05:20 21 Maj 2019
Slušajte Sputnik
    Aleksandar Đorđević pozdravlja publiku posle pobede u polufinalu Evropskog prvenstva.

    Otvoreno pismo predsedniku Vučiću: Devet trenerskih trojki Saše Đ. zaslužuju orden

    © REUTERS / Osman Orsal
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Nenad Zorić
    41157

    Poštovani predsedniče Srbije, to je Vaša obaveza prema košarkaškom Ustavu. Gospodine Vučiću, to je Vaša privilegija kao političkog lidera. Aleksandre, to je Tvoja dužnost kao građanina, Srbina, navijača (pa i zvezdaša) i ljubitelja košarke.

    1. Čuda su moguća. I retka. Njihovi tvorci nisu fanatici, već znalci. Svakako da je važan rad, ali postoji nešto što razlikuje čoveka od čoveka, igrača od igrača, Sašu Đorđevića od drugih košarkaša. Za to „nešto“ ipak treba da rodi majka, ostalo je istorija. I onda je lako šutnuti trojku u Istanbulu 1992. i doneti Srbiji prvu klupsku titulu prvaka Evrope, potom postane normalno da i u Badaloni 1997. postigne istu takvu trojku protiv reprezentacije Hrvatske i tako prokrči put državi do sedme titule prvaka Evrope.

    2. Jeste Predrag Danilović zakucao preko Arvidasa Sabonisa u Atini 1995, ali je to bila samo jagoda na slavljeničkoj torti povratka Srbije (tada Jugoslavije) na krov Evrope, posle sankcija. Međutim, onaj koji je saigračima vratio ukradenu mladost, državi ponos, a naciji osmeh na lice jeste Aleksandar Đođević sa devet trojki u toj finalnoj utakmici protiv Litvanije, koja je na sportskoj karti Evrope, ako pravimo političku paralelu, bila jaka kao SNS na političkoj karti Srbije.

    3. I bez ubeđivanja litvanskog reprezentativca Šarunasa Marčuljonisa da se vrate na teren (pobede van terena, administrativne, pirove su), atinsko finale je Đorđevićeva utakmica karijere. Posle nje je postao Sale Nacionale. Kad vam narod, plebiscitom, dodeli takvu titulu, onda ona postaje najsjajnija medalja ikad osvojena, ali i krst koji, ma koliko ga ponosno nosili, obavezuje.

    4. Čovek koji u karijeri postigne ono što je postigao Sale može sebi da dozvoli luksuz da postane hedonista koji u nastavku karijere, i života, igra na „kvalitet“. Međutim, ono što vas razlikuje od drugih, ono zbog čega ste i počeli da trenirate i igrate košarku, taj gen kojim ne mašete okolo već na delima pokazujete da ga imate, ne dozvoljava lenjost. Zato se poziv države, kao i kumstvo kod časnih ljudi, ne odbija. Preuzeo je, tad kao selektor, reprezentaciju Srbije.

    5. Na iznenađenje svih koji se razumeju u košarkašku igru, Srbija je stigla do finala Svetskog prvenstva u Španiji 2014. sa Amerikom. Biti drugi u svetu, dakle bolji od svih evropskih ekipa, sa renoviranom reprezentacijom i nedovoljno iskusnim igračima je pobeda tima. Ne umanjujući značaj igrača, to finale i medalju je donelo ono „nešto“ Saletovo.

    6. Srbija je opet u finalu, sad Evropskog prvenstva. Otići na turnir bez sedam standardnih igrača i umesto sleganja ramenima nedvosmisleno poručivati kako idete da osvojite medalju, može samo onaj isti čovek koji je u ranije navedenim primerima uzimao „državu“ u svoje ruke, kome kolena nisu klecala i koji je, pokazasmo, donosio čuda. Nije kukao, kleo okolnosti, tražio opravdanja, već je bio On. I ekipa mu je postala kao On. U polufinalu protiv Rusije su svi igrači odigrali iznad sopstvenih normi. To što Vasilije Mićić — koji je pre samo dva meseca najverovatnije uplatio letovanje jer mu na pamet nije padalo da će biti među 24 a ne među 12 igrača — trojkom „lomi“ utakmicu koja vodi tik do čela Evrope, jasno pokazuje da virus deluje.

    7. Taj virus Nacionale je ono što razlikuje šefa od lidera, selektora od vođe, trenera od idola, borca od junaka. Bespogovorno ga slušaju, ali on nije šef već lider. Sprema taktiku, sistem igre i dinamiku utakmice, ali nije selektor već vođa. Igračima crta akcije, sugeriše napade, raspoređuje odbranu, ali nije trener već idol. Motiviše, izvlači maksimum, ali ne pravi robote koji jurišaju već junake koji ratuju srcem. Zato se virus Nacione tako dobro zapatio, a dodatna vrednost je što ga je nemoguće ukrasti, prekopirati i napraviti u tuđoj košarkaškoj kuhinji.

    8. Sale je strateg, da naglasimo. Ne sme ostati eho da je njegova najveća moć to što „loži“ igrače. Nema bildovanja samopouzdanja bez jasnog plana. Taj Đorđevićev nenapisani košarkaški memorandum podrazumeva da svako ima svoju ulogu u timu i da one, što je još važnije, budu hirurški precizno dodeljene. Od Mute (Miroslava Nikolića) koji ljubi igrače, preko Bogdana Bogdanovića koji još ne mora da brije bradu, ali je nabrijan kao onomad pred kapijama Beograda major Dragutin Gavrilović, do Dude Ivkovića i Željka Obradovića koji sede tik iza klupe i podsećaju „ratnike“" na slavnu prošlost.

    9. Aleksandar Đorđević je jedini Srbin koji je i kao igrač i kao trener učestvovao u finalima Evropskog prvenstva, Svetskog prvenstva i Olimpijskih igara. Malo li je?! U poslednje četiri godine Srbija igra svetsko, olimpijsko i evropsko finale. Pa da je samo to postigao, dovoljno je.

    Tagovi:
    odlikovanje, košarka, Vučić Aleksandar, Aleksandar Đorđević
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga