03:36 15 Novembar 2018
Slušajte Sputnik
    Angela Merkel i Donald Tramp

    Kako je Amerika ponizila Nemačku sa samo dve bombone

    © AFP 2018 / Brendan Smialowski
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Dušan Proroković
    41071

    Nemačka se nalazi u najdubljoj političkoj krizi još od šezdesetih godina 20. veka.

    Ispadanje nemačke fudbalske reprezentacije u grupnoj fazi Svetskog prvenstva predstavljalo je samo povod da čuveni „Špigl“ osvane sa naslovom na prvoj strani: „Fudbal, politika, privreda: bila jednom jedna jaka zemlja“ (Fussbal, Politik, Wirtschaft. Es war einmal ein starkes Land).

    Posmatrano iz ugla većine siromašnih evropskih država sa istočne periferije, takav zaključak deluje preterano. Međutim, sve je veći broj komentatora i analitičara u samoj Nemačkoj koji ovu tezu argumentovano obrazlažu.

    Dr Dušan Proroković
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Dr Dušan Proroković

    U prilog tome se navode razlozi unutrašnjeg karaktera, od „potrošenosti Angele Merkel“, preko pada popularnosti tradicionalnih stranaka, ekonomskih tema, demografskog problema, do toga da je nemačko društvo podeljeno oko suštinskih pitanja, što je generator krize (prema poslednjem istraživanju čak 81 odsto građana Nemačke smatra da je društvo podeljeno, što prethodnih decenija nije bio slučaj).

    Nemačka više nije što je bila. Ili što su vodeći političari ove zemlje mislili da jeste. Jedan od razloga zašto je tako, ne i najbitniji, ali svakako važan, jeste i katastrofalno spoljnopolitičko pozicioniranje.

    Fotografija sa samita G-7 nedavno održanog u Kvebeku među najreprodukovanijim je u poslednje vreme. Često „slika vredi kao hiljadu reči“.

    A na ovoj je sjajno ilustrovan tekući odnos snaga u međunarodnoj politici. Dok sa jedne strane stola sedi Donald Tramp, prekrštenih ruku i podsmešljivo posmatrajući sagovornike, sa druge strane stoje svi ostali, predvođeni Angelom Merkel i Emanuelom Makronom, vidno zabrinuti ubeđujući ga u nešto.

    G7 u Kanadi
    © AP Photo / Jesco Denzel
    Čuvena fotografija sa Samita G7 u Kanadi

    Ispostavilo se kasnije: Tramp oko ključnih stvari nije popustio, a mesto „zvezde samita“ obezbedio je sa nekoliko izjava koje uopšte nisu bile koordinirane sa ostalima (najupečatljivija je da Rusiju treba vratiti u format G-8). A na kraju skupa „velike sedmorke“ još je nemačkoj kancelarki preko stola bacio dve bombone uz poruku: „Evo ti Angela, da ne kažeš kako ti nikada ništa ne dajem“.

    Ponižavajući gest predstavlja kulminaciju spora Vašingtona i Berlina, koji se otvorio javnim istupima Ričarda Grenela, američkog ambasadora u Nemačkoj. U intervjuu za (u levičarskim krugovima prokazani) portal „Brajtbart“, Grenel je poručio kako treba „ojačati evropske konzervativce koji se bude iz tihe većine“, aludirajući na odlične izborne rezultate desničarskih partija u Nemačkoj, Italiji, Mađarskoj, Austriji i Poljskoj.

    Naravno, odmah je usledila lavina reakcija, sa oštrom porukom kako se diplomate iz SAD ne smeju mešati u unutrašnju politiku. Sve je shvaćeno kao podrška opozicionoj Alternativi za Nemačku. Zvanično je zatraženo obrazloženje od Stejt departmenta, a dojučerašnji šef Socijaldemokratske partije i nekadašnji predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc ljutito je napisao da se američki ambasador „ponaša kao ekstremno desničarski kolonijalni oficir.“

    Ipak, najzanimljivije u svemu je što se niko u Vašingtonu nije zbog svega toga uzbudio. Postupili su kao i predsednik Tramp u Kvebeku. Portparolka državnog sekretara SAD je izjavila kako „Amerikanci imaju slobodu govora“, te se i ovaj slučaj može tako rastumačiti.

    Američka diplomatija danas tretira Nemačku skoro pa kao i balkanske države. Nemci o svojoj ulozi u svetskoj politici imaju sasvim drugačije mišljenje: oni bi da se u balkanskim državama ponašaju kao Amerikanci. Otuda i vrlo problematične izjave niza nemačkih diplomata o otvorenim pitanjima na Balkanu, koje duboko zadiru u unutrašnju politiku i po svemu podsećaju na Grenelove istupe.

    Za administraciju Donalda Trampa, kako slogan kaže „Amerika je na prvom mestu“ u svakom pogledu i svakoj prilici. Sve dok su ostali radili u saglasnosti sa američkim interesima, a među tim ostalima i Nemci, mogli su tu i tamo malo „glumiti Amerikance“ i ponašati se kao „kolonijalni oficiri“. Na Balkanu, na primer. Međutim, kada su krupni interesi počeli da se razilaze, a prvi slučaj iz novije istorije je oko pogleda na energetsku bezbednost Evrope, i odnos Vašingtona se promenio.

    Angeli Merkel je jasno stavljeno do znanja da je ona kancelarka „drugorazredne zemlje“, države koja može biti regionalni akter, ali nikada velika sila (u punom smislu te reči). Za Nemce je to neprihvatljivo, ne samo zato što se radi o četvrtoj najvećoj svetskoj ekonomiji, jednoj od najvažnijih akademskih zajednica koja doprinosi tehnološkom razvoju celog sveta i sistemu koji poprilično finansira rešavanje ozbiljnih međunarodnih problema (ekološka pitanja, humanitarni programi, mirovni projekti itd.), već i što je nemačka kultura velika, a istorijsko iskustvo jako dugo.

    Ipak, iako će „mesto rezervisano za Nemačku“ izgledati neprihvatljivo za gotovo sve ključne institucije u Berlinu, ostaje otvoreno šta se u tom kontekstu može uraditi. Jer Angela Merkel je ishitrenim i krajnje nesuvislim potezima tokom eskalacije ukrajinske krize zauzimala ekstremno antirusku poziciju spaljujući veliki broj mostova ka Moskvi. Zigmar Gabrijel je upozoravao države centralnoistočne Evrope da „kineske investicije nisu dobrodošle“ upotrebljavajući retoriku koja se nije svidela zvaničnom Pekingu.

    Čitav niz nemačkih političara je samo rasplamsavao histeriju protiv Tajipa Redžepa Erdogana, problematizujući odnose sa Turskom do usijanja. A povrh svega tu je i „bregzit“ i „kompleksna brakorazvodna parnica“ sa Velikom Britanijom, čije posledice ćemo tek moći da izmerimo za pola decenije.

    Nemačka je, umesto da ojačava saradnju sa novim (ili bolje napisati starim) centrima moći u međunarodnoj politici, a kako bi stvarala ravnotežu snaga prema američko-britanskom (atlantističkom) uticaju u zapadnoj Evroaziji, krenula drugim putem, nastojeći da u manjoj ili većoj meri prati SAD i tako oblikuje novi odnos snaga u nizu regiona.

    U pojedinim delovima sveta, kao na Bliskom istoku na primer, gde je pokušala sa formulisanjem svoje platforme, sasvim različite i od rusko-kineske i od američko-britanske, potpuno je ispala iz igre. Danas se ispostavlja da je to bila ogromna greška u spoljnopolitičkom pozicioniranju.

    Za SAD Nemačka je bila i ostala „mlađi partner“ ili „manjinski deoničar“ u osiguravanju evropske bezbednosti. Za Kinu i Rusiju je mogla predstavljati ravnopravnog sagovornika, a o bilateralnoj komunikaciji Berlina sa Turskom da i ne govorimo. Angela Merkel je promašila u odabiru strateških partnera i sada mora da trpi „bacanje bombona preko stola" i američkog ambasadora kao „kolonijalnog oficira“.

    Tagovi:
    Donald Tramp, Angela Merkel, Nemačka, SAD
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga