14:03 12 Decembar 2018
Slušajte Sputnik
    Navijači Hrvatske proslavljaju pobedu nad Engleskom i plasman u finale

    Kraj rata: Koncert Riblje čorbe na Maksimiru 29. novembra 2018! Ali...

    © Sputnik / Anton Denisov
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Vladimir Sudar
    0 1642

    Braniteljsko-estradna igranka koja je počela sa Bajagom, a nastavila se sa Festivalom ojkača, od samog starta nit je bila politički, nit pop-kulturni fenomen, već, pre svega — psihijatrijski.

    Mada, odavno su „na ovim prostorima“ i pop kultura/estrada, a posebno politika, često i — psihijatrijski problemi.

    U svom tom političko-estradnom ludilu koje traje još otkad smo ostali bez pokojnog Maršala, najnoviji element su „udruge branitelja“ koje se u „slučaju Bajaga“ i „slučaju Festivala ojkača“ pojavljuju kao neko novo Orvelovo Ministarstvo istine. Prilagođeno sadašnjem trenutku.

    A da bismo sagledali sadašnji trenutak (i svetlu budućnost ka kojoj grabimo) valjalo bi se osvrnuti na noviju istoriju. A „učiteljica života“ nas je dosad naučila, dok je „udruge branitelja“ nisu demantovale, da je pitanje da li će srpski muzičari svirati u Hrvatskoj ili obrnuto — stvar ličnog izbora.

    Pri čemu je slučaj pokojnog Olivera Dragojevića, što bi rekli branitelji — najznakovitiji. Na ovom mestu važno je istaći da Tompson nije muzičar/umetnik, već društveno-patološka pojava, zbog čega su mu u mnogim državama sveta zabranjeni nastupi.

    Kako bilo, po prestanku ratova za jugoslovensko nasleđe, prvi koji su (posle mafijaša) obnovili kontakte po drugim republikama bili su umetnici, pre svih muzičari. Što je i očekivano, jer je u eks-ju državicama toliko malo tržište da je logika kapitala naterala umetnike da zakopaju ratne sekire, jer „mora od nečega da se živi“.

    Pa se sećamo Jure Stublića koji se pre mnogo godina plačnim glasom izvinjavao beogradskoj publici zbog svoje „mračne prošlosti“, odnosno „ratnog angažmana“, dok je publika tražila da otpeva „E moj druže beogradski“.

    Imali smo i dve velike svirke u Beogradu „najdomoljubnijeg hrvatskog rok benda“ — Prljavog kazališta koje su protekle u, što bi se reklo, pesmi, igri i veselju, izuzimajući mlak odziv publike na kompoziciju „Mojoj majci (Ruža hrvatska)“.

    Da ne pričamo da se hrvatski muzičari koji su tokom devedesetih ignorisali državno nametnuto domoljublje poput KUD Idijota, Hladnog piva ili Darka Rundeka, u Srbiji smatraju — domaćim.

    Valjalo bi reći da su istoj u situaciji bili i srpski muzičari koji su od Dejtona do pre neki dan nastupali u Hrvatskoj. Uključujući i turbo-narodnjake poput Ace Lukasa. A poznato je da još uvek ima pripadnika „elite“ koji turbo-folk smatraju „Miloševićevim nacionalističkim projektom“.

    Tako je bilo i u ostalim međurepubličkim, eks-ju estradnim igrankama, pa je, primera radi, Dino Merlin, od devedesetih poznat kao „dvorski pjevač“ Alije Izetbegovića, jedini uspeo da tri puta zaredom napuni Beogradsku arenu. O prijemu Indeksa u Beogradu, dok su Davorin i Bodo bili živi, uzaludno je trošiti reči.

    Naravno, tokom nešto više od dve decenije obnovljenog estradnog bratstva i jedinstva, bilo je sitnih provokacija povodom nastupa muzičara iz „neprijateljskih republika“, ali otkazivanja i(li) zabrane koncerata/manifestacija nije bilo.

    Niti je trebalo da ih bude, jer odavno je poznato i milion puta dokazano pravilo da su umetnik i njegovo delo — dva različita pojma. Makar dok se ne umeša Ministarstvo istine, kojem bi bolje bilo da se kolektivno podvrgne psihijatrijskom veštačenju umesto vođenju kulturne politike.

    Bez obzira na ratne traume koje su branitelji preživeli, dovođenje jednog Bajage u kontekst „srpskih zločina“ ili otkazivanje Festivala ojkača, inače dela hrvatske kulturne baštine, i to zato što manifestaciju organizuje Srpsko kulturno društvo u Petrinji, u najmanju ruku je suprotno zdravom razumu.

    A takvi postupci u državi-članici EU ne samo da Hrvatsku vraćaju u doba „komunističkog jednoumlja“, nego u još dalju i mračniju prošlost — od 1941. do 1945. Mada, u duhu „EU standarda“, zabrane koje Srbima udaraju „udruge branitelja“ mogle bi se posmatrati i kao „jačanje civilnog društva“.

    Da nije Bajage, Hrvatska bi, bez obzira na članstvo u EU, bila jedna država nerazvijene demokratije i slabog civilnog društva čije su glavne institucije nevladine organizacije. Poput „udruga branitelja“.

    Tako je Bajaga odbranio ne samo „udruge branitelja“ već i zanemoćalo civilno društvo u Hrvatskoj.

    S druge, „nedemokratske“ strane Dunava i Drine, dobro je što u vreme „cvetanja civilnog društva u Hrvatskoj“, na „Bir festu“ u Beogradu nastupaju Aerodrom, Let 3, Lolobriđida… U Srbiji koja još nije dostigla „EU standarde“ barem se zna da su umetnik i delo dva različita pojma, i da — (ma) ko (da) peva (u principu) zlo ne misli.

    Dobro bi bilo da kad dodatno ojača civilno društvo u Hrvatskoj da se shvati ta nepobitna činjenica, odavno shvaćena u „zemlji-kandidatu za EU“. Pa kad se i u Hrvatskoj počne gledati na estradu kao estradu, a ne kao politiku, bićemo mnogo bliži konačnom kraju rata za jugoslovensko nasleđe.

    A simbolični kraj tog rata drugim sredstvima mogao bi biti koncert Riblje čorbe na zagrebačkom Maksimiru, i to 29. novembra 2018.

    Tagovi:
    ojkače, udruge branitelja, hrvatski branitelji, civilno društvo, Dejtonski sporazum, NVO, zabrana, Bir fest, Prljavo kazalište, Riblja čorba, Hladno pivo, EU, Aca Lukas, Darko Rundek, Oliver Dragojević, Momčilo Bajagić Bajaga, Bora Đorđević, Josip Broz Tito, Marko Perković Tompson, Maksimir, SFRJ, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga