02:20 15 Novembar 2019
Slušajte Sputnik
    Manjine - ilustarcija

    Kad Hrvati primaju Ukrajince, zašto Srbija ne bi otvorila vrata Rusima

    CC0 / Balkans photos
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    32455
    Pratite nas

    Priču je pokrenuo profesor Stjepan Šterc, jedan od vodećih hrvatskih demografa. Pre tri godine je ukazao da će broj ukrajinskih emigranata rapidno da raste, te da bi zbog toga hrvatske vlasti morale osmisliti mere koje bi podstakle njihovo useljavanje.

    Inače, ukrajinskim pečalbarima Hrvatska nije interesantna — tek je u trećem krugu zanimljivih odredišta. U prvom krugu su zapadnoevropske zemlje, pre svih Nemačka, zatim u drugom krugu su Poljska, Češka i donekle Slovačka.

    Dva miliona Ukrajinaca u Poljskoj

    Poljaci su širom otvorili vrata za Ukrajince — u poslednje dve godine podelili su im preko 900.000 boravišnih dozvola. To je i jedan od argumenata koji zvaničnici iz Varšave potežu kada se otvori pitanje nemačko-francuskih planova za zbrinjavanje bliskoistočnih izbeglica. Zašto da Poljaci primaju Sirijce i Iračane, kada su prvo odredište za Ukrajince? Ministarka Beata Kempa je procenila da broj građana Ukrajine na teritoriji Poljske verovatno prelazi 2 miliona. Računajući tu i one koji rade na crno, ili su svoj status regulisali na neki drugi način, zaobilazeći konzulate.

    Inače, pored ambasade u Kijevu, u okviru koje radi pripadajuće konzularno odeljenje, Poljska ima još čak pet generalnih konzulata u Ukrajini: u Lavovu, Lucku, Harkovu, Vinici i Odesi. Pre početka građanskog rata radila su još dva, u Donjecku i Sevastopolju na Krimu.

    Ozbiljna država, koja je u funkciju vođenja aktivne populacione politike stavila celokupan institucionalni sistem, uključujući i diplomatsko-konzularnu mrežu. Ukrajinci, posebno stanovništvo iz zapadnog dela zemlje, iz Lavova, Vinice i Lucka, koje je kulturološki, a u određenoj meri i religijski (neki bi rekli i civilizacijski) bliže Poljacima, za sada je dobro dočekano u Lublinu, Varšavi i Žešovu.

    Poljska se od ulaska u EU, pa sve do 2011. godine, takođe borila sa galopirajućim odlivom mlađeg stanovništva. Državni zavod za statistiku izneo je podatak o 2,3 miliona emigranata, zahvaljujući kojima se raširila poznata priča o poljskom vodoinstalateru u Londonu. Novinari su bili nešto pesimističniji, pisali su o blizu 3 miliona. Procene su da se vratila tek jedna desetina, pa se sada integracijom Ukrajinaca pokušava isposlovati svojevrsna „populaciona kompenzacija“. Inače, u pojedinim delovima zemlje ne bi imao ko da radi, niti da troši i plaća poreze. To je i pitanje nacionalne bezbednosti, ali i održivosti ekonomskog sistema.

    Češka se ugledala

    Odmah za Poljskom, sličnu strategiju ustanovila je i Češka. Trenutno je u toj zemlji oko 150.000 ukrajinskih emigranata, a konzularna mreža, pored generalnog konzulata u Lavovu, obuhvata još i vizna odeljenja u Odesi, Harkovu, Užgorodu, Ivano-Frankovsku i Dnjepropetrovsku (odnedavno je zvanično ime ovog grada promenjeno u Dnjipro, ili Dnjepar).

    Put u neizvesnost ili sigurnu budućnost?

    Nezaposlenost u Češkoj je tradicionalno niska, kreće se od 2 do 3 odsto, ali se poslednjih godina javlja problem u pograničnim krajevima, pošto se radnici iz ove zemlje sve češće zapošljavaju u Nemačkoj i Austriji. Otuda i pojava deficita radne snage u sektorima građevine, poljoprivrede i zdravstvene zaštite. Ukrajinci su vredan narod, sličnih navika i temperamenta, a novi slovenski jezik relativno lako uče, pa se brzo adaptiraju.

    Crne prognoze u Hrvatskoj

    Hrvati sada pokušavaju da nadoknade izgubljeno. Kao i ostale države jugoistočne Evrope, i Hrvatska „gubi“ narod. Mediji su prepuni dramatičnih obaveštenja kako „dnevno odlazi 200 ljudi“, ali i još gorih prognoza. U poslednjoj je citirana projekcija MMF-a — kako se zaustavljanje masovnih migracija ka zapadnoj Evropi može očekivati tek oko 2035. godine. Prema predstavljenom modelu, iseljavanje uzrokovano „ekonomskim motivima“ prestaje kada država dostigne 80 odsto od proseka razvoja EU. Do tada, uz ovakvu stopu iseljavanja, Hrvatska bi mogla ostati i bez milion radno sposobnih stanovnika.

    U prvoj polovini 2018. godine ministar rada Vlade Hrvatske zato je potpisao sa tadašnjim ukrajinskim premijerom Vladimirom Grojsmanom memorandum o saradnji, koji podrazumeva i povezivanje Zavoda za zapošljavanje dve zemlje, čime su otvorena vrata za prijem radne snage iz Ukrajine.

    Plenkovićeva „vizija“

    Sredstva javnog informisanja u Kijevu ovom događaju su dala zapažen prostor, možda i neproporcionalno veliki u odnosu na njegov značaj. Tome doprinosi i kreirana slika o „ukrajinsko-hrvatskom bratstvu“, koju brižljivo neguju i pojedini visoki zvaničnici. Premijer Andrej Plenković nedavno je prisustvovao otvaranju počasnog konzulata Ukrajine u Splitu, a svoj govor je završio pozdravom: „Slava Ukrajini“.

    Pre toga, tokom oficijelne posete Grojsmana Zagrebu, Plenković je briljirao istakavši: „Hrvatska je bila žrtva velikosrpske agresije devedesetih godina, imala je okupirana područja i ugrožen teritorijalni integritet, ali i iskustvo mirne reintegracije, pa stoga u ovoj aktuelnoj situaciji u kojoj se nalazi Ukrajina, sa privremeno okupiranim područjima Donjecka i Luganska i ilegalnom aneksijom Krima, želi pomoći Ukrajini da mirno integriše svoje teritorije u ustavnopravni poredak“.

    Tom prilikom je osnovana radna grupa, u rangu državnih sekretara i pomoćnika ministara, sa ciljem da se „Ukrajini ponudi katalog mera koje je Hrvatska sprovela u mirnoj reintegraciji svojih teritorija“. Šteta što Plenković nije bio na čelu hrvatske Vlade 2008. godine, mogao je i Beogradu ponuditi „katalog mera“ za reintegraciju Kosova i Metohije!

    Šalu na stranu, u Plenkovićevom stavu vidi se i politička dimenzija celog pokušaja, koja manje veze ima sa pitanjem održivosti ekonomskog sistema, privrednim rastom i brojem „poreskih glava“, a više sa percepcijom pretnji nacionalnoj bezbednosti. Paralela povučena između „velikosrpske agresije“ i „ilegalne ruske aneksije“ jasna je poruka da Hrvati i Ukrajinci imaju zajedničke neprijatelje. Srbi su sa Rusima, to je „istorijski istok“, a Zagreb i Kijev stoje na braniku odbrane „civilizacijskih vrednosti“ od ovih „agresivnih varvara“. Ukrajinski migranti su poželjni u Hrvatskoj, zato što je procena da se kod njih, na temeljima „antiruskih osećanja“, može lako raspiriti i „antisrpsko postavljanje.“

    Zagreb
    © Tanjug / DRAGAN KUJUNDZIC
    Zagreb - obećani grad za Ukrajince?

    Rezultati izostali

    Za sada nekih većih efekata nema. Tokom prošle godine je u Hrvatskoj ukrajinskim državljanima izdato tek nešto više od 400 boravišnih dozvola radi zaposlenja. Otuda i nova inicijativa, dok ne stignu Ukrajinci, da tekući nedostatak bude premošćen sa „uvozom“ radnika iz Bangladeša i sa Filipina. Čelnica „Filipinskog udruženja izvoznika usluga“ optimistično je najavila da se potrebe koje se mere sa nekoliko hiljada radnika u turizmu, ugostiteljstvu, građevinarstvu i poljoprivredi mogu brzo realizovati.

    Ostaje da se vidi kako će to u praksi funkcionisati. Jer, pitanje migracija nije samo ekonomsko. Ljudi nisu kamenje, ne mogu se tek tako prebacivati sa jednog mesta na drugo, bez ikakvih posledica. Pitanja su i kako će se odvijati njihova integracija, da li je uopšte moguća, kako će ih domaće stanovništvo prihvatiti? To su Poljaci primetili na vreme, zato su i tako aktivni u Ukrajini.

    Smernice za Srbiju

    To je nekakav putokaz i za Srbiju. Razvoj države uslovljen je demografijom. Osiguravanje nacionalne bezbednosti kao preduslova bilo kakvog razvoja — takođe. Ima ljudi u našoj zemlji koji su na sve ovo što nam se danas dešava upozoravali pre deceniju i po. Avaj, uvek je postojalo nešto „hitnije za rešavanje“. Srbija „gubi“ narod, emigrantski talasi se još dugo neće moći zaustaviti. Ako uzmemo model MMF-a kao nekakav reper, onda se to može očekivati tek za tri do četiri decenije. Istovremeno, odlučnih mera za vođenje aktivne populacione politike ili nema, ili su nedorečene, ili se sa njihovom primenom kasni u praksi, čak i kada se donesu.

    Mogla bi tu Srbija primeniti iskustva Mađarske, možda i samo prepisati njihove mere; mogla bi se donekle kopirati i ruska strategija. Ali, treba podsetiti da, i posle primene odlučnih mera, brzih rezultata nema. U najboljem slučaju, oni bi se mogli primetiti za petnaest godina. Srbiji je neophodna „populaciona kompenzacija“, osmišljena i usmerena strategija useljavanja stanovništva. To je pitanje i nacionalne bezbednosti i ekonomske održivosti. Zato ima i svoju kulturološku i političku dimenziju.

    Ko su ljudi koji bi se lakše prilagodili životu u našoj zemlji, a koje bi i naše stanovništvo bolje prihvatilo? Posmatrajući politiku, jezik, ili religiju, pošto je u ovakvim okolnostima sva tri kriterijuma teško zadovoljiti, odgovor treba tražiti u Rusiji, u istočnim delovima Ukrajine, u Donbasu, među sirijskim i libanskim hrišćanima, među Koptima i, eventualno, u Etiopiji.

    Naravno, najjednostavnije je reći kako su bilo kakvi pokušaju u ovom smeru beznadežni. Niti je bilo ko do sada pokazivao interes da se preseli u Srbiju, niti su naše institucije, u stanju u kom se nalaze, sposobne da sprovedu neki masovni plan prihvatanja stanovništva i njegove integracije. Ipak, o ovome se mora razmišljati. Ne samo zbog „populacionog pražnjenja“ čitavih regiona (najugroženija je u ovom kontekstu oblast jugoistočne Srbije, teritorija po površini veća od Crne Gore), već i zbog toga što će ovo pitanje u naše ime rešavati drugi, ako to sami ne učinimo.

    Za EU, balkanske zemlje su pogodne da posluže kao „brana“ daljim nekontrolisanim migracijama sa Bliskog istoka i iz Centralne Azije. Umesto da integracije budu u funkciji nacionalne bezbednosti i ekonomske održivosti Srbije, postaće instrument za odbranu EU od Avganistanaca, Iračana i Islamske države. Sa svim posledicama koje to donosi. Taktika da se „pravimo nezainteresovani“ i propuštamo migrante ka Austriji i Nemačkoj je potrošena. Na to u EU više neće pristajati.

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga