiti Mladića iz različitih razloga“, odlučila da ga pusti niz vodu.

    Moskva je, kaže Bordžer, videla u Mladiću „slovenskog ratnog heroja kog progone zapadne sile pokušavajući da prodube svoj uticaj u Srbiji, starom savezniku Rusije“.

    „Shodno pristupu međunarodnim pitanjima da kad neko dobija, drugi gubi, ulog Zapada u hvatanju Mladića bi bio strateški gubitak za Rusiju. Štaviše, Rusi su se pribojavali da bi Mladić mogao da otkrije podatke o ruskoj podršci Republici Srpskoj u jeku etničkog čišćenja“, obrazlaže svoju tezu novinar „Gardijana“.

    Sledi pozivanje na svedočenje Miodraga Rakića, sada već pokojnog šefa kabineta bivšeg predsednika Borisa Tadića i nekadašnjeg šefa Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti.

    „Svaki put kad bismo se približili tome da pridobijemo nekog od ljudi iz njegovog (Mladićevog) kruga on bi otišao na duži sastanak u Ambasadu Rusije i vratio se bez želje da razgovara sa nama“, citira Rakića Bordžer, dodajući da je Rakić sumnjao da Rusija redovno plaća Mladićevu porodicu i okolinu da bi ublažila finansijski pritisak na njih da odaju gde se krije general.

    Bordžer prepričava i epizodu kada je, navodno, Rakića posetio jedan od Mladićevih pristalica koji ga je upozorio da će mu porodica biti u opasnosti ako nastavi da sarađuje sa Haškim tribunalom, a da bi ga uverio u ozbiljnost pretnji izdeklamovao je dnevni raspored Rakićevog sina. Rakić, onda, (šta će drugo) odlazi u Moskvu, pritisne Patruševa uza zid — i Rusija pusti niz vodu Mladića!

    Bordžer, barem u odlomku knjige objavljenom u „Gardijanu“, ne navodi izvor tih svedočenja Rakića (moguće je da to navodi u samoj knjizi koja je izašla iz štampe 21. januara), a sam Rakić više nije živ da bi mogao da potvrdi koliko su verodostojna. Mada je „pritiskanje“ Nikolaja Patruševa uza zid — priča iz domena fantastike. Kako se samo Rakić toga setio! Zamislimo da ga tako „pritisnu“ i drugi — gde bi im bio kraj! A siroti Putin odavno ne bi bio tako opasan za rusofobe, pa shodno tome ni ove knjige, pa ni ove teme, ne bi bilo.

    Šalu na stranu, pada u oči još jedna činjenica: konspiratorsko prikazivanje prisustva ruskih tajnih službi na terenu u Bosni tokom devedesetih, kao i o njihove upućenosti u sve finese slučaja Mladić je u najmanju ruku neobično. Jer da li iko sumnja da se isto može reći za bilo koju tajnu službu u svetu. U suprotnom, smatrali bi je diletantskom.

    Takođe, nema ničeg neobičnog u odnosu Rusije prema Tribunalu, ruski zvaničnici su više puta upozoravali da je taj sud odavno prestao da se ponaša prema standardima prava i pravde i postao oruđe političkih manipulacija određenih zapadnih zemalja. Da je tako Srbija je više puta osetila na sopstvenoj koži — Gotovina, Markač, Haradinaj…

    Iste nedelje Visoki londonski sud zaključuje da je Putin „verovatno“ naložio likvidaciju Aleksandra Litvinjenka, bivšeg agenta FSB, a uz to kritičara ruske vlasti i Putina, koji je 2000. godine odbegavši u Britaniju dobio azil i postao saradnik britanske obaveštajne službe. Iza ubistva stoji FSB, likvidacija je „verovatno“ izvršena i uz odobrenje tadašnjeg direktora te službe Nikolaja Patruševa (opet taj povodljivi Patrušev).

    Litvinjenko je ubijen u Londonu 2006. godine kada mu je navodno sipan radioaktivni polonijum 21 u šolju čaja. Rekonstrukcija događaja 1. novembra 2006. godine kaže da se Litvinjenko prvo sreo u suši baru „Itsu“ sa Italijanom Mariom Skaramelom.

    Posle susreta sa Skaramelom Litvinjenko je svratio u kancelariju bivšeg oligarha Borisa Berezovskog, navodno da bi odštampao neke dokumente. Nakon toga u hotelu „Milenijum“ sreo se sa svojim poznanikom Andrejem Lugovojevim, bivšim radnikom Glavne uprave za obezbeđenje Rusije.

    Prema verziji Skotland jarda, za trovanje Litvinjenka, koji je sahranjen 7. decembra u zatvorenom sarkofagu, odgovoran je Lugovoj. Međutim, uprkos upornim zahtevima ruskog tužilaštva britanske vlasti nisu objavile rezultate patološkog nalaza u slučaju Litvinjenko.

    Interesantno je da kada je britanski sud donosio odluku da počne tzv. javna istraga slučaja više nije bilo moguće saslušati ključne svedoke: Berezovski, o čijim je motivima da od Litvinjenka napravi političku žrtvu mnogo pisano, izvršio je samoubistvo, mnogi kažu pod sumnjivim okolnostima. Drugi svedok, lord Dejvid Vest, vlasnik kluba u kojem su se sastali Litvinjenko i Luguvoj, ubijen je jednim udarcem noža u srce, a za zločin je optužen njegov sin. Vest je za života pričao da se za posetu Litvinjenka njegovom restoranu saznalo na osnovu transakcija sa kreditne kartice ubijenog. Ali, kako je tvrdio, datum zabeležene transakcije bio je dva dana pre susreta Litvinjenka sa Lugovojevim.

    Još jedan neobičan podatak izneo je Litvinjenkov otac Valter. Prema izveštaju lekara koji je lečio Litvinjenka, a koji je on imao, nije se uopšte pominjalo trovanje polonijumom. Međutim, Valtera Litvinjenka nisu ni pozvali da svedoči.

    Godine 2014. Rusija pripaja Krim. Iste godine britanski sud počinje novi proces u slučaju Litvinjenko. U julu 2014. godine postalo je jasno da je istraga smrti Litvinjenka definitivno prešla iz krivično–pravne ravni u političku ravan.

    Sudija je izjavio da će mu zatvorena saslušanja omogućiti da „bolje prouči pitanje odgovornosti Rusije“ na osnovu materijala koje su mu dostavile tajne službe. Na taj način je krivac unapred proglašen. U istom svetlu London je izvlačio slučaj kad god mu je bilo potrebno da Rusiju prikaže kao monstruma, poslednji put je to učinjeno kad je oboren malezijski „boing“ iznad Donbasa, za šta, uprkos usrdnim naporima zapadnih medija, nije dokazana odgovornost Rusije.

    Nije zgoreg podsetiti da je, uplašena od rastućeg uticaja ruskih medija, EU formirala tim za borbu protiv ruske propagande koji je počeo sa radom 1. septembra prošle godine. Prošlo je pet meseci — vreme je za makar neke rezultate.

    Tema:
    #PrvaSputnjikGodina: Tekstovi koji su obeležili prethodnu godinu (42)
    Tagovi:
    medijski rat, Gardijan, Haški tribunal, FSB, BIA, Nikolaj Patrušev, Miodrag Miki Rakić, Aleksandar Litvinjenko, Ratko Mladić, Vladimir Putin, Velika Britanija, Srbija, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga