04:31 27 April 2018
Beograd+ 14°C
Niš+ 17°C
Slušajte Sputnik
    Sirijci mašu iranskim, ruskim i sirijskim zastavama tokom protesta protiv vazdušnih napada u Damasku

    Zašto je sukob u Siriji i naš rat

    © REUTERS / OMAR SANADIKI
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Dušan Proroković
    81232

    Posmatran iz ugla spoljne politike Srbije i složenog položaja u kojem se nalazimo, stav predsednika Aleksandra Vučića o novom krugu eskalacije krize u Siriji je ispravan. „Ne možemo da se mešamo“, za nas je to „bolno podsećanje na period kroz koji smo prošli“, i više od ovog umerenog saopštenja, rukovodstvo Srbije ne može dati. Ipak...

    „Ne mogu nam bombe ništa,

    Ni oluja niti kiša,

    Gde se ova pesma čuje,

    Tamo srce pobeđuje.“

    Aj Karmela, pesma revolucionara iz Španskog građanskog rata,

    inače omiljena Ernestu Hemingveju.

     

    Ipak, kako stvari stoje, u jednom trenutku ćemo se „umešati“. U političkom smislu, naravno. Tada će rat u Siriji postati i naš rat. Zašto?

    Pre ili kasnije, Zapad će tražiti od nas da se odredimo, pa shodno tome i da u međunarodnim organizacijama glasamo, ali i da javno te svoje odluke branimo. U prilog toj tezi idu i rezultati novog američkog bombardovanja Sirije. Šta je time postignuto? Taktički — gotovo ništa, pošto je sirijska protivvazduhoplovna odbrana oborila 71 od 102 projektila. Strategijski — apsolutno ništa, pošto su u predvečerje istog dana sirijske snage u potpunosti oslobodile Istočnu Gutu. Zašto se onda pribeglo toj, u svakom pogledu skupoj akciji? Odgovor je jednostavan: iz političkih razloga.

    Takvim potezima, mada oni ne menjaju „stanje na frontu“, nastavlja se „globalni ideološki rat“, vazali (kojima tepaju da su saveznici ili partneri) drže u stanju mobilizacije, a rov prema neprijateljima produbljuje. To je nastavak svega što smo gledali prethodnih dana, od „slučaja Skripalj“, do proterivanja ruskih diplomata. Zbog toga novo bombardovanje Sirije ima daleko veći značaj od regionalnog, bliskoistočnog okvira. Za SAD, uz lojalne Veliku Britaniju i Francusku, to je cause célèbre, poseban slučaj u svakom pogledu. To je borba između „dobra“ i „zla“, pa će se prema kriterijumu ko (makar donekle) prati „koaliciju voljnih“ vršiti novo razvrstavanje aktera međunarodnih odnosa.

    Na određeni način, to nam novom knjigom objašnjava Medlin Olbrajt. Promotivna turneja je upravo počela, a samim naslovom „Fašizam: Upozorenje“, bivša američka državna sekretarka ukazuje protiv koga se treba boriti. Istina, u novom sočinjeniju Olbrajtova je dobro potkačila i Donalda Trampa, optužujući ga ponajviše za indukovanje kontinualnih društvenih podela i narušavanje demokratskih institucija. Ipak, američki predsednik nije i prva zvezda te knjige, a posle odluke o bombardovanju Sirije možda će u drugom izdanju njemu posvećeno petnaesto poglavlje biti i izbačeno. Najveća pretnja međunarodnoj bezbednosti su pre svih ostalih Vladimir Putin i Kim Džong Un, pošto se oslanjaju na brojne taktike kao i fašisti dvadesetih i tridesetih godina HH veka. Nije mimoiđen ni predsednik Turske, takođe počašćen celim jednim poglavljem i nazvan „Erdogan Veličanstveni“.

    Naravno, tu je nezaobilazan i Slobodan Milošević. U svetu Medlin Olbrajt, mada ona često bira reči, te frazama ili dugim digresijama pokušava da to saopšti posredno, sve je tako jednostavno: Milošević je fašista, Putin je fašista, Kim Džong Un je fašista, Erdogan je fašista. Asada da i ne spominjemo: on je prešao na novi nivo, upotrebom bojnih otrova postao je najgori fašista od svih fašista. Sa druge strane su „ona i oni“, borci za demokratiju, ljudska prava i univerzalne principe.

    Spasioci čovečanstva! Zato je za njih bombardovanje Sirije simbolički važno (čak i kada izostaju konkretni „vojni efekti“ tog napada). To je borba protiv fašizma, koja treba da rezultira ne samo svrgavanjem Asada, već i potpunim porazom Putina, konačnim slamanjem Erdogana, ključnom pretnjom za Džong Una i u krajnjoj liniji vraćanjem svih ostalih koji ne budu pratili SAD „na mesto koje treba da im pripadne u svetskoj politici“. Među ostalima su Kina, Indija, Brazil, Iran, Indonezija, Južnoafrička Republika i brojne regionalne sile. Ko im je kriv kada nisu hteli da se bore protiv fašista!?

    Diskurs koji se kreira u zapadnom javnom mnjenju, ilustrativno prikazan spominjanjem nove knjige Medlin Olbrajt, jeste da posle pola veka ponovo prisustvujemo globalnom sukobljavanju između dobra i zla. Između demokratskog, civilizovanog sveta i odvratnih fašista, varvara. S namerom se utiskuje crno-bela tekstura međunarodnih odnosa, koja se ne može promeniti sve dok „dobro“ ne pobedi „zlo“. Analizirajući aktuelni trenutak iz ideološkog rakursa i imajući uvidu „argumentaciju“ koja se koristi, Sirija za SAD postaje možda i najbitniji „lakmus papir“ za svrstavanje i razvrstavanje, to poprima elemente antologijske bitke od koje zavisi sudbina današnje civilizacije. Otuda i polazna konstatacija kako će baš povodom Sirijskog rata uslediti pritisci da se opredelimo.

    I, sve su prilike, pre ili kasnije, to ćemo morati i da učinimo. Sada će mnogi pitati: kako, a da se nikome ne zamerimo? Pa, u ovakvim okolnostima zameriti se nekome moramo. A opredeliti se možemo — jednostavno! Naše je da budemo na strani pravde i istine. I da svoju poziciju branimo snagom argumenata i ubeđenošću u ispravnost stavova. Međunarodna bezbednost nije narušena zato što su „zli fašisti“, od Miloševića, preko Putina, do Asada, dolazili na vlast u različitim državama, već zato što stari svetski poredak nestaje, a njegova ideološka osnova — neoliberalizam — ulazi u svoju terminalnu fazu.

    Prisustvujemo nasilnim pokušajima održavanja starog poretka proizvodnjom haosa u gotovo svim neuralgičnim regionima (Bliski istok je tek jedan od njih), kao i veštačkom oživljavanju neoliberalne ideje. Otuda ovoliko agresivnosti, zveckanja oružjem, laži, olakog etiketiranja… Borislav Pekić u „Novom Jerusalimu“ detaljno opisuje kako su francuski revolucionari 1794. godine ukinuli pravo na odbranu osumnjičenima. „Odbrana je proglašena demonstracijom kontrarevolucionarnog nepoverenja u Narodni sud.“

    Zatim su zabranjene sve druge presude osim smrtne ili oslobađajuće. Naposletku, sudovi su odustali od oslobađanja, pa su svi osumnjičeni „od prostitucije do konspiracije, od sumnjivog porekla do kiselog lica na stalnim patriotskim poselima“ proglašavani narodnim neprijateljima. Što je Revolucija „zapadala u dublju krizu“ to je i više haosa proizvodila; haos je podstrekivao nasilje; a revolucionari su na to odgovarali svojim nasiljem, koje su još i legalizovali donošenjem novih zakona; ušlo se u spiralu nasilja koja je proizvodila novi haos. Svi znamo kako se to završilo! Zato je i jasno kuda sve ovo u današnjim međunarodnim odnosima ide. I kako će se završiti.

    „Spasioce čovečanstva“ valja podsećati da su oni odgovorni za ulazak u „spiralu haosa“ pošto su u poslednje dve decenije isuviše često pribegavali, da se izrazimo terminologijom Medlin Olbrajt, „fašističkim metodama“, kako bi ostvarili određene interese. „Paljenje Rajhstaga“ smo gledali juče na Markalama i u Račku, a danas prilikom obaranja putničkog aviona iznad Donbasa ili upotrebe „hemijskog oružja“ u Damasku i Dumi.

    Juče da bi se napala Srbija, a danas da bi se optužila Rusija ili bombardovala Sirija. Zaboravlja se i da je nasilno „prekrajanje granica“ u Evropi, prvi put posle Hitlera, započeto 1999. godine agresijom NATO-a na SR Jugoslaviju. Prećutkuje se ko je i kako izvršio najveće etničko čišćenje na Kontinentu još od 1945. godine i kakva je u svemu tome bila uloga vodećih država „starog poretka“.

    Ali, što je još važnije, treba im odgovoriti i da je njihova „slika sveta“ iskrivljena, nerealna. To što rade nije moralno, pa samim tim ne može biti ni ispravno. Oni se ne zalažu za prave vrednosti. Mi to činimo. Mi smo tu sasvim u pravu. Zato što svet nije „crno-beli“, niti se kroz takve naočare može gledati bilo šta u životu.

    Počeo sam sa omiljenom revolucionarnom pesmom Hemingveja, pa da sa čuvenim američkim piscem i završim. On je bio ubeđen da se odsudna bitka protiv fašizma vodi u Španiji (kao i Džordž Orvel, Pablo Pikaso, Pablo Neruda, Federiko Garsija Lorka, Andre Malro, Luis Bunjuel, Marta Gelhorn i mnogi drugi), a na česta zapitkivanja zašto podržava revolucionare otpisao je: „O moralu znam samo toliko, da je moralno ono posle čega se dobro osećate, a nemoralno ono posle čega se osećate loše“. Kada od nas budu tražili da se izjasnimo, ne smemo zauzeti stav zbog kojeg ćemo se ikada u budućnosti osećati loše.

    Moramo braniti „dobro“ onako kako ga mi shvatamo, a ne ono što drugi pokušavaju da proglase „dobrim“. Zato ne možemo, niti treba da pratimo „njih“. Zbog toga će Sirijski rat i za nas postati cause célèbre. Iako u njemu naša vojska neće učestvovati, sukobljavaćemo se zbog pogleda kako svetski politički sistem treba da funkcioniše, kao i zbog temeljnih principa, kao što su pravo na slobodu, mogućnost izbora i legitimnost moralnih obrazaca.

    Tagovi:
    Sirija, napad, rat, Dušan Proroković
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga