13:53 17 Avgust 2019
Slušajte Sputnik
    Ivo Andrić

    Kako je zaštitar na radu „sahranio“ Andrića

    © Flickr / Brenda Annerl
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Vladimir Sudar
    3570

    U igrankama poluintelektualaca u pravilu „stradaju“ geniji. Sreća što su geniji besmrtni, a igranke poluintelektualaca na repertoaru su sezonu ili dve.

    Svako ima pravo na svoje mišljenje, ma koliko to mišljenje bilo glupo, pa tako i bošnjački „intelektualci“, koji su Iva Andrića uporedili sa Hitlerom, a njegova dela ocenili kao „kulturno rasistička“, čiji je rezultat „genocid nad Bošnjacima, posebno u Višegradu“.

    Međutim, problem sa takvim „mišljenjem“ je kad ono postane „mejnstrim“ i kad teze poluintelektualaca prihvate široke narodne mase i počnu da ih sprovode u dela. I da se genocidno i rasistički odnose prema onima kome je „elita“ nalepila te etikete.

    A kad takvu etiketu ponese najbolji izdanak jednog naroda, onda ostali njegovi pripadnici postaju još lakše mete za odstrel, čemu smo bili svedoci tokom građanskog rata u BiH.

    Kad omladinci nabijaju na kolac

    Ivo Andrić
    © Wikipedia / Stevan Kragujević - Original uploader was Gajdario

    Mišljenje o Andriću kao ideologu genocida nad Bošnjacima steklo je „pravo građanstva“ nekoliko godina uoči krvavog raspada BiH.

    Sarajevski srednjoškolci zadojeni takvim „mišljenjem“, na naslovnoj strani magazina „Voks“ objavili su karikaturu Andrića nabijenog na kolac u obliku olovke. Izvesni Murat Šabanović je na početku rata uništio spomenik nobelovca u Višegradu. Nobelovca koji je bosansku kasabu „ucrtao“ na kulturnu mapu sveta.

    A mržnja prema „fantomskom monstrumu koji je falsifikovao istoriju“ izvodila se iz citata njegovih književnih junaka koji se nisu dopali „intelektualnoj“ bošnjačkoj čaršiji.

    Na stranu što je krajnje besmisleno (a i nepismeno) poistovećivati književnika sa rečima njegovih junaka. Možda je uoči rata u Bosni ideolozima „bošnjaštva“ bilo potrebno da oblate Andrića kao „velikosrbina“ ne bi li lakše mobilisali mase da izginu u „džihadu“ (na koji se pozivao tadašnji „heroj“ Murat Šabanović) i uspostave Bosnu kao državu po meri jurišnika „handžar divizije“ Alije Izetbegovića, ali čemu sve to danas?

    Lingvistički „genije na struju

    Da li je neko obavestio „intelektualce“ da je rat završen pre više od 20 godina? Ili je problem što je rat završen tako kako je završen i što u današnjoj Bosni, ma koliko ona nefunkcionalna država bila, još opstaju Srbi i Hrvati kao konstitutivni narodi.

    I kakva je to nacionalna „intelektualna elita“ koja se odriče najboljeg iz svoje prošlosti? Sviđalo se to nekom ili ne, Andrićevo delo je deo svetske kulturne baštine i kao takvo nadraslo je jugoslovenske okvire, pa i svih naroda i narodnosti koji su činili Jugoslaviju. Andrićevo delo je deo i srpske i hrvatske i bošnjačke baštine.

    Predvodnik koji je okupio takvu „elitu“ na promociji svoje knjige „Andrićevstvo: Protiv etike sjećanja“ je Rusmir Mahmutčehajić, funkcioner predratne Izetbegovićeve SDA i ratni potpredsednik Vlade BiH i ministar energetike, rudarstva i industrije.

    Taj inženjer elektrotehnike sa doktoratom u predratnoj Bosni postao je slavan tumačeći lingvističke razlike između bosanskog/bošnjačkog jezika i srpskog i(li)hrvatskog. Prema njegovim lingvističkim otkrićima, bosanski/bošnjački jezik se razlikuje od srpsko-hrvatskog (tada zvaničnog jezika) po glasu „h“ koji se provlači u rečima „kahva“, „lahko“, „mehko“.

    Junak „Top liste nadrealista

    Osim što su njegovi lingvistički nastupi izazivali podsmeh i kod iole obrazovanijih glasača SDA, smatra se da su njegove verbalne vratolomije inspirisale „nadrealiste“ da naprave skeč o multipraktik rečniku šest „jezika“ — srpskog, hrvatskog, bosanskog, hercegovačkog, crnskog i gorskog.

    Mahmutčehajić se pokazao kao najjači dokaz maksime stručnjaka društvenih nauka koja glasi: „Nema ničeg goreg od ’prirodnjaka‘ koji se dohvate politike i društvenih nauka“, ali mu to nije smetalo da, pored osam stručnih knjiga iz oblasti za koju se školovao, objavi i 17 knjiga „autorske proze, političkih i filozofskih eseja, te prijevoda na bosanski jezik“.

    Kao bivši istraživač i direktor Instituta za zaštitu na radu Univerziteta u Sarajevu, Mahmutčehajić se danas ističe kao zaštitnik davno prevaziđenih teza kojih se stide i njegovi iole inteligentniji politički istomišljenici.

    Kao i kod svih bivših, i taj nekad važni bosanski političar teško doživljava život bez kamera i reflektora i otuda je pojačao „spisateljsku delatnost“ po odlasku sa političke scene.

    Društvo mrtvih pesnika

    Svestan maksime da je svaki publicitet dobar, ma koliko taj publicitet bio loš, Mahmutčehajić se odao skribomaniji i pompeznim promocijama svojih (ne)pismenih uradaka koji liče na knjige, kao i skandaloznih teza koje globalno privlače sve tabloidnije medije.

    Zato mu je „sahranjivanje“ besmrtnog Andrića došlo kao kec na desetku. I njemu i društvu sa promocije, u kojem se istakao izvesni Nermin Dizdar, lokalni advokat i poslanik klinički mrtvog SDP u Skupštini Hercegovačko-neretvanskog kantona.

    A na kraju promocije opskurne Mahmutčehajićeve knjige, ozareni autor poručio je da bi posle izlaganja svojih kolega morao napisati novu knjigu. Što će biti još jedna idealna prilika da se to društvo mrtvih pesnika i davno prevaziđenih poluintelektualaca izbori za još koji minut vorholovske slave.

    U igrankama takvih poluintelektualaca po pravilu „stradaju“ geniji. Sreća što su geniji besmrtni, a igranke poluintelektualaca na repertoaru su sezonu ili dve.

     

    Tagovi:
    književnost, glupost, fašizam, genocid, handžar divizija, SDA, Top lista nadrealista, Rusmir Mahmutčehajić, Endi Vorhol, Alija Izetbegović, Ivo Andrić, Višegrad, Bosna i Hercegovina, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga