07:56 25 Maj 2020
Slušajte Sputnik
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 551
    Pratite nas

    Marko Milačić je kolumnista, ali iza njegovog imena može da piše i — ratni reporter. Autobiografski reporter. Milačić je, naime, u ratu. Njegovom ratu za slobodu, u koji konstantno poziva druge.

    „Da li postojimo kao narod? Da li posedujemo minimum građanske savesti? Političkog dostojanstva? Istorijske odgovornosti? Ili smo samo utvare iz Njegoševih pesama, virtuelni produkti sopstvenih mitova, balkanske bukadžije koje umišljaju da su građani svijeta“, pitao je sebe, druge oko i pored sebe, one politički misleće, pojedince koji glasaju, sve koji žive u Crnoj Gori u jednom od svojih tekstova novinar Marko Milačić.

    Dok je pisao neki drugi tekst, svedoči, rodio mu se sin Vuk i počeli su saveti da treba spustiti loptu, primiriti se. Međutim, za njega je takav manir pokušaj duhovne korupcije koja je, tvrdi, daleko opasnija od materijalne.

    Đedova vrela krv i zdrav razum

    „Svaki rat protiv neprijatelja je moj lični rat, najprvo“, rekao je Ljubiša Milačić, koga unuk Marko nije upamtio, ali mu se dedina maksima urezala kao životni lajtmotiv. Možda ponajviše zato Marko Milačić na početku svoje knjige — zbirke 53 kolumne koje je objavljivao od 2010. do danas — „Zašto je Milo nebitan“, kaže: „Tražio sam je više. Svu. Slobodu do kosti“.

    Ako želimo biti dostojni naših predaka i potomaka, konstatuje, ako im u amanet želimo ostaviti čistu i pravednu zemlju, moramo, poručuje, biti Vukovi: zavijati slobodu.

    Najmanje sam bitan ja, dodatno pojašnjava autor, već je daleko bitnija antiideja cenzure koja je nametala obračun sa svim neistomišljenicima, naročito onim vidljivijim građanima, onima sa ekrana, koji se drznu da gaze uravnilovku.

    „Gde je istomišljeništvo, tu nema mišljenja“, pravilno sudi Milačić i seća se — kao prelepog letnjeg dana na plaži, zaključio bi čitalac — kad mu je, nakon što se u jednom tekstu potpisao kao Edvard Sam, prišla koleginica u desku i izustila: „Pazi samo da zaista ne ostaneš sam“.

    „I ostao sam. Sam sa slobodom. Ima li ugodnije samoće?!“, ponosno konstatuje. 

    Zato su njegovi tekstovi, kako sam priznaje, pobuna i protiv bližnjih, onih koji „za naše dobro“ veruju da je bolje ćutati. „Nipošto. U vremenu vladavine bitangi ćutanje je saučesništvo“, nepokolebljiv je.

    Stav, posvećenost i vera — rezultat

    Retko se može videti, ne kod kolumnista koji misle da su rođeni da drugima popuju već i kod ovovremenskih novinara, da „kopaju“ po arhivama, da nalaze stare izjave i podsećaju političare i ostale javne delatnike šta su mislili, govorili i radili. Marko Milačić postupa baš tako.

    Njegove kolumne nisu trala-la, sedi mislilac i smatra tako-nešto-o-tamo-nečemu, to su ozbiljne analize, potkovane dokazima, navođenjem izvora, pozivanjem na autoritete, pokazivanje dokumenata, navođenje optužnica.

    I stav. Jasno definisan. Ni trunka sumnje nije ostavljena čitaocu da i pomisli kako autor možda nije siguran u taj stav. Ne.

    „Čovek, pre svega, ali i društvo u celini, mora preuzeti rizik, mora pobediti sebe, mora savladati duboki strah…Stid pred savešću i istinom goni čoveka u hrabrost, humanost, revoluciju, pobunu… Ne — iskonski osećaj dobrog, istinitog i lepog već suprotno. Saznanje da posedujemo loše i zlo. Što smo svesniji da smo loši — postajemo bolji. Veći stid — veća vrlina!“, konstatuje, prvo za sebe, ali i savetuje sve ostale. Predlaže im rešenje. Nudi način.

    Zjapeće je uočljivo da je načitan. Neuporedivo važnije da je to pročitano razumeo. Uvažio. Da to poima. Pekić je, kao neka vrsta referentnog sistema, osnova njegove vertikale slobode. Često ga citira: „Sloboda se ne može postići bez totalnog i opšteg ropstva tom cilju. I Milačić namerno robuje.

    Sopstvena koža kao neoboriv dokaz

    Vidi se da veruje u to što radi. Da radi ono u šta veruje. Iza svakog zareza. Između svakog reda. U svakom ehu teksta. U prvoj, kod kolumnista možda i najvažnijoj rečenici. U poenti na kraju. Onaj ko čita veruje njemu.

    „Prosipaju nam u lice strahove svih vrsta. Strah od gubitka posla, privilegija, ugleda, novca… U suštini, to su saveti uplašenih i samim tim ljudi poraženih od režima. To su poruke onih koji velike ideje, angažovanost i bolju Crnu Goru prodaju za jeftini mir i prividni komfor“, tvrdi.

    Neke stvari je platio svojom kožom. To danas retko ljudi čine. Još ređe (kod drugih) cene. Ali je časno!

    Zanimljivo je da nigde nema tačke. Te kolumne se mogu čitati u nizu. Jedna za drugom. Zato su, opravdano, i našle mesto u knjizi.

    Milačić nabraja, nabraja, nabraja, a onda preseče: „No pasaran“. Čitalac ima osećaj da je autor stao ispred svih tih kojima se obraća i koje kritikuje, pa raširenih ruku to gromoglasno izgovorio.

    U tekstovima se vidi naboj. Oseća se i bes. Ali i bes i naboj nisu puka energija koja nema gde da izbije, pa je autor kanališe u pisanom štivu. Ne, nikako. Taj naboj je progovaranje stomaka. Potkovano.

    Za mnom, ako Boga znate

    Pristalice Mila Đukanovića
    © AP Photo / Darko Vojinovic

    „Shvatimo već jednom da su najveće patriote jednog društva njegovi najveći kritičari!“ vapi Milačić koji često u svojim tekstovima koristi reč „pojedinac“ i reč „institucije“. Vidljivo je da to za njega nisu samo reči.

    Zato u jednoj od kolumni konstatuje: „Ali, znate šta? Dosta nam je bilo. Dosta nam je da slušamo kako Grci, Britanci, Španci ili Francuzi ustaju za svoja prava, dok mi u toplini domova naših pljujemo na vlast a javno nijednu kritiku ne izričemo, tajno glumimo patriote i borce za slobodu, a javnosti se predstavljamo kao dobre i poslušne komšije, kolege i rođaci. Dosta nam je toga. Zid straha mora da padne…“.

    Tema njegovih tekstova je, najčešće, Crna Gora, ali i kad piše o crnogorskim vojnicima u misiji u Avganistanu i kritikuje one koji su ih tamo poslali, čitalac kod Milačića uočava isti princip. On jednako iskreno i logički zdravo slaže premise i izvodi dedukcije.

    Ti tekstovi su apeli. Vapaji. „Probudi se već jednom, Crna Goro!“, često napiše. Kao da je na nekoj bini i govori pred masom, a čuje se muva. Pa onda opet zavapi: „U što smo se pretvorili? U što smo te pretvorili, Crna Goro?“

    Ima nešto vraško, ne đavolje, u njemu.

    „Urednica mi užurbano prilazi i šapuće na uvo, jedva čujno, jedva, jedva primjetno — ’Skloni Šarića‘. Zašto, pitam. ’Skloni Šarića‘, odgovara. Pa, zašto, opet ja. ’Marko, ja ti samo prenosim — skloni Šarića‘. Izašla je. Istrčala. Samo što nijesmo u etru…“, podseća se vremena kad je radio na crnogorskom Javnom servisu.

    Deluje, ponekad, da se sprda i sa Milom i sa kamarilom. Avaj, kad pažljivije analizirate pak vidi se da je to sušta istina, a ne sprdanja. Onda postanete svesni da je baš surovo.

    „Stvar je ozbiljna i opasna: šef hobotnice vraća se na funkciju“, napiše Milačić, a čovek ne zna da li da se nasmeje ili da zaplače. Koliko je istine u ovoj rečenici. I koliko se Crna Gora srodila sa svim tim, pa joj je sve postalo navika.

    „To je licemerje koje urliče: pohod na, recimo, Dubrovnik bio je — nepoželjan, dok je juriš na Kandahar — poželjan. Slati naše vojnike na Hrvatsku bilo je varvarstvo, na Avganistan — demokratija. Opsada Sarajeva bila je — tragedija, uništenje Kabula — oslobođenje. Nevini ubijeni u Bosni — zločin, u Murinu — ’neminovnost‘. Jasno je tu sve: NATO — taj korumpirani vojno-industrijsko-finansijski konglomerat Sile — mera je svih stvari. Tako, pod diktatom Moći, uz miris privilegija i konkretnih benefita, duh antiratnog — alhemijom Zla, Interesa i Propagande — prerasta u duh ratnog“, utiskuje Milačić.

    Bez zaklona, bez leđa i bez sluzavog traga

    Svima u brk. I vlasti, pre svega, kad u tekstu „Zašto Milo nije bitanga“ nabraja četrdeset razloga zbog „čega premijer Crne Gore Milo Đukanović, nije, niti može biti — bitanga“. Ali i građanima, kad im se obraća na ti i poručuje: „Tiče te se“.

    Marko Milačić je kolumnista, ali iza njegovog imena može da piše i — ratni reporter. Autobiografski reporter. Milačić je u ratu. Njegovom ratu za slobodu, u koji konstantno poziva druge:

    „Ovo je država bez naroda. Mudro ćute mudre glave, još mudrijih predaka, mudro misleći o mudroj zemlji našoj — mudro misleći o vođama našim. Mudro misleći o mukama našim. Mudar smo mi narod. Mudar i mrtav! Umrli smo, ugasili se, nestali neprimjetno, misleći da smo junački dotakli veliko, nama ravno — sunce. Ne, nije to bilo sunce, već gospodarev sjajni — sat“.

    Zato su i njegovi tekstovi svojevrsni dnevnik sa bojnog polja. Nikako iz rova. Takav je.

    Najzad, ko može da pobedi Mila Đukanovića? Nikako kao lično ime i prezime, već kao obrazac življenja, ponašanja, vladanja, zloupotreba, ugnjetavanja, straha.

    Ideja! Borba! Vera! I sve one moralne, etičke, demokratske i ideje slobode koje vrište iz tekstova sakupljenih na jednom mestu i ukoričenih. Sasvim slučajno iza njih stoji čovek Marko Milačić. Dabome, mogao se zvati potpuno drugačije, ali je morao imati isti sistem vrednosti. I eto pobede.

    Slično:

    Milačić tvrdi da Milo nije bitan
    Milačić: Potpisivanje protokola o pristupanju NATO-u nelegitiman akt
    Milačić: Đukanović ujedinio organizovani kriminal i NATO kampanju
    Marko Milačić priveden zbog paljenja zastave NATO na Cetinju
    Tagovi:
    Marko Milačić, parlamentarni izbori u Crnoj Gori, Milo Đukanović, NATO, opozicija, sloboda, Crna Gora
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga