02:39 19 Novembar 2018
Slušajte Sputnik
    Senka nemačke kancelarke Angela Merkel

    Aufiderzen, Angela! Aufiderzen, Evropo!

    © AP Photo / Markus Schreiber
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Dušan Proroković
    11480

    Naslov nije originalan. Gotovo sve značajnije evropske novine su istovetno ili slično naslovile vest o penzionisanju Angele Merkel. Auf Wiedersehen, Frau Angela! Merkelova odlazi.

    Za vreme njene ere Nemačka je postala neprikosnoveni lider EU. Zavisnost, pre svega ekonomska, ali u velikoj meri i politička, niza manjih članica EU od Nemačke je ogromna. Nemačka ekonomija je četvrta na svetu, ona osigurava trećinu industrijske proizvodnje na kontinentu, u dobroj meri usmerava briselske institucije u najvažnijim političkim pitanjima.

    Ovako više ne može

    Otuda i bojazan da promene u Nemačkoj mogu uzrokovati i niz problema unutar EU. Otvara se pitanje: šta će biti nova politika Nemačke?

    Jer ovako više ne može. To pokazuju rezultati nekolikih uzastopnih regionalnih izbora (tačnije izbora u saveznim republikama). Optimisti su mišljenja da je Nemačka pred krizom. Pesimisti da je kriza odavno počela.

    Dr Dušan Proroković
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Dr Dušan Proroković

    Spolja posmatrano, ne bi se reklo da Nemcima loše ide. Nezaposlenost je rekordno niska, kao i inflacija, izvoz ponovo polako raste, kao i bruto društveni proizvod. Nemačka je poželjna destinacija za milione mladih Evropljana. I ne samo Evropljana. Međutim, ova slika može da zavara.

    U Nemačkoj sistem funkcioniše i u krizi. Zvuči neverovatno: 23. aprila 1945. odigran je derbi bavarske grupe nemačke fudbalske lige, Bajern — Minhen 1860, 3:2. Šest dana kasnije saveznička pešadija umarširala je u grad. Minhen je bio razrušen neprestanim bombardovanjima, u gradu je od predratnih 889.000 ostalo oko 470.000 stanovnika, ali se fudbal i dalje igrao. Isto kao što su održavane konjičke trke. Sve su to beležile novine koje su i u takvim uslovima štampane. Svako je radio svoj posao.

    Istekao rok trajanja

    Sistem funkcioniše i danas, ali nezadovoljstvo unutar zemlje raste. Merkelova je žrtva tog nezadovoljstva. Vreme će pokazati da li je zaključak tačan: ona je i uzrok tog nezadovoljstva. Pogrešila je što se prihvatila četvrtog mandata. Promene su bile neophodne mnogo pre 2018. godine.

    Transformacija svetskog političkog sistema se odigrava, brojni politički procesi su intenzivirani i u takvim okolnostima se mora odlučno reagovati.

    Jakob Augštajn je još tada podvukao kako joj je vreme isteklo. Siniša Ljepojević zaključuje da nije ni mogla prepoznati „istek roka trajanja“ pošto je uporno od 2008. godine „gušila unutrašnju političku dinamiku“.

    Stvaranjem takozvane „velike koalicije“ sa socijaldemokratama, eliminisani su „politički dijalog, diskusije, kao osnova dinamike političkog života. Bez dijaloga i rasprava nema ni politike. Dogovori iza zatvorenih vrata su nemačku političku elitu svakoga dana sve više udaljavali od realnosti, raspoloženja javnosti i onoga što stvarno muči običnog građanina.“

    Otuda i nekoliko krupnih pogreški u međunarodnim odnosima, koje su Nemačku skupo koštale. I tek će je koštati.

    Pokvareni odnosi sa Rusijom, Turskom, Kinom…

    Merkelova je propustila priliku da EU, na inicijativu Nemačke, pozicionira kao zaseban pol u svetskoj politici. Isuviše često Nemci su bespogovorno pratili SAD, čak i kada je to bilo protivno nemačkim interesima. A onda im je često uspevalo da iznerviraju SAD, a da ne osiguraju zaleđinu na nekoj drugoj strani. Čak i da ostanu bez jednoznačne podrške unutar EU.

    Umesto da Nemačka postepeno gradi svoju političku poziciju u međunarodnoj areni, sa jasno prepoznatljivim stavovima i konzistentnom spoljnom politikom, na ove procese se gledalo iz „žablje perspektive“, rukovodeći se ipak skromnim interesima.

    Merkelova je potpisnica više saopštenja protiv Asada, ali joj je stalo do iranskog gasa, pa se zato protivi Trampovim inicijativama protiv Teherana. Teheran je previše investirao u održavanje Asada, za Irance je to pitanje nacionalne bezbednosti. Merkelova je realizovala Šrederovu inicijativu „Severni tok“, ali je odnose sa Rusijom nepovratno pokvarila postavljanjem tokom ukrajinske krize i uvođenjem sankcija Moskvi.

    Nema ni promila šanse da će Rusi „vratiti Krim“, čak se ne može očekivati ni da tako lako odustanu od nekih drugih ciljeva u Ukrajini. Protiv Rusije je bio uperen i pritisak na balkanske države da se obustavi „Južni tok“. Bez nekog „strateškog povoda“.

    Merkelova je odnose sa Erdoganom dovela do usijanja. Da bi posle eskalacije migrantske krize morala da spusti loptu i još Turcima obeća subvencije za zadržavanje bliskoistočnih izbeglica na njihovoj teritoriji.

    Odnosi sa Kinezima su na blagoj nizbrdici, iako kineski investitori sve više kupuju u EU.

    Ostaje upitno kako će Berlin sarađivati sa Iranom bez sirijskog pitanja u toj računici, kako će osiguravati energetsku bezbednost ako se otvori nova faza krize u Ukrajini, kako će se odnositi prema Turskoj koja sve ambicioznije nastupa i sve više traži, kako će se suprotstavljati Kinezima koji sve više postaju faktor „unutrašnje politike“ u EU.

    Povrh svega, tu je i Vašington, koji jasno zna šta hoće i sa Iranom, i sa Rusijom, i sa Erdoganom, i sa Kinezima. Nemačka nedorečenost se ne sviđa Trampu. Zato je podržao Inicijativu tri mora, učvršćuje NATO u Evropi, a sada pred izbore za Evropski parlament šalje Stiva Benona da pomogne svim anti-EU pokretima i partijama. Ne treba uopšte sumnjati da će Benon logističku pomoć dobiti od Britanaca. Što veći haos u EU, to bezbolniji „bregzit“.

    Šta će sad EU

    Merkelova je svoju spoljnu politiku temeljila više na nečinjenju nego na činjenju. Nije prepoznala trenutak. Ono što je procenila kao „velike domete“, poput izgradnje „Severnog toka“ ili saopštenja protiv Vašingtona vezanih za Iran, zapravo su bili polukoraci, zbog kojih je gubila „kredite“ u SAD, a usled kojih nije zadobila poverenje ostalih aktera.

    Našla se između SAD, Rusije, Kine, Velike Britanije, pa čak i Turske, aktera koji jasno znaju šta hoće, ističu gde sebe vide i uopšte ne kriju kako to misle da ostvare.

    Nesreća za Evropu jeste što su polukoraci Merkelove doveli u nemoguću situaciju ne samo Nemačku, nego i EU. Teško da danas bilo ko može objasniti šta su spoljnopolitički i bezbednosni prioriteti EU? Nemoguće je opisati kako do toga stići?

    Posmatrano iz današnjeg ugla, EU predvođena Nemačkom pre može biti objekat, nego subjekat u svetskoj politici. Drugi će se baviti Evropskom unijom, a ne Evropska unija drugima. Funkcionisanje sistema može biti samo privid, kao što je bio privid da postoji normalan život u Minhenu aprila 1945.

    Aufiderzen za Merkelovu lako se može pretvoriti u aufiderzen za EU. 

    Tagovi:
    Angela Merkel, Nemačka
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga