20:46 18 Jul 2019
Slušajte Sputnik
    Petar II Petrović Njegoš

    Milovi trećepozivci udarili na Njegoša

    YT/Zvonko Muhadinović Lovćenac
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Vladimir Sudar
    6966

    Izjava izvesnog Adnana Muhovića da je Njegoš najveći krvnik Bošnjaka i islama nije sporadični ispad beznačajnog crnogorskog političarčića već kontinuitet crnogorske državotvorne „kulturne politike“ još od vremena kad je Milo Đukanović zamenio takozvano srpstvo takozvanim crnogorstvom.

    Da je ljudska glupost, uz beskraj svemira, jedina konstanta u prirodi, imali smo ovih dana priliku da se uverimo i u Crnoj Gori. Nije se još ni slegla prašina oko „andrićevstva“ koju je podigla knjiga bosanskog zaštitara na radu Rusmira Mahmutčehajića, a iz Crne Gore se javio izvesni Adnan Muhović tvrdnjom da je Njegoš najveći krvnik Bošnjaka i islama.

    Za neupućene, reč je o predsedniku Skupštine crnogorske opštine Petnica i funkcioneru Bošnjačke stranke, koalicionom partneru Đukanovićevog DPS-a sa žešćim ucenjivačkim potencijalom koji je Milu obezbedio formiranje (još jedne) Vlade i to u vreme kad ni igranka sa „državnim udarom“ na dan izbora nije pomogla da napabirče dovoljan broj poslanika.

    DPS se, kao, ljuti, a oni i dalje, kao, guslaju…

    Istina je da su na Muhovićevu izjavu usledile žestoke reakcije, ne samo iz (pro)srpskih krugova nego i iz njegove stranke, pa čak i starijeg člana koalicije — DPS-a, ali Muhovića ne izdaje samopouzdanje i on ostaje pri svom „biseru mudrosti“ i čak tvrdi da je to zvanični stav njegove partije. Jer mu se tako može.

    A može mu se ne samo zbog ucenjivačkog potencijala Bošnjačke stranke nego i zbog toga što je njegova izjava o Njegošu na tragu „državotvorne“ politike koju vladajući DPS vodi godinama pre osamostaljivanja Crne Gore. Doduše, ljudi iz DPS-a prepuštaju luksuz klevetanja Njegoša manjim koalicionim partnerima i polufabrikatima sa crnogorske (kvazi)intelektualne scene ne bi li ih, po potrebi, dobronamerno ošinuli po prstima, kad se malo preigraju.

    Kao što su i Muhovića pre neki dan. Međutim, DPS sprovodi istu tu kulturnu (?!) politiku a kompletan transfer blama ide na račun manjih koalicionih partnera, što njima dođe kao cena koju moraju da plate ne bi li uživali u mrvicama sa stola Đukanovićeve apsolutne vlasti.

    No, vratimo se Muhoviću, pitoresknom liku, što bi rekao Maks Veber, idealno-tipskom postjugoslovenskom tranzicionom političaru. Biografiju krije kao zmija noge, nema je ni na zvaničnoj veb-stranici opštine čijim parlamentom predsedava, ali njegove fotografije otkrivaju da je reč o tipičnom tranzicionim političaru, iz serije tehno-menadžerskih kadrova.

    Izjava kojom je ovih dana postao regionalna zvezda i koju su kao glupu ocenili gotovo svi koji nešto znače u književnosti na prostorima od Vardara do Triglava, od Miljenka Jergovića do Mila Lompara, u stvari je ponovljena „misao“ koju je Adnan Muhović izrekao i u martu prošle godine.

    A pre nego što se „proslavio“ paraknjiževnom i parapolitičkom analizom Njegoševih dela, Muhović je bio poznat kao predsednik SO Petnjice koji je zamenio službeni automobil „dačia logan“ za „opel insigniju“ uz obrazloženje: „Taj auto nije valjao ništa, to je rumunski auto, benzinac 1,2, to je auto za komunalnu policiju, za ’rejnbou‘ usisivače, to nije auto za predsednika“.

    A da napadi na Njegoša u Crnoj Gori nisu ni od juče niti da dolaze samo od „praziluk-političarčića“ koji skrivaju biografije i škole koje su izučili (ako su uopšte išli u škole) podsetili su nas ovih dana regionalni mediji.

    Pa smo se podsetili da je, na primer, univerzitetski profesor Novak Kilibarda svojevremeno izjavio da „nema antiislamskijeg pisca nego što je bio Njegoš“ a da je crnogorski „pisac s međunarodnom reputacijom“ Andrej Nikolaidis tvrdio da je Njegoš genocidan pesnik. Naravno, nijedna od dve pomenute „intelektualne veličine“ nije bez političkog bekgraunda.

    Ako je tačna „teorija zavere“ po kojoj je Udba po raspadu SFRJ formirala opoziciju po meri vladajućih komunista, onda je Novak Kilibarda, mnogi su tvrdili, najtipičniji primer takvog opozicionara.

    Za mlađe i čitaoce manje upućene u razvoj višestranačja u Crnoj Gori, pomenuti Kilibarda bio je lider opozicione Narodne stranke, tokom poslednje decenije prošlog veka „najsrpskije“ partije u Crnoj Gori, i tokom ratnih godina rado viđen i gost i domaćin srpskih nacionalista u rasponu od Radovana Karadžića do Mirka Jovića.

    A onda je u drugoj polovini devedesetih, Milu Đukanoviću, posle razlaza sa Momirom Bulatovićem, usfalilo poslaničkih mandata za stabilnu vladavinu, pa je aktiviran najljući „opozicionar“ Novak Kilibarda, koji je „po zadatku“ podržao onu struju do tada jedinstvenog DPS-a koja je ideološki i politički bila znatno udaljenija od njegove Narodne stranke.

    Kilibarda je, nakon što je preveslao na drugu političku stranu „mutne Morače“ bio jedno vreme i potpredsednik crnogorske vlade i šef trgovinske misije Crne Gore u Sarajevu, gde baš i nije bio najtoplije dočekan zbog „mladalačkih nestašluka“, odnosno druženja sa Radovanom Karadžićem. Po okončanju „diplomatske misije“ sačekala ga je sinekura na univerzitetu. Danas je rado viđen analitičar Đukanovićevih medija. Analitičar sa prefiksom prof. dr.

    Pisac sa „međunarodnom reputacijom

    Za razliku od Kilibarde, Andrej Nikolaidis, koji je takođe udarao po Njegošu, nije se aktivno uključivao u političke borbe, ali je ovaj crnogorski pisac „s međunarodnom reputacijom“ više delovao „iz senke“ kao savetnik doskorašnjeg predsednika crnogorske skupštine Ranka Krivokapića i lidera doskorašnjeg „mlađeg DPS-ovog koalicionog partnera“ — SDP. Za neupućene, to je onaj „prešjednik“ Skupštine koji je otvarao „šjednice“ parlamenta na tečnom „crnogorskom jeziku“. 

    Iz svega navedenog, jasno je da poslednje pljuvanje po Njegošu nije izolovani incident političarčića iz vladajuće garniture nego sistemska, državna „kulturna politika“ proglašena onog momenta kad se Đukanović odrekao svog nekadašnjeg, politički profitabilnog srpstva, zarad novokomponovanog crnogorstva.

    I zato će se napadi na Njegoša nastaviti dokle god je DPS na vlasti u Crnoj Gori. Jer kao što su svi ratovi za jugoslovensko nasleđe pokazali, na prelazu iz 20. u 21. vek, osnovni element konstituisanja nacija na području bivše SFRJ je negacija srpstva i svega što ima veze sa Srbijom. Do potpune negacije činjenice da su neke nacije delile istu državu sa Srbijom i Srbima bar jedno 70 godina.

    A novokomponovani Crnogorci su u najtežoj poziciji od svih. Em su poslednji krenuli u priču o svojoj samobitnosti, em je talog srpskog nasleđa u nekadašnjoj „srpskoj Sparti“ toliki da se do novokomponovane „samobitnosti“ može stići samo samoporicanjem.

    Zato se u zemlji Njegoševoj i dešava da se „Gorski vijenac“ štampa bez predgovora vladike Rada naslovljenog „Posveta prahu oca Srbije“. A manjak od dve stranice u takvim izdanjima „Gorskog vijenca“ ma koliko pokazivao odsustvo zdravog razuma, novokomponovani priređivači kapitalnog crnogorskog dela pokušavaju da nadoknade sa dva nova slova „crnogorskog jezika“.

    „Čega se pametan stidi, budala se ponosi“, nije Njegoševa misao nego narodna poslovica. Koju bi najverovatnije Njegoš upotrebio kad bi mogao da vidi kako njegovo delo razvlače njegovi potomci.

    Tagovi:
    crnogorski mediji, Bošnjaci, genocid, Gorski vijenac, Bošnjačka stranka, UDBA, DPS, Demokratski front, SDP, Vlada Crne Gore, Novak Kilibarda, Adnan Muhović, Andrej Nikolaidis, Rusmir Mahmutčehajić, Ranko Krivokapić, Momir Bulatović, Radovan Karadžić, Milo Đukanović, Ivo Andrić, Njegoš, Sarajevo, SFRJ, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga