06:03 27 Maj 2019
Slušajte Sputnik
    Gibraltar

    Primer za odbranu Kosova: Kako Španci pobeđuju Britance na jednoj „steni“

    © AFP 2019 / Jorge Guerrero
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Dušan Proroković
    3961

    U drugom nastavku popularnog filma o inspektoru Torenteu, teroristička raketa je od Marbelje skrenuta ka Gibraltaru, uz jasnu simboliku (u svakoj šali je i pola istine) i oduševljenje španske publike.

    Žozep Borel, šef španske diplomatije, konstatovao je da prosečni Španac „nije opsednut temom povratka Gibraltara“, ali ubedljiva većina Španaca to pitanje i dalje smatra „otvorenim“. Zato je Borel proglasio veliku diplomatsku pobedu.

    Ukazom Evropske unije Gibraltar se sada tretira kao kolonija Velike Britanije. Španci su na takvoj formulaciji dugo insistirali. Za Britance, to je i dalje prekomorska teritorija.

    Razlike u određenju statusa i samim tim odnosu prema Gibraltaru su ogromne. Kolonija je teritorija pod neposrednom političkom kontrolom druge države, okupirana od strane naseljenika te druge države. Prekomorska teritorija je deo pod suverenitetom matične države, pa stanovnici imaju i državljanstvo te države.

    Dr Dušan Proroković
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Dr Dušan Proroković

    Dakle, pitanje je sada: da li je Velika Britanija kolonizovala Gibraltar ili je on kao prekomorska teritorija pod suverenitetom Ujedinjenog Kraljevstva?

    Ukoliko se radi o kolonizaciji, onda je dozvoljen i proces dekolonizacije. Uostalom, kolonizacija je relikt prošlosti. Ukoliko je pod suverenitetom Ujedinjenog Kraljevstva, onda Velika Britanija ima puno pravo na odbranu svim sredstvima.

    Napetosti između Madrida i Londona zbog tog spora traju već duže od tri veka i ne tiču se samo daleke istorije. Punih 16 godina, od 1969. do 1985. godine, kopnena granica bila je zatvorena. Do Gibraltara se moglo samo brodom ili avionom. Tokom 2013. godine izbio je spor zbog plovljenja teritorijalnim vodama, pa je Španija reagovala uspostavljanjem mere „striktne kontrole granice“, što je u praksi značilo vraćanje otežanog režima prelazaka.

    Odmah posle referenduma o „bregzitu“ Vlada Španije je Komisiji UN za dekolonizaciju podnela predlog o „podeljenom suverenitetu“, pozivajući se na svoje pravo da joj teritorija u perspektivi bude vraćena. Guverner Gibraltara je tada poručio Špancima da „svoju ruku nikada neće staviti na njihovu stenu“. Ime te stene, visoke 462 metra, koja se uzdiže iznad moreuza zapravo potiče od arapskog Jebel Tariq — Tarikovo brdo, što se u jednoj verziji počelo izgovarati „Džebeltar“. Na engleskom zatim „Džibraltar“, na slovenskim jezicima sa početnim g. Tarik ibn Zijad bejaše mavarski vojskovođa, iskrcao se na tom mestu 711. godine i otuda je započeo osvajanje Španije. Muslimanski vladari su držali to utvrđenje sve do 1462. godine, sedam i po vekova.

    Gibraltarskom guverneru stigao je odgovor španskog ministra spoljnih poslova: „Nećemo stavljati ruku, već pobosti zastavu na stenu!“. Španija vešto koristi „bregzit“ da ojača svoju poziciju u rešavanju tog pitanja. Sa jedne strane, preko „podeljenog suvereniteta“ oni Gibraltaru nude da odnosi sa EU posle izlaska Velike Britanije praktično ostanu nepromenjeni. Gibraltar će biti tretiran kao deo EU, ali nezavisno od Velike Britanije, u formalnom smislu postaće „treća strana“, pa onda više ne može biti i prekomorska teritorija Ujedinjenog kraljevstva.

    Sa druge strane, ukoliko taj „špic“ Pirinejskog poluostrva ostane britanska prekomorska teritorija slede svi problemi koje sa sobom donosi režim uspostavljanja „tvrde granice“. Samim tim i brojne dnevne teškoće kako za građane Gibraltara, uz drastično poskupljenje proizvoda i usluga, tako i za njihovu privredu. 

    Istovremeno, Britanci se pozivaju na odredbe Utrehtskog sporazuma iz 1713. godine, kada im je teritorija predata na upravljanje. A da sve bude kompleksnije, na referendumu održanom novembra 2002. godine 99 odsto izašlih je glasalo za ostanak pod suverenitetom Ujedinjenog kraljevstva, a izlaznost je iznosila neverovatnih 90 odsto. Samo 187 stanovnika Gibraltara glasalo je za podeljeni suverenitet između Britanije i Španije.

    U enciklopedijskim izvorima navodi se da su Gibraltarci nastali mešanjem Andalužana, Portugalaca, Đenovljana i Maltežana, a uz doseljene Engleze i nešto imigranata iz evropskih država, to je etnička struktura populacije od oko 32.000 stanovnika. Gibraltar je prostorno malo veći od beogradske opštine Stari grad. Otprilike je kao Dorćol sa Varoš kapijom, Kalemegdanom, Savamalom i Terazijama. Od Starog grada ima za trećinu manju populaciju.

    Međutim, njegov strategijski značaj sasvim je neproporcionalan veličini teritorije. Gibraltarski moreuz spaja Atlantik sa Mediteranom, bio je i ostao jedan od najvažnijih plovnih puteva na svetskoj trgovačkoj mapi. Britanski stratezi još davno su shvatili da kontrolom moreuza mogu upravljati međunarodnom trgovinom, samim tim i svetskom ekonomijom. Za Španiju je to bilo i ostalo pitanje nacionalne bezbednosti, u uslovima velike migrantske krize sve značajnije. Sastavni deo Španije su i autonomni gradovi Seuta i Melilja, koji se nalaze na afričkom kontinentu, sa južne strane Gibraltarskog moreuza (ukupne površine 48 kvadratnih kilometara i sa oko 140.000 stanovnika). Još jedan razlog za insistiranje na suverenitetnim pravima nad Gibraltarom.

    Za sada nema nagoveštaja da će Britanci dozvoliti bilo kakvu „podelu suvereniteta“. Takvih naznaka nije bilo ni prethodnih decenija. Nazire se nova kriza, koja može podsećati na dešavanja tokom sedamdesetih godina HH veka. Rešenja nema. Uprkos tome što su i Velika Britanija i Španija zajedno u NATO-u, formalno su i dalje zajedno u EU, nikome ne pada napamet da odustane od svoje pozicije.

    Gibraltar
    © AFP 2019 / JORGE GUERRERO

    Španci traže da se teritorija dekolonizuje, iako lokalno stanovništvo ne želi da se vrati pod suverenitet španske krune.

    Britanci se pozivaju na dokument star tri veka, uz oslanjanje na vojnu i političku moć koja im je u rukama.

    Na Gibraltaru je smeštena britanska vojna baza, sa lukom i aerodromom. Nijedna od dve zemlje ne želi da se odrekne prava na teritoriju. Što je dijametralno suprotno onome što NATO i EU preporučuju nama.

    Mi bi trebalo da se odreknemo Kosova! Em većina tamošnjeg stanovništva neće da živi u Srbiji, em je Rezolucija 1244 zastarela, em „Srbi neće da ratuju za Kosovo“, em je demode govoriti o teritorijama kada će i Srbi i Albanci zajedno živeti u EU. Možda će zajedno i u NATO.

    Oni svoje ne daju, taman i kada je veličine „proširenog Dorćola“. Naše bagatelišu, i pored toga što se radi o kolevci kulture, duhovnosti, narodotvornosti i državotvornosti. Valjda zato što nama žele dobro, a sebi loše. Oni su „glupi“, pa se vode jednim principima kada je u pitanju njihovo, nama savetuju da ispadnemo „pametni“ i odreknemo se svoga.

    Kada raspravljamo o Kosovu, gibraltarsko pitanje treba imati u vidu. To je odličan ilustrativni primer kako su za države, velike i moćne, važne teritorije, makar i one prostorno male. Kako se zarad ulaska u EU sa teritorijom ne može i ne sme trgovati. Plus, da nam problem neće rešiti ni Brisel, ni bilo ko drugi. I još, da se moramo naoružati strpljenjem i biti uporni.

    Teritorijalni sporovi su najteži oblici nesporazumevanja među državama. Tako je uvek u istoriji bilo, tako će i ostati.

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga