22:08 19 Jun 2019
Slušajte Sputnik
    Medlin Olbrajt na Kosovu

    Danse macabre i Potemkinova sela u Prištini

    © AP Photo / Amel Emric
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Nikola Joksimović
    0 1050

    Kao što je knez Potemkin gradio kulise kako bi pokazao carici Katarini da je Rusija pod njegovim ministrovanjem postala srećno i napredno društvo, tako i grupa arhitekata agresije na SRJ iz 1999. i kosovske nezavisnosti proslavom dve decenije od ulaska NATO trupa na Kosovo pokušava da pokaže da je Kosovo, zahvaljujući njima, takođe srećno i napredno.

    Kada se ulazi u Prištinu iz pravca severa, novim auto-putem, pogotovo ako putujete po mraku, verovatno će vas fascinirati broj i izgled privatnih turskih medicinskih centara – ima ih najmanje pet; zgrade u kojima se nalaze, spolja gledano, izgledaju toliko moderno da se čovek prosto zapita da li se nalazi na Balkanu, negde u Švedskoj ili kojoj drugoj zemlji „prvog sveta“. Čovek prosto poželi da se u njima leči.

    Nisu samo medicinske klinike primer razvoja „novog, slobodnog i nezavisnog Kosova“. Auto-put, koji bi jednog dana trebalo da spoji Drač i Kosovo, sam za sebe govori o velikom napretku koji „najmlađa evropska država“ svakog dana ostvaruje – gigantski šoping molovi, ubrzana izgradnja zgrada u gradovima poput Prištine, Uroševca, Gnjilana, Kline govore o tome – svuda se vidi bleštavilo stakla i čelika koji svedoče o napretku Kosova i trudu kosovskih vlasti da njihova zemlja što pre postane deo porodice modernih evropski država.

    Međutim, kada se zagrebe ispod površine, dolazimo do toga da je auto-put najskuplji na svetu zbog neverovatne korupcije (o čemu svedoče i neki bivši pripadnici UNMIK-a), da se u klinikama, prema poslednjim vestima, vrši ilegalna prodaja ljudskih organa, da nove građevine niču kao pečurke zato što neko pere novac zarađen na trgovini drogom i ljudima…

    Ruski knez Grigorij Potemkin ostao je upamćen u istoriji po frazi „Potemkinova sela“, jer je po pustim stepama južne Rusije naredio da se izgrade kulise nepostojećih sela sa seljacima, pastirima i stadima, samo da bi ruska carica Katarina II, prolazeći tuda 1787, videla kako Rusija, pod njegovim ministrovanjem, cveta i napreduje.

    U Prištini će u sredu, 12. juna, biti upriličena svečanost koja bi trebalo da obeleži dvadesetogodišnjicu ulaska NATO trupa na Kosovo i Metohiju, i ne možemo da se otmemo utisku da će celokupan igrokaz biti usmeren na pokazivanje kosovskih „Potemkinovih sela“

    Da se upravo o tome radi, govore reči jedne od kreatorki kosovske nezavisnosti Medlin Olbrajt, u vreme agresije na SRJ američke državne sekretarke, koja se sada nalazi na čelu Nacionalnog instituta za demokratiju (NDI).

    Kosovo je, rema rečima ove nekadašnje učenice 13. beogradske gimnazije, mesto na kome se testira demokratija, zbog čega je ponosna što je NDI tamo na terenu, pomažući i podržavajući mir, demokratiju i jačanje položaja žena. „Ponosna sam što čitava generacija devojčica na Kosovu danas nosi ime Madlen“, naglasila je ona.

    Druge zvanice još se nisu oglasile povodom svog dolaska, a nije ih malo i nije da nisu igrale ulogu u agresiji na SRJ i podržavanju albanskog nasilja na KiM. Među zvanicama, pored Olbrajtove, najavljeno je da će biti i Hilari Klinton, Vesli Klark, Vilijam Voker… Kao misterija ostaje dolazak bračnog para Bler. Celom proslavom dominiraće šest metara visok i 900 kilograma težak, u Prištini večito prisutni Bil Klinton, u vidu spomenika. Njegovo fizičko prisustvo, tako, nije potrebno jer on, kao Kim Il Sung u Pjongjangu, večito bdije nad svojim delom.

    A da se radi o Potemkinovom selu od države, možda najrečitije govori i sama Olbrajtova. Kako to da je posle 20 godina od dana kada je „Kosovo postalo slobodno“ još uvek potrebna pomoć i podrška, ne samo NDI, u sprovođenju demokratskih načela; zar borba OVK protiv Srbije nije predstavljena kao borba demokratskih snaga protiv represije nedemokratskog okupatora.

    Olbrajtova, kao uostalom i svi drugi pozvani na proslavu, računa na zaborav, pa stoga i misli da se niko neće setiti propagandnih poruka po kojima je 1999. samo bilo potrebno da NATO trupe stupe na teritoriju Kosova da bi tamo procvetala decenijama, ako ne i vekovima, gušena demokratija.

    Treba samo pomenuti ono što bivša američka državna sekretarka piše u svojim memoarima, kako je lagala (i to laganje pravdala državnim razlogom) vladiku Artemija da će NATO trupe zaštititi Srbe i srpske crkve na KiM.

    Zato i sada Medlin Olbrajt svoju pažnju usmerava na „jačanje položaja žena“. U suprotnom, morala bi da izveštaj o „napretku Kosova“ napiše u vidu bilansa svoje firme koja u „najmlađoj evropskoj državi“ ima razgranate poslove.

    Slično je i sa Veslijem Klarkom, generalom, komandantom NATO snaga u Evropi i komandantom snaga UN u BiH. Ali, kako završiti generalsku karijeru ako nemaš barem jedan rat u kome si pobedio. Ko još pamti mirotvorce? A ako ti rat još donese profit, i to ne samo profit u moralnom smislu, da budeš zabeležen u istorijskim knjigama kao pobednik nad jednom mračnom silom, već onaj pravi, novčani profit, pa se tvoje firme na „oslobođenoj teritoriji“ razgranaju i krenu da zarađuju, a ti više ne zavisiš od sitne generalske penzije?

    Problem je u tome što je slavom ovenčani general jedno. Bili su to u američkoj istoriji i Ajzenhauer, i Paton, i Omar Bredli, i Makartur. Pritom je najmanje cenjen onaj koji je nakon rata ostvario politički profit – Ajzenhauer.

    Drugo je kada treba da se pravdaš kako je moguće da za usluge ratovanja protiv Srbije dobijaš unosne poslove na Kosovu. Takav general nije heroj, on je najniža sorta vojnika, onaj koji ratuje za ratni plen.

    Zbog toga je general Klark oko sebe izgradio oreol stručnjaka za „pravedne“ vojne intervencije, čoveka koji se borio za pravdu, mir i demokratiju protiv zločinačkih režima, a sve to trebalo je da potvrdi kroz najmoćniji medij modernih vremena – kroz film, rediteljski prvenac Anđeline Džoli, na kome je radio kao savetnik i stručnjak za balkanske ratove novijeg doba.

    Najniži po rangu, ali ne i po ulozi među zvanicama na prištinskom igrokazu je Vilijam Voker, čovek mračne prošlosti, obaveštajac, diplomata i vojnik, koji se kalio obučavajući odrede smrti u El Salvadoru. Izvođač radova. On će se u svečanoj loži naći kao neko ko je na terenu izgradio kulise koje se zovu nezavisno Kosovo. Prva kulisa bila je „slučaj Račak“. Bez Vokera ne bilo Račka, bez Račka ne bi bilo agresije NATO-a, a bez agresije NATO-a ne bilo nezavisnog Kosova.

    Biser u kruni proslave dve decenije ulaska NATO trupa na Kosovo biće Hilari Rodam Klinton. Za razliku od ostalih zvanica, ona nije bila direktno umešana u NATO agresiju. Te 1999, Hilari je bila tek ucveljena žena koju je muž prevario; ali već je pokazivala znake da je talentovana za prodaju magle – poznata je njena priča o kiši srpskih metaka na aerodromu u Tuzli, iako je rat već uveliko bio završen.

    Hilari Klinton, državna sekretarka SAD i večita kandidatkinja za predsednika, mozak razaranja Ukrajine, naći će se u Prištini kao najvažnija zvanica. Ona je kraljica, svi ostali su svita; ona je ta koja deli i oduzima sinekure i privilegije; od nje strepe i drhte Tači, Haradinaj, Veselji i drugi. Od toga na koju je nogu ustala zavise njihove karijere i životi.

    Hilari Klinton ne dolazi u Prištinu samo kao poslanica svoga muža, ona stiže da pošalje poruku, ne samo liderima kosovskih Albanaca, da je „duboka država“ još uvek toliko jaka da može da utiče na kontinuitet i promenu smera američke spoljne politike.

    Ona je ta koja treba da potvrdi da je Potemkinovo selo zvano Kosovo realnost, da su turske medicinske klinike, auto-put, novoizgrađena naselja, šoping molovi stvarnost, a ne kulise jednog monstruoznog projekta u kome se novac zarađuje vadeći ljudske organe, trgujući drogom, ljudima i oružjem. Projekta u kome su oni koji su kosovsku nezavisnost zapravo izvojevali, zgrabili ratni plen i upravljaju kosovskom elektroprivredom, rudnicima, transportom i telekomunikacijama.

    Hilari je ta koja će, iza kulisa, predsedavati monstruoznim upravnim odborom koji će deliti apanaže, nameštenja, profite i, naravno, kao predstavnica svog muža, vođa klana, kao kuma celog poduhvata, uzeće, beogradskim rečnikom rečeno, svoj tal.

    Iza kosovskih Potemkinovih sela, na kraju, kada se slavlje završi, a pijani gosti i domaćini odu svojim velelepnim domovima, ostaće sirotinja koja će skupljati mrvice sa stola moćnih i bogatih, porušene crkve i uništeni životi.

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga