05:25 24 Avgust 2019
Slušajte Sputnik
    Aleksinac, Dan sećanja na stradale u NATO agresiji na SRJ.

    Aktivne mere Zapada za uništenje Srba i Srbije

    © Sputnik / Senka Miloš
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Dušan Proroković
    82013

    Od odgovornosti Srba i Srbije za sve što se dešavalo poslednjih četvrt veka ne možemo bežati, niti to treba činiti. Nije sporno, priznajemo deo krivice, zbog toga smo i dosta pretrpeli. Međutim, niti se može, niti se sme prihvatati zapadni konstrukt o isključivoj srpskoj krivici koja proizilazi iz genocidnog karaktera nacije.

    Omar Torihos je poginuo u avionskoj nesreći 1981. godine. Iako nije imao nikakvu zvaničnu funkciju, faktički je predstavljao lidera Paname još od 1968. godine. I danas se, posebno među levičarskim intelektualcima, pominje da nesreća nije bila slučajna, već je to jedna u nizu tajnih operacija američkih službi.

    SAD su energično odbacile ove optužbe. A za proturanje takve informacije okrivile: aktivnыe meropriяtiя! U svakodnevnoj upotrebi ovaj pojam je „benignog karaktera“, može se koristiti u raznim kontekstima. Čemu sve mogu poslužiti „aktivne mere“ ili kakav „ciljani aktivizam“!?

    Međutim, u obaveštajno-političkom radu od sedamdesetih godina 20. veka, to je bila jedna od najfrekventnijih odrednica.

    CIA se dugo bavila tumačenjem „aktivnih mera“, a u oktobru 1981. je napisan i Specijalni izveštaj broj 88, posvećen ovoj temi. Naslovljen je: „Prevare, dezinformacije, političke operacije“. Pošto izraz dolazi iz ruskog jezika, lako je zaključiti i da se Izveštaj tiče aktivnosti Sovjetskog Saveza.

    Dr Dušan Proroković
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Dr Dušan Proroković

    Za „aktivne mere“ neposredno je bila zadužena Služba A Prve uprave KGB-a, a osmišljavane su u saradnji sa Međunarodnim odeljenjem Centralnog komiteta Komunističke partije. Tako je i jedna od „aktivnih mera“ u leto 1981. bila usmerena ka okrivljavanju Sjedinjenih Država za smrt panamskog političkog vođe.

    Pedantne analitičare američkih obaveštajnih struktura nije toliko brinulo plasiranje dezinformacije samo po sebi, već što je to uvek predstavljalo početni korak u razrađenom planu aktivnosti. Ciljevi su bili različiti, mogli su poslužiti homogenizaciji komunističkih aktivista u nekom delu sveta, uključivanju akademske javnosti u važne polemike po međunarodnu bezbednost, reakcijama međunarodnih organizacija, ostvarivanju ekonomskih interesa Sovjetskog Saveza, davanju povoda za izvoz naoružanja i prebacivanje osetljivih tehnologija neprijateljima Sjedinjenih Država.

    Prevare i dezinformacije su deo širih političkih operacija, grudva koja pokreće lavinu. „Aktivnыe meropriяtiя“ se odvijaju po osmišljenom algoritmu, traju godinama, često za protivnike sa teško razumljivim razvojem i nepredvidivim ishodima, pa ako se započnu u Panami, krajnji cilj može biti povezan sa nekim političkim ciljem u Angoli.

    Stanislav Lunev, oficir sovjetske vojne obaveštajne službe, koji je 1992. godine prebegao u SAD, u autobiografiji (koju je napisao zajedno sa Irom Vinkler) navodi kako je samo na finansiranje „mirovnih pokreta“ tokom trajanja Vijetnamskog rata Moskva potrošila neverovatnih milijardu dolara.

    Naravno, i američke strukture su sprovodile svoje „aktivne mere“ uperene protiv „crvene imperije“, o tome je danas poprilično dostupnih podataka.

    Ali, nesumnjivo, sistemskim spremanjem odbrane od sovjetskog „ciljanog aktivizma“ američki stratezi su izvukli važne pouke i stekli ogromno iskustvo.

    Od devedesetih godina su to iskustvo mogli da koriste bez ikakvih ograničenja, usavršavajući sopstvene „active measures“. Najpre na prostoru bivše Jugoslavije. I to protiv Srba. Deo ovog projekta je i uporno plasiranje teze kako nikakvih „aktivnih mera“ nije bilo. Sve su to teorije zavere, konspirologija.

    Za to što nam se desilo krivi smo sami, pošto smo skloni genocidima, još od ranije, jer, kako nam je nedavno objasnio jedan od naših najvećih živih glumaca, sve se to lepo može pročitati u onom izveštaju Karnegijeve zadužbine namenski pisanom posle balkanskih ratova.

    Taj papir iz 1913. godine nas opisuje kakvi jesmo, samim tim predstavlja i ključni argument zašto danas moramo prihvatiti „nezavisnost Republike Kosovo“. Milošević je samo stavio pečat na taj, ali i neke druge neumitne procese. Deo ovog projekta predstavljaju i oštri napadi šarolike domaće i inostrane publike svakog pokušaja objašnjenja da krivica za raspad Jugoslavije nije samo srpska, kao i da su pojedini događaji bili u dobroj meri, ili čak u potpunosti iskonstruisani.

    Poslednja dešavanja dokazuju da je „aktivnih mera“ i te kako bilo. Glupost je tvrditi da se radi o bilo kakvoj konspiraciji.

    U svega nekoliko nedelja najpre je potvrđeno da su u Hagu uništena i dva materijalna dokaza koji se tiču dva zločina na Markalama u februaru 1994. i avgustu 1995. godine. Ostaci mina su trajno oštećeni i izgubili su karakter dokaza. To se nadovezuje na poslednje veštačenje masakra na tuzlanskom Trgu kapija maja 1995. koje u velikom luku zaobilaze sve relevantne međunarodne institucije.

    Sudski veštaci iz Češke, Izraela i Francuske zaključili su kako je nemoguće da granata doleti sa srpskih položaja udaljenih 27 kilometara i padne pod takvim uglom ubijajući 71 osobu i ranjavajući 240 ljudi, a da istovremeno izazove samo manja oštećenja na okolnim zgradama i automobilima. Iz ovog veštačenja je mnogo interesantnih detalja, uključujući konstataciju da veliki broj žrtava nije moguć od jedne eksplozije srednjeg projektila.

    Zatim je Dik Marti potvrdio staru sumnju da su službenici Haškog tribunala uništili dokaze o zloglasnoj „žutoj kući“, uz izgovor kako „ionako ničemu nisu služili“. Marti još navodi da je novinar Entoni Montgomeri „bio prisutan kada su istražitelji Haškog tribunala bili u ’žutoj kući‘ i skupljali dokaze. Radili su to, inače, krajnje diletantski. Nisu, na primer, analizirali tragove krvi, a pronašli su lekove, špriceve i mnogo toga drugog“. Usput je označio Džefrija Najsa kao odgovornog za skrivanje dokaznog materijala dok nije uništen. Još od ranije, poznati su nam detalji o velikoj obmani Vilijema Vokera iz januara 1999. godine vezanoj za dešavanja u kosovskom selu Račak.

    Kako se budu saznavali novi detalji, danas klasifikovani kao državne ili službene tajne u arhivama obaveštajnih službi ili tužilaštvima zapadnih država i međunarodnih organizacija, tako ćemo sve više uviđati da je „aktivnih mera“ bilo, te da su brojni incidenti inicirani da bi se jugoslovenska kriza uvela u novu fazu, a politički procesi usmerili ka željenom cilju.

    Prvo granatiranje Markala iskorišćeno je za otpočinjanje jezive medijske kampanje, propagandne pripreme za vojnu intervenciju NATO-a u BiH, do čega dolazi posle drugog masakra na sarajevskoj pijaci.

    Zastava Srbije
    © AP Photo / Marko Drobnjaković

    Istoričar Konstantin Nikiforov iznosi podatak kako se radilo o organizovanoj tajnoj akciji „Ciklon 1“, nakon koje kreće NATO bombardovanje Republike Srpske u operaciji „Namerna sila“.

    Zločin na Trgu kapija se odigrava tačno na dvogodišnjicu osnivanja Haškog tribunala, predstavlja se kao potvrda opravdanosti uspostavljanja takvog tela, nakon njega se definišu nepregledne liste osumnjičenih Srba za ratne zločine.

    Račak je upotrebljen kao povod za agresiju na SR Jugoslaviju. A o „žutoj kući“ se ćuti kako bi bio priveden kraju posao jednostranog proglašenja „nezavisnosti Republike Kosovo“.

    Jedan od ključnih „argumenata“ Martija Ahtisarija tokom pregovora o budućem statusu Kosova glasio je da su „Srbi počinili zločine zbog kojih su izgubili pravo da upravljaju Kosovom“. Da je u javnost isplivalo sve što se o trgovini organa znalo, ne bi bilo ni albanske „Republike Kosovo“, pošto se po ovom Ahtisarijevom principu ni „država“ ne može „dodeliti“ na upravljanje ratnim zločincima.

    Između preduzimanja „aktivnih mera“ protiv Srbije i političkih odluka SAD i EU postoji uočljiva uzročno-posledična veza.

    Zahvaljujući „aktivnim merama“ Amerikanci su na razvalinama Jugoslavije utvrđivali novi geopolitički poredak. Bilo im je to važno i zbog kontrole Balkana, neuralgične tačke na kontinentalnoj mapi, ali i zbog ispunjavanja daljih ciljeva na Bliskom istoku i postsovjetskom prostranstvu. Neke stvari su im bile značajne i zbog kršenja dotadašnjih normi međunarodnog prava i ustanovljavanja novih pravila i principa po kojima će međunarodni odnosi funkcionisati.

    Posledice svega trpimo i danas, neke ćemo osećati i u narednim decenijama. Haški tribunal je, ispostavlja se, bio pre svega političko telo, a tek potom i nezavisan i nepristrasan pravosudni organ. Zato je od velikog značaja da najpre srpska diplomatija preduzme niz koraka kako bi se tvrdnje Dika Martija dodatno potkrepile, a ostale „aktivne mere“ sprovođene protiv nas demantovale, dok se posle toga moraju osmišljavati brojne inicijative usmerene ka međunarodnim organizacijama.

    Od odgovornosti Srba i Srbije za sve što se dešavalo poslednjih četvrt veka ne možemo bežati, niti to treba činiti. Nije sporno, priznajemo deo krivice, zbog toga smo i dosta pretrpeli. Međutim, niti se može, niti se sme prihvatati zapadni konstrukt o isključivoj srpskoj krivici koja proizilazi iz genocidnog karaktera nacije.

    Zato se niti mogu, niti smeju prihvatati političke operacije poput stvaranja lažne države Kosovo, ukidanja Srpske ili nametanja milogorskog identiteta u Crnoj Gori.

    Prevare i dezinformacije koje se puštaju u promet imaju za cilj da zamagle istinu i u direktnoj su funkciji ostvarivanja tuđih, a ne naših interesa. U tom kontekstu, biće posebno zanimljivo tragati za dodatnim podacima o akcijama „Bljesak“ i „Oluja“, kao i o zločinu u Srebrenici. Možda ćemo doći do njih i pojavljivanjem američkog Stanislava Luneva.

    Ako su dokazi za Markale, Trg kapija, „žutu kuću“ i Račak uništavani i falsifikovani, sasvim sigurno se identično radilo i u drugim slučajevima. U jugoslovenskom građanskom ratu bilo je svega i svačega, „aktivne mere“ su preduzimane u brojnim situacijama. Nije to „teorija zavere“, već surova realnost.

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga