08:05 23 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Južnokorejski predsednik Mun Džae In i severnokorejski lider Kim Džong Un

    Mir na Korejskom poluostrvu je poslednje do čega je Vašingtonu stalo

    © REUTERS / The Presidential Blue House
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1420
    Pratite nas

    Mirovni proces na Korejskom poluostrvu odvija se uprkos Vašingtonu, a ne zahvaljujući njemu. Zaista, s obzirom na vojno-strateški značaj Južne Koreje za ciljeve potpune svetske dominacije Vašingtona, mir i pomirenje su poslednje stvari koje Imperija želi.

    Volja i odlučnost severnokorejskog lidera Kim Džong Una i južnokorejskog predsednika Mun Džae Ina da nastave sa normalizacijom odnosa uprkos naporima Trampove administracije da to sabotira — pretnje i uvrede protiv lidera Severne Koreje, neprijateljski zahtevi Pjongjangu kao i preduslov za početak pregovora, odlaganje zakazanog samita u Singapuru na lažnim osnovama — predstavljaju dokaz narodne želje za pomirenjem nakon decenija sukoba.

    Neokonzervativni jastrebovi i američka tvrda moć

    Sa neokonzervativnim jastrebovima poput Džona Boltona, Majka Pompea i Niki Hejli, koji su zaposeli ključne pozicije u Trampovoj administraciji, imamo Belu kuću u kojoj vlada uverenje da diplomatija služi za prežvakavanje, a da je tvrda moć SAD, a ne diplomatija ili međunarodno pravo, pravedni arbitar međunarodnih odnosa.

    Na pitanje zbog čega bi Vašington radije video propast mirovnog procesa u Koreji, odgovor je jednostavan: Kina. Peking, a ne Pjongjang, jeste taj koji okupira misli neokonzervativaca i strateških planera u SAD. Potreba da se zaustavi ekonomija koja sve brže nastupa u Americi, kao i rastuće kineske globalne i regionalne ambicije ulivaju im stah u srca. To predstavlja izazov imperijalnoj hegemoniji i stoga je od strateškog značaja da Amerika zadrži vojno prisustvo na Korejskom poluostrvu i oko njega, u dometu mogućeg udara na Kinu.

    Istraživački novinar Džon Pildžer u svom dokumentarcu „Dolazeći rat sa Kinom“ daje upečatljivo upozorenje na predstojeće sukobe u skladu sa gorepomenutim američkim hegemonističkim ciljevima. On kaže:

    „Danas više od 400 američkih vojnih baza okružuje Kinu, sa projektilima, bombarderima, ratnim brodovima, i pre svega, nuklearnim oružjem. Od Australije, pa severno uz Pacifik do Japana i Koreje, preko Evroazije do Avganistana i Indije, baze formiraju, rekao je jedan američki strateg, savršenu klopku“.

    Obamin stožer u Aziji

    Ove klopke postavljene su kao deo američkog strateškog i vojnog cilja Trampove administracije. Ključni korak njegovog prethodnika Baraka Obame iz 2011. — njegov „stožer u Aziji“ — eksplicitno je preduzet s obzirom na nameru da se Peking opkoli. Obama je objavio:

    „Amerika je pacifička sila i tu smo sa namerom da ostanemo. Zapravo, mi već modernizujemo američke odbrambene pozicije u azijskom delu Pacifika. To će biti široko rasprostranjeno — održavanje našeg snažnog prisustva u Japanu i na Korejskom poluostrvu, uz istovremeno povećanje našeg prisustva u jugoistočnoj Aziji. Naš stav će biti fleksibilniji sa novim mogućnostima koje će osigurati slobodnije delovanje naših snaga. A naš stav će biti održiviji, pomažući saveznicima i partnerima da izgrade svoje kapacitete, uz više obuka i vežbi“.

    „Snažno prisustvo“ koje je Obama toliko hvalio 2011, 2018. se svodi na oko 30.000 američkih vojnika na Korejskom poluostrvu, uz podršku velikog broja borbenih aviona i bombardera, zajedno sa nedavno raspoređenim sistemima protivraketne odbrane. Uključuje još oko 50.000 američkih vojnika u Japanu i njegovoj okolini, zajedno sa udarnom grupom Sedme flote. Ovo, naravno, ne uključuje nuklearne podmornice koje stalno patroliraju regionom.

    Fidel Kastro, kome maligni doseg Imperije nije bio stran u svoje vreme, podseća nas da je „svaka (američka) vojna baza bodež u suverenitet nacije, svaka baza je potiskivanje nacionalnog suvereniteta“.

    Trampova Strategija nacionalne bezbednosti

    Januara ove godine Trampova administracija objavila je novu Strategiju nacionalne bezbednosti, iskrenu, iako pomalo bombastičnu, u kojoj stoji:

    „Kina i Rusija osporavaju američku moć, uticaj i interese, pokušavajući da erodiraju američku bezbednost i prosperitet. Oni su odlučni u nameri da ekonomije postanu manje slobodne i manje fer, podstiču rast svojih vojnih snaga i da kontrolišu informacije i podatke kako bi vršili represiju nad svojim društvima i proširili uticaj. U isto vreme diktature Narodne Demokratske Republike Koreje i Islamske Republike Iran odlučne su da destabilizuju region, ugrožavaju Amerikance i vrše represiju nad sopstvenim građanima“.

    Ukoliko se probijemo kroz maglu nerealnosti u gorenavedenom pasusu, dolazimo do alternative mnogo bliže istini. Da zaključimo:

    Kina i Rusija izazivaju američku hegemoniju, dominaciju i imperijalizam kao nikada ranije, pokušavajući da uspostave multipolarnu alternativu. One su odlučne da obnove principe utvrđene u Povelji UN — tj. poštovanje nacionalnog suvereniteta i međunarodnog prava kao temelj međunarodnih odnosa. Zbog pretnje američke i zapadne vojne agresije proteklih godina, bile su prisiljene da ubrzaju rast svojih vojski, a na zapadnu medijsku dominaciju odgovorili su uvođenjem sopstvenih globalnih medijskih platformi. DNR Koreja i Iran nastavljaju da pružaju regionalni otpor američkom imperijalizmu, koji je bio katalizator nestabilnosti i porasta međunarodnog terorizma.

    Mir je poslednje što Vašington želi

    Težina dokaza pokazuje da su mir i pomirenje na Korejskom poluostrvu, i te kako dobrodošli razvoj posle decenija sukoba i napetosti, poslednje što Vašington želi. Taj proces vode isključivo sami Korejci, koji tako vrše pritisak na Trampovu administraciju da prati one procese koji nailaze na podršku. Predsednik Južne Koreje Mun Džae In zaslužuje posebne pohvale zato što je odbio da se ulaguje Vašingtonu, prisiljavajući Trampovu administraciju da nastavi da artikuliše javnu podršku, čak i ako zna da svaki korak ka miru i pomirenju predstavlja slabljenje američkih vojnih i strateških ciljeva u regionu.

    Dakle, u pravom smislu reči, ovaj proces, koji vodi mogućem ujedinjenju Koreje, približava dan kada će se Seul osloboditi vazalskog odnosa prema Vašingtonu. Do tada, predsednika Mun Džae Ina trebalo bi savetovati da sa skepticizmom prihvata smešnu Trampovu podršku.

    (Autor je kolumnista Sputnjika na engleskom jeziku)

    Slično:

    Tramp: Severna Koreja ima blistav potencijal
    Severna Koreja „glupanu Pensu“: Biraj — pregovarački sto ili nuklearni obračun!
    Severna Koreja tajno formirala lanac IT kompanija širom sveta?
    Sirija, Iran, Severna Koreja. Kako Srbija da iskoristi novu geopolitičku situaciju (video)
    Severna Koreja preti otkazivanjem samita sa SAD
    Severna Koreja ubrzano demontira nuklearni poligon
    Severna Koreja zatvara nuklearni poligon
    Da li je Severna Koreja pristala na denuklearizaciju zbog sankcija? Evo šta kaže Pjongjang
    Tagovi:
    Korejsko poluostrvo, mirovni proces, hegemonija, SAD, mirovni proces na Korejskom poluostrvu, Mun Dae In, Kim Džong Un, Korejsko poluostrvo, Pacifik, Južna Koreja, Severna Koreja, SAD, Kina, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga