09:05 19 April 2021
Slušajte Sputnik
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1606
    Pratite nas

    Umesto da i Trampova nezgrapna nadobudnost i Jankovićeva slatkorečiva polulascivna duhovitost budu stvar isključivo njihovog domaćeg vaspitanja, pretvaraju se u opštu stvar koja okupira svet i Srbiju.

    Donal Tramp, predsednik Amerike, grubo je ćušnuo premijera Crne Gore Duška Markovića, koji mu se vrzmao ispred nogu u centrali NATO-a na ovonedeljnom zasedanju Samita ove vojne alijanse.

    Podigla se svetska prašina oko te bizarne briselske slike koju su zabeležili mediji i gotovo da je bahati Tramp potezom iz američkog fudbala, potpuno zasenio sve političke domete i poruke NATO zasedanja.

    Bar u regionu, guranje Markovića, koji se nakon drmusanja prvog čoveka Bele kuće samo snishodljivo nasmejao, praveći se da se ništa nije desilo, bila je najčitanija vest.

    Da je uzvratio Trampu, upola istom merom ili da ga je bar muški dostojanstveno pogledao kako bi mu dao do znanja da je prešao granicu pristojnosti, Marković je mogao da se upiše u istoriju. Takva šansa mu se više neće ukazati.

    Umesto toga, premijer Crne Gore nastavio je gotovo poltronski da se uspija pored gosta iz Vašingtona, čime je i simbolički on, a ne Tramp, pokazao kakvo je mesto Podgorice među NATO „aždajama“.

    A po zgroženim reakcijama u podgoričkim medijima, deluje da Milovoj Crnoj Gori više smeta kad američki državnik u deliću sekunde ponizi pred planetom njihovog premijera, nego kad im NATO-bombama ubijaju građane.

    Jer, politika je marketing, a Donaldov polurvački zahvat Markovića nije baš trebao sada evroatlantskoj eliti Crne Gore koja pokušava, mimo podrške naroda, da ulazak zemlje u NATO predstavi kao bezgrešnu istorijsku odluku.

    Ali ironijom slučajnosti, prvi samit u Briselu Crnogorci će pamtiti po nevelikom junaštvu njihovog premijera pred gordim prebogatim ekscentrikom iz Bele kuće. Iako su Milovi „spineri“ pokušali da i ovaj slučaj preboje u belo i da sve predstave kao reklamu za Crnu Goru, „za koju je sad čuo čitav svet“…

    Druga scena koja je ove nedelje zaokupila javnost Srbije više od svih ozbiljnih tema jeste „šarmerski“ televizijski ispad Saše Jankovića, opozicionog lidera.

    Baš u vreme kad formira svoj pokret i kad Vučićevi rivali žestoko kritikuju izbor Bate Gašića za šefa BIA, podsećajući na njegovu rečenicu — da voli kad novinarke kleknu — zbog koje je godinu i po dana „grizao jezik“, i Janković je „zablistao“.

    Na pristojno novinarsko pitanje Minje Miletić, u jutarnjem programu N1, Saša je pokušao da ispadne „šmeker“: „Mogu da vam kažem, ali onda moram da vas poljubim“, neodoljivo joj je odgovorio Janković.

    To se, verovatno, nije svidelo ni voditeljki ali ni uredništvu televizije koja je osudila lidera opozicionog pokreta u postupku registrovanja.

    Ali u ostatku medijske scene uloge su se potpuno promenile. Oni koji su pre godinu i po dana Gašiću „gledali kroz prste“ sada su žestoko optužili Jankovića za seksizam.

    A oni drugi, koji sebe nazivaju pristojnim delom Srbije, pokušali su uglavnom da „prespavaju“ Jankovićevu ponudu poljupca, iako su Gašića onomad oduševljeno dočekali na nož i gotovo rastrgli u javnosti.

    Bez namere da poredimo Batin i Saletov gest, očigledno je da srpski javnopolitički delatnici nisu spremni da brane principe već uporno leže u rovovima, čekaju i najmanju grešku protivnika dok sopstvene nedostatke prećutkuju i zataškavaju.

    Janković se čak nije izvinio Minji Miletić, već je samo na Tviteru napisao da se kaje zbog nespretne šale, kako je on definisao ceo slučaj. Ni na to ga nisu opomenuli pešadinci „bolje Srbije“.

    Šta je u stvari tema?

    Politička korektnost koja je postala važnija i od same politike.

    Politička korektnost koja je bila centralna tema američkih i francuskih izbora, kampanje za „bregzit“, a evo, virus je uveliko stigao i u Srbiju.

    Politička korektnost koja postaje moderna isprazna ideologija.

    Politička korektnost koja poprima totalitarne oblike.

    Politička korektnost koja dobija fizionomiju instant surogata prave sadržinske politike.

    Politička korektnost koja ozbiljna međudržavna i međustranačka pitanja pretvara u globalnu rijaliti-debilizaciju.

    Umesto da i Trampova nezgrapna nadobudnost i Sašina slatkorečiva polulascivna duhovitost budu stvar isključivo njihovog domaćeg vaspitanja i da se na takve gestove odgovori otvoreno i ljudski, ovi i slični slučajevi pretvaraju se u opštu stvar koja okupira svet i Srbiju.

    Rezultat se nazire. Rat programima i idejama potpuno bi mogla da zamene trivijalna tetkasta prepucavanja. A tako merenje svakog pokreta, svake reči, svake neodmerene doskočice — vodi u dalja gurkanja, klečanja i ljubakanja. Jer, vidimo, bahatost se kao bumerang vratio Americi, najvećem izvozniku političke korektnosti, kao i srpskom opozicionaru Saši Jankoviću čiji su sledbenici uporno gradili njegov pristojan, odmeren, civilizovan i lepo vaspitan imidž.

    A, na kraju krajeva, kad bi neko pitao narod šta bi izabrali: da žive mirnije, spokojnije i bolje ili da im vođe budu pristojne, odgovor bi bio nedvosmislen — izabrali bi život.

    Osim, ako nisu svi upali u zamku jalove političke korektnosti. Pa će im i u nekim budućim državnim izazovima biti važnije što se Edi Rama obukao kao vlasnik ringišpila, nego što želi da ostvari san o „Velikoj Albaniji“.

    Tagovi:
    politička korektnost, totalitarizam, Velika Albanija, NATO, Duško Marković, Donald Tramp, Edi Rama, Saša Janković, Bratislav Gašić, Albanija, Crna Gora, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga