13:15 14 April 2021
Slušajte Sputnik
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1338
    Pratite nas

    Čovek koji je Srbiji doneo toliko titula, čija karijera zahteva — pa i da za zemlju nije uradio to što je uradio — poštovanje, ne zaslužuje horsko posipanje đubretom. Ma koliko to bio deo, ne samo srpske, navijačke subkulture.

    Željko Obradović cepač. Tako su ga prozvali još u Čačku, jer je davao koševe, a lopta ne dotakne obruč. Takav pogodak se u ovom sportu naziva cepanje (mrežice).

    Otuda nadimak Žoc. I taj nadimak Obradović igrač, a pogotovo trener, opravdava decenijama.

    Energija. Neuništiva energija

    Željko, kako ga oslovljavaju oni koji ga vole, a svi ga poštuju, možda nije bio talenat kao Dražen (Petrović) ili Moka (Zoran Slavnić), sigurno nije imao pedigre Fila Džeksona (legendarnog trenera Lejkersa) ili u fudbalu ser Aleksa Fergusona (dugovečnog trenera Mančester Junajteda), ali je cepao radom i predanošću. To je aksiom.

    I još jednom osobinom. Konstantnim viškom viška energije. Zato samo oni koji prvi put vide njegovo nerviranje pored terena ili na konferencijama za štampu mogu da pomisle da će dobiti srčani udar. Ne, takvi ne umiru. Nikad.

    I to je davalo rezultate. Osim jedanput. Tada, na Evropskom prvenstvu u košarci 2005. u Novom Sadu Željko Obradović se, nauštrb reprezentacije i države, odrekao sebe i svojih principa koji su ga doveli tu gde danas jeste (najtrofejniji košarkaški evropski trener) i ekipa je neslavno prošla. Da ne podsećamo na tu ružnu prošlost.

    Od tada pamtimo i onu čuvenu konferenciju za štampu za koju neki kažu da je „Željko udario na svoje igrače“, a drugi koji predstavljaju većinu tvrde da je Željko tada samo rekao ono što je trpeo u sebi tokom priprema i takmičenja, te da nije udario na svoje igrače.

    Naime, da su stvarno bili njegovi, onda bi i on bio svoj i pobedio bi. Bili su, nažalost, svaki svoj, zato se i dogodio fijasko.

    Još jedna takva konferencija za novinare dogodila se sinoć, posle poraza njegovog Fenerbahčea od Crvene Zvezde u Beogradu. Željko za konferencijskim stolom bio je kao Željko pored terena — temperamentan, potresen, iznerviran, ali siguran u sebe.

    Mogao je i da prećuti. Nije prvi put bio u protivničkoj hali, ali je progovorio. I dobro je što ta suvislost otišla u etar.

    Ne sme se onako (namerno nećemo citirati) nešto prećutati. Kao što ne smeš sebe staviti ispred države i ekipe — što Žoc nikad radio nije.

    Dakle, sinoć je Željko bio Željko. I pocepao. Eho se još čuje.

    Subkultura mora imati među

    Tačno je, posao navijača je, osim bodrenja, i da provociraju. Moguće je i da oni te kvalifikacije na račun protivnika zaborave posle izlaska iz hale. Vidljivo je i da, često, skandiraju ono što ne misle. Međutim, nekad bi i navijači trebalo da misle.

    Ili bi, barem, uprave klubova morale da misle. Na njih je Žoc najviše i kivan.

    Čovek koji je Srbiji doneo toliko titula, čija karijera zahteva — pa i da za zemlju nije uradio to što je uradio — poštovanje, ne zaslužuje horsko posipanje đubretom. Ma koliko to bio deo, ne samo srpske, navijačke subkulture.

    Jednako kao što zviždanje protivničkoj himni nije podrška sopstvenoj ekipi već jednom rečju: prostakluk! 

    Navijači, a to nije isto što i huligani, trebalo bi da budu vitezovi. Vitez na čast nikad ne dâ, a vređanje protivnika je nečasno.

    I dalje ga dvojica čuvaju

    Takođe, ne može uspeh Novaka Đokovića da bude knjižen kao kolektivni uspeh nacije, a trenutno drugo mesto, tog istog Novaka Đokovića, da bude njegov navodni neuspeh zbog kojeg je deo nacije sramota. Bedastoća.

    Nedopustivo je da deo nacije iz fotelja zamera bilo kome bilo šta, a da pritom osim vremena ispred TV ekrana u tog igrača i čoveka nije uložio ništa.

    Zato je dobro što Željko Obradović sinoć nije ćutao. Ćutanje je odobravanje. On je govorio u ime svih legendi. U ime džentlmenstva. U ime pristojnosti. U ime vrednosti kao vrline.

    „Kakav igrač, i u ovim godinama ga dvojica čuvaju“, bila je šaljiva opaska civilizacijski porazne scene kad legendu, a Dragan Džajić to istinski jeste, hapse pred TV kamerama sa lisicama na rukama i odvode ga u policijsku maricu kao narko dilera. Ma kakav prekršaj da je onomad napravio.

    Recept pristojnosti je jednostavan. Trebalo bi da oni nasuprot pomenute trojke legendi — iza kojih stoji ogroman rad, najveći uspesi i rezultati koje će pamtiti istorija — počnu da se ophode prema njima kao što se Željko, Novak i Džaja odnose prema poslu koji rade.

    Ko ima minuli rad kao Obradović, Đoković i Džajić — neka prvi baci kamen. Dabome, takvih nema.

    A do tad, prema receptu.

    Naravno, za ovakvo rešenje je potrebno vreme. To je proces. Međutim, proces jednom mora da počne. I počeo je sinoć u hali „Aleksandar Nikolić“.

     

    Slično:

    Novak Đoković — legitimna meta ili kolateralna šteta
    Đoković ponovo pokazao ko je najbolji (video)
    Đoković prvi teniser u istoriji koji je zaradio 100 miliona dolara
    Izumire li košarka u Srbiji
    Tagovi:
    legende, Željko Obradović, pristojnost, navijači, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga