18:57 16 Jul 2019
Slušajte Sputnik
    Grb sa zastavama EU i SAD - ilustracija

    Lazanski: Koliko vredi Evropa, a koliko Vašington

    © Foto : European Commission
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Miroslav Lazanski
    11142

    Ne verujem da su američki i ruski predsednik ikada čuli za potpukovnika američke vojske Dina Darlinga. On je službovao u vreme kada su njih dvojica bili takoreći dečaci i iz tog vremena potiče jedna zagonetka, u američkim vojnim krugovima znana i kao „Darlingova dilema“.

    Možda je sada, posle američke najave o izlasku iz Sporazuma o raketama kratkog i srednjeg dometa u Evropi, trenutak da se prisetimo „Darlingove dileme“, jer ona najbolje objašnjava dosadašnju američku nuklearnu strategiju u Evropi, vreme kada je nuklearno oružje bilo sinonim za samu strategiju.

    Naime, potpukovnik Din Darling bio je oficir u Upravi za ratne planove Pentagona, pa je u okviru jedne štabne vežbe pozvao ostale oficire da simuliraju Združeni generalštab oružanih snaga SAD. On, potpukovnik Darling „glumio“ je predsednika SAD.

    „Sovjeti su upravo krenuli u veliki napad na Zapadnu Evropu, glavni komandant NATO-a upravo je od mene zatražio dozvolu da koristi taktičko nuklearno oružje kako bi usporio napredovanje sovjetskih tenkova ka kanalu Lamanšu. Spreman sam da se kao predsednik SAD  saglasim sa njegovim zahtevom i jedina stvar koja mi je od vas potrebna jeste uverenje da Sovjeti neće odmah odgovoriti strategijskim nuklearnim napadom na američko tlo. Doduše, znam iz našeg iskustva u Drugom svetskom ratu da možemo izgubiti čitav evropski kontinent i opstati kao američka nacija. Međutim, vi ste mi rekli da bi razmena strategijskog nuklearnog udara usmrtila više od 80 odsto američkog naroda. Znam da mi ne možete dati stopostotnu garanciju hoće li, ili neće, Sovjeti lansirati svoje interkontinentalne rakete na SAD. Zato ću se zadovoljiti sa 50 odsto, ili nešto više garancije.“

    U specijalnoj sali za ratne igre Pentagona zavladala je gluva tišina. Niko od oficira-planera nuklearnog rata nije bio voljan da Darlingu dâ garanciju koju je tražio. Bila je sasvim jasna dilema sa kojom su se oficiri suočili. Amerika je izgradila strategiju u Evropi na nuklearnom oružju, koje neće smeti da upotrebi onda kada dođe trenutak za to, jer Amerikancima je draži Njujork od Berlina, Pariza, ili Londona. O drugim evropskim prestonicama da i ne govorimo.  

    Zapravo, nuklearno oružje je uvek i bilo u srcu debate, političke i vojne, između Moskve i Vašingtona. Kolik god je u vreme Hladnog rata atomsko oružje čuvalo mir, toliko je ono s vremenom i gubilo na značaju. Od „strategijske nuklearne ravnoteže“, „jednakosti“, „pariteta“, „suštinske dovoljnosti“, sve do doktrine „fleksibilnog odgovora“, izrečeni su mnogi termini kako definisati nuklearni odnos snaga između SAD i SSSR-a, a kasnije i Rusije. Definisanje i merenje te nuklearne ravnoteže, kakva se metodologija primenjuje, zapravo je i suština svih pregovora o nuklearnom razoružanju, od SALT-a, preko START-a, do ABM. To je vrlo komplikovan posao, jer većina procena ravnoteže prikazuju pitanja nuklearne odbrane u analitičkim kontekstima koji ne obuhvataju u potpunosti vojni problem koji se razmatra, odnosno o kapacitetima se ne sudi koliko oni odgovaraju vrstama situacija u kojima bi mogli da pomislimo da upotrebimo korisnu vojnu moć. Primer?

    „Crveni“ i „plavi“ imaju po 200 gradova. Ofanzivne snage „plavog“ čini 2.500 bombardera, svaki sa po dve bombe od 10 megatona, a raspoređeni su u 50 baza. Snage „crvenog“ čini 400 interkontinentalnih raketa i svaka ima po jednu bojevu glavu snage pet megatona. Ako ravnotežu posmatramo koristeći samo tradicionalna merila onda su snage „plavog“ nadmoćne nad „crvenim“. Po broju nosača „plavi“ su u vođstvu od 6,25 prema jedan, po broju oružja „plavi“ su u vođstvu od 13,5 prema jedan, a po megatonaži „plavi“ vode sa 27 prema jedan.

    Istina je da druge države mogu da smatraju da su „plavi“ nuklearno i vojno superiorna strana i da iz te procene proizilaze određene diplomatske prednosti. No, kada se u jednačinu ubace i izvesni politički i neki vojni činioci, situacija može da izgleda sasvim drugačija. Pretpostavimo da svaka strana ima nameru da odvrati onu drugu samo pretnjom da će uništiti 200 protivničkih gradova. Pretpostavimo da svako nuklearno oružje može uništiti po jedan grad sa verovatnoćom od 0,9. Tada svaka strana može da izdvoji po 400 komada atomskog oružja da taj zadatak bude obavljen sa sigurnošću od 99 odsto. Pri tome „crvenima“ nije preostalo snaga, a „plavima“ je ostalo nekoliko hiljada, dok su uništeni svi ciljevi na obe strane. Tako da realno gledajući „plavi“ nemaju nikakvu prednost usled same brojčane prednosti.

    To je ta „suptilnost“ u pregovorima samo oko START sporazuma i zato su oni i bili komplikovani. Sa druge strane, izlazak SAD iz Sporazuma o raketama kratkog i srednjeg dometa u Evropi srušiće celokupnu dosadašnju arhitekturu nuklearnih sporazuma. Postavljanje ruskih raketa „cirkon“, koje lete brzinama od devet maha na daljinama od 1.000 kilometara, na ratne brodove i podmornice koje će ploviti duž zapadne i istočne obale SAD zapravo jeste asimetričan odgovor Moskve na eventualno baziranje novih američkih raketa kratkog i srednjeg dometa u Evropi, odnosno sada je Vašington pred pitanjem ne samo koliko vredi Pariz, ili Berlin, već koliko za SAD vrede-koštaju Njujork, San Francisko, Los Anđeles i Vašington. Kremlj je odbio da potvrdi da bi „cirkoni“ mogli da gađaju te gradove i ciljeve u njima, ali to niko nije ni očekivao, mape koje je objavilo Ministarstvo odbrane Rusije dovoljno su jasne…

    Tagovi:
    hipersonične rakete, EU, Miroslav Lazanski, SAD, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga