18:47 25 Jun 2019
Slušajte Sputnik
    Srbi

    Cilj unijatske mantre: Prestanite da budete Srbi!

    © AP Photo / Darko Vojinovic
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Dušan Proroković
    81273

    Unijatsvo se kod dela naše elite zapatilo tridesetih godina 20. veka, a kulminaciju doseglo sedam decenija kasnije. Milo Lompar je jednu dimenziju ovog diskursa nazvao samoporicanjem, a Zoran Ćirjaković i Slobodan Antonić su je označili kao autošovinizam.

    Nekada se ovaj proces manifestovao pokušajima prihvatanja rimokatoličkih religijskih tekovina, a danas je više vezan za nekritičko usvajanje neoliberalnih ideoloških obrazaca. To je prečica za „bežanje sa blatnjavog Balkana“ i stvaranje distance prema „neprosvećenoj svetini“, „nekulturnim paorima i geacima“ koji su ostali „zaglavljeni u srednjovekovlju“.

    Hoćemo da budemo moderni! Mi smo Evropljani! Pripadamo Zapadu! Zato, stopićemo se, pounijatiti sa tim velikim svetom, samo da ne ostanemo Srbi!

    Dr Dušan Proroković
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Dr Dušan Proroković

    Na političkom nivou, takav pristup se manifestuje žestokom negacijom da bilo kakav srpski interes može postojati, što podrazumeva i podršku čak i najvećim idiotlucima uprenim protiv Srbije.

    Sočinjenjije generala Blagoja Grahovca, bombastično nazvano „Glasovi iz gluve sobe“, nije dostojno ozbiljnije analize, ali se može izabrati za ilustrovanje diskursa. Iako publikovano još pre četiri godine, nije zavredelo značajnije osvrte kritike, a one malobrojne koje su usledile, bejahu toliko rđave da su demotivisale čitaoce.

    Sa literarnog stanovišta posmatrano, to je prosečan rad, u rangu gimnazijskog pismenog zadatka; za istoriografiju je nebitan, pošto se u njemu ne može pronaći nijedna valjana činjenica za istraživanje naše novije istorije. Čak i tamo gde se naziru interesantni podaci, autor ih krajnje subjektivnim komentarima relativizuje.

    Jer, general Grahovac o sebi ima najveće moguće mišljenje: on je „sve u brk skresao“ svakome ko mu se na putu našao; Đukanoviću je „crtao“ kako da se otrgne od Miloševića (usput, naš general, poput Toma Kruza u Milov kabinet ulazi u pilotskom kombinezonu); Mesića savetovao kako treba voditi spoljnu politiku Hrvatske (i to sve pred celom zagrebačkom svitom i crnogorskim rukovodstvom); Marovića je nipodaštavao kao njegov oficijelni savetnik; bio je „zvezda“ nekakvih konferencija gde je mirio Amerikance i Arape; o njemu se svaki čas raspituju Vesli Klark i uticajni generali iz NATO-a.

    Ipak, zbog jedne stvari, ovaj autobiografski spis je zanimljiv.

    On je paradigmatskog karaktera i pokazuje nam svu konfuziju srpskih unijata. Jer, general Grahovac je zakleti komunista, pobornik Titoslavije, ali je istovremeno i za NATO, pa, logično, Ruse ne može ni da smisli; njega dugo plaća Milo Đukanović, ali se on oštro bori protiv organizovanog kriminala; on je zagovornik nezavisnosti Crne Gore zato što misli da će tako biti bolje zaštićeni srpski interesi; naposletku, on se gadi „srpskog fašizma“, ali mu nije gadno da živi u Beogradu.

    Ništa od toga nije čudno, pošto su slični simptomi vidljivi kod dela srpske elite.

    Javna rasprava u kojoj smo učestvovali prethodnih godinu dana to je odlično pokazala. Kosovsko pitanje je, bolje nego ijedno drugo, postalo katalizator za sve ostalo. Kako je sjajno primetio Željko Cvijanović: „Recite mi šta mislite o Kosovu i reći ću vam šta mislite o svemu ostalom“.

    Kao što se kod Grahovca moglo svašta pročitati, tako se i tokom unutrašnjeg dijaloga moglo sa unijatskog pola naše scene svašta čuti. Kosova bi se trebalo odreći zarad EU u koju nikada nećemo ući. Usput, mogli bismo u NATO (pošto je to preduslov za EU) da bismo slali vojsku na ruske granice. Ili: da prihvatimo realnost, okrenemo se sebi i stvaramo državu, koja će biti snažnija posle teškog (geo)političkog poraza. Zatim, da se odreknemo tereta, „kosovskog kamena oko vrata“ koji nas vezuje za „Istok“ i okrenemo „civilizovanom Zapadu“, koji će nas dočekati raširenih ruku, pošto im fali radne snage za čišćenje nužnika i sezonske poslove.

    Protest u Nišu davne 1988. godine
    © AP Photo / Dusan Vranic

    U dobroj meri, ova mišljenja dolaze iz istih onih kružoka koji su nas od sedamdesetih godina ubeđivali da je budućnost u jakoj Jugoslaviji sa slabom Srbijom, jer se tako najbolje brane srpski interesi; da su pokrajine naše bogatstvo, toliko veliko da nećemo dozvoliti da postoje nigde drugde u Jugoslaviji; da Srbi moraju brinuti o Srbiji, tako ćemo se usrećiti, a šta će biti sa srpskim narodom u ostalim federalnim jedinicama — to je njihova stvar, ma šta im „drugovi komunisti iz drugih republika“ radili.

    Nažalost, u dobroj meri, tokom procesa usvajanja Ustava 1974. godine ovo postaje i zvanična politika srbijanskog komunističkog establišmenta. Posledice svega su nesagledive, trpimo ih i danas, od toga ćemo se oporavljati i narednih decenija.

    Politika se, između ostalog, mora oblikovati prema određenoj logici. Konfuzija je neprijatelj ne samo ostvarivanja već i definisanja državnih i nacionalnih interesa. U tom kontekstu, unijatstvo nije deo rešenja, već deo problema. Ono prati i podržava sve procese i pojave koji štete uspostavljanju sistema zasnovanog na logici. Unijatska konfuzija je korisni idiot za ostvarivanje tuđih interesa nauštrb naših. Ona služi zamagljivanju suštine, onemogućavanju razlikovanja prijatelja i neprijatelja, podsticanju samoporicanja i autošovinzma, što u krajnjoj liniji potkopava samopouzdanje naroda i sprečava izgradnju stabilne države sa uređenim institucionalnim aparatom i realnim razvojnim ciljevima.

    I upravo ga zbog toga, na novoj istorijskoj prekretnici — moramo odbaciti. Do našeg „prosvećivanja“ i „modernizovanja“, ma kako ove pojmove definisali, neće doći zahvaljujući unijatstvu, već uprkos njemu.

    Tagovi:
    evropeizam, pomodarstvo, unijaćenje, stid, neoliberalizam
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga