01:04 26 Novembar 2020
Slušajte Sputnik
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Piše
    41860
    Pratite nas

    Rusija je još pre godinu dana isporučila Teheranu najnoviju verziju PVO sistema S-300PMU2, po NATO kodifikaciji SA-20, a možda i tenkove T-90S. Koliko to jača iransku vojnu moć u kontekstu mogućeg američkog izlaska iz sporazuma s Iranom u vezi sa nuklearnim programom te zemlje?

    Iranski zvaničnici najavili su ubrzani nastavak svog nuklearnog programa, ako Vašington otkaže sporazum, koji nije bilateralni, već su ga potpisale i Nemačka i Francuska i Rusija.

    Ima li Iran vojnu industriju sposobnu da proizvede moderna borbena sredstva neophodna za odbijanje eventualnog napada od strane SAD ili Izraela?

    Dok SAD sa Iranom igraju poker, Iran sa svima igra šah. Zahvaljujući upravo nuklearnom programu i protoku vremena, Teheran postaje najuticajnija sila u regionu, a Vašingtonu jedino ostaje da živi u sadašnjoj zoni sumraka između budućeg novog vlasnika atomskog oružja, ako Iran nastavi svoj nuklearni program, i rata sa njim. Da li Donald Tramp ima istinsku alternativu u tom pitanju?

    Naime, Iran je u poslednjih 15 godina razvio prilično snažnu vojnu industriju, a ima i odličnu vojnu saradnju sa Severnom Korejom. Oružane snage Irana broje ukupno 523.000 pripadnika, uz rezervu sa još oko 350.000 ljudi, tako da je to u klasičnom smislu respektabilna snaga. Kopnenoj vojsci Irana najviše nedostaju moderni tenkovi, od ukupnog broja od 1.513 tenkova samo je 480 modernih tipa T-72S. Ostalo su tenkovi T-55, pa britanski „čiften“ i američki M-60A1. Osnovnu vatrenu moć iranske kopnene vojske čini artiljerija sa svojih 6.798 topova. U sastavu kopnene vojske je i 217 helikoptera raznih tipova.

    Teheran je u razvoju domaće vojne industrije prioritet dao strateškim raketnim snagama, ratnoj mornarici i avijaciji. Kopnena vojska bila je malo zapostavljena, jer su u Teheranu pravilno procenili da u eventualnom sukobu bilo sa kim niko neće pokušati kopnenu invaziju Irana. Previše velika teritorija i pretežak teren. Iranci su proteklih godina razvili nekoliko tipova balističkih raketa, od „Šahab 1“, dometa od 1.300 km do „Šahab 3“ sa dometom od 2.000 km, koju neki zovu i „Koramšar“. Tu su i projektili manjeg dometa tipa „Gadr“ i „Sadžil“, dok je status rakete srednjeg dometa tipa „Ašura“ zasad nepoznat. Sve te rakete nisu pod komandom vojske, već Islamske revolucionarne garde.

    Iranska avijacija poseduje 334 borbenih aviona raznih tipova. Udarnu snagu čine 43 američka aviona F-14 „Tomket“ još iz vremena šaha Reze Pahlavija, 36 bivših iračkih aviona MiG-29 i deset iračkih „miraža“ F-1E, koji su preleteli u Iran u vreme „Pustinjske oluje“ 1991. godine da ih ne bi Amerikanci uništili u Iraku. Naravno, Teheran posle nije hteo da vrati te avione Bagdadu.

    U sastavu avijacije lete i američki lovci-bombarderi F-5 „Tajger“ i F-4 „Fantom“, ruski avioni Su-25 i Su-24, ali i domaći avioni F-7 „Azarakš“, jedna vrsta kopije aviona F-5. Vazduhoplovna industrija Irana usmerila je svoje napore na modernizaciju postojećih američkih aviona F-14, F-4 i F-5 tako što su Iranci svuda po svetu, gde je to bilo moguće, kupovali rezervne delove za te letelice, a kod kuće sve to modernizovali. Procene su da je od svih američkih aviona u sastavu iranske avijacije sada operativno oko 60 odsto, a od ruskih oko 80 odsto.

    Za zaštitu svojih nuklearnih postrojenja, za blisku PVO, Iranci imaju sasvim dovoljno raketa „Krotal“, „Repir“, „Tajgerket“, „Houk“, „Stinger“ i „Strela 2M“. Za odbranu od napada iz vazduha na većim daljinama i visinama imaju i stare ruske projektile SA-5, ali i novije sisteme Tor-M1, ali u manjem broju.

    Iranska vojna industrija razvila je proteklih godina celu gamu brzih borbenih čamaca naoružanih supermodernim torpedima. Brzi torpedni čamci klase „Tir“, voze i do 54 čvora na čas, lansiraju po dva superkavitaciona torpeda tipa „Dalam“, koja opet idu brzinom od neverovatnih 200 čvorova na čas. Sumnja se da su ta iranska torpeda zapravo kopija ruskog čuvenog torpeda tipa VA-111 „Škval“, čiju je tehnologiju Iranu dala Severna Koreja. Ta torpeda lansiraju se iz ruskih podmornica klase „Kilo“, a Iran poseduje tri takve podmornice. Nijedan ratni brod na svetu ne može da se bori protiv ruskog torpeda tipa „Škval“, koji je uzgred nesrećno potopio i rusku nuklearnu podmornicu „Kursk“. Uz četiri raketne fregate i desetine brzih čamaca sa kineskim krstarećim raketama, uz domaće krstareće projektile razvijene na osnovu ruskih i kineskih, iranska ratna mornarica može u svakom trenutku da zapreči plovidbu kroz Hormuz. Iranski pomorski stručnjaci javno kažu da oni samo primenjuju „jugoslovensku taktiku obalne odbrane“, strategiju asimetričnog rata na moru. Sa jedne strane imate američke nosače aviona i supermodernu avijaciju, sa druge strane imate Irance sa dobrim reljefom, brzim čamcima, dobrim i nečujnim podmornicama, superbrzim torpedima i niskoletećim raketama.

    Dakle, ako je krajnji cilj raketnog napada na Siriju, zapravo, bio Iran, ako SAD jednostrano izađu iz nuklearnog sporazuma sa Teheranom, onda će Iran nastaviti svoj vojni nuklearni program. Donaldu Trampu onda preostaje samo rat protiv Teherana, protiv Iranaca i protiv Hezbolaha u Siriji. Naravno, u rat onda ulazi i Izrael na strani SAD, a cena nafte skače do neba. Rusija sve to može da posmatra i sa strane, prethodno isporučivši i Iranu i Siriji sve ono što im treba. A Teheran može sasvim lako i jednostavno da minira prolaz Hormuz i nema izvoza nafte iz Persijskog zaliva. Može to da učini i uz pomoć mina, ali može i prostije: da potopi nekoliko većih tankera na najužem delu prolaza. Kako Amerikanci to mogu posle da očiste? Potopljene tankere vrlo teško. A mine? Takođe teško, jer američka ratna mornarica trenutno raspolaže sa samo 11 minolovaca. Rasutih širom sveta…

     

    Tagovi:
    nuklearni program, Iran
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga