09:35 22 Novembar 2019
Slušajte Sputnik
    Propast Tomasa Kuka

    Britanija ima para za rat s Iranom, a nema da spase kompaniju „Tomas Kuk“

    © AP Photo / Francisco Ubilla
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    51548
    Pratite nas

    Britanska vlada je odbila da izdvoji sredstva za spas istorijskog turoperatera „Tomas Kuk“ i 9.000 radnih mesta, ali zato odbija da isključi mogućnost (daleko skuplje) vojne intervencije u Iranu, piše ugledni britanski kolumnista Nil Klark.

    Britanska vlada je u istom danu donela dve veoma različite odluke. Premijer Boris Džonson potpisao je smrtnu presudu najstarijem turoperateru na svetu, kompaniji „Tomas Kuk“, odbivši da u njega uloži 150 miliona funti. Rekao je da bi to ulaganje stvorilo „moralni rizik“ u slučaju da se i druge kompanije suoče sa finansijskim teškoćama.

    Zatim je, leteći za Njujork na zasedanje Generalne skupštine UN, isti taj Boris Džonson odbio da odbaci mogućnost za britansku vojnu intervenciju na Iran, dovodeći je u vezu sa napadom na saudijska naftna postrojenja, za koji kaže da je „sa visokim stepenom verovatnoće“ izveden upravo od Irana.

    „Jasno da ćemo, ako nas Saudijci ili Amerikanci budu zamolili, razmotriti način na koji bismo bili korisni“, rekao je Džonson.

    Koliko bi koštala intervencija gospodine premijeru?

    Mislim da možemo biti prilično sigurni da bi troškovi intervencije iznosili više od 150 miliona funti. Vrovatno bi samo nekoliko dana intervencije koštali toliko i to samo ako uzmemo u obzir troškove pre skoka cene nafte.

    Prioriteti vlada u neokonzervativno/neoliberalno doba nikada jasnije nisu bili prikazani.

    Dugo posle Drugog svetskog rata zapadne vlade su, uopšteno govoreći, služile intersima građana i njihova potrošnja je to odražavala. Ali od osamdesetih godina pa nadalje, posebno od devedesetih, kada više nije bilo pretnje konkurentskim ekonomskim sistemom (komunizmom), oni su delovali protiv interesa većine ljudi. Potrošnja na stvari koje javnost želi, bilo da se radi o bibliotekama ili lokalnim službama, stomatološkim uslugama ili pravnoj pomoći, drastično je smanjena, a pritom se troši za „elitne“ projekte, poput rata u Iraku ili operacija obaranja režima.

    Pentagon želi mir sa Iranom
    © Sputnik / Vitalij Podvicki
    Pentagon želi mir sa Iranom

    Ove dve izjave postavljaju Džonsona u novu perspektivu. Kada govorimo o „Tomasu Kuku“, govorimo o običnim ljudima koji rezervišu paket aranžmane. Da je „Tomas Kuk“ finansijska institucija koja je zapala u probleme, novac bi, naravno, bio na raspolaganju. Bilo bi nam rečeno da će se cela ekonomija srušiti bez intervencije vlade. Principi slobodnog tržišta bili bi ukinuti brže nego što neko može da izgovori „sabrana dela Miltona Fridmana“. Ali, „Tomas Kuk“ nije finansijska institucija.

    Ono što je šokantno, ali ne i iznenađujuće, jeste to da su neke finansijske institucije koje su 2008. spašene intervencijom laburističke vlade, igrale ključnu ulogu u kolapsu „Tomasa Kuka“, insistirajući na dodatnih 200 miliona funti za spasilački paket. Banke-poverioci, koje su spašene novcem britanskih poreskih obveznika, još jednom nisu uspele da podrže britanski biznis.

    Nedostatak ekonomskog patriotizma krajnje je sramotan.

    To takođe otkriva odnos Džonsonove vlade u odnosu na odnos jedne druge konzervativne vlade prema domaćoj ekonomiji. Kada je „Rols Rojs“, još jedna britanska kompanija od koje zavisi na hiljade radnih mesta, zapao u teškoće početkom sedamdesetih, vlada konzervativnog premijera Teda Hita nacionalizovala je firmu. Kompanija je spašena, a fabrika automobila i vazduhoplovne fabrike i danas su snažne. U stvari, one su svetski lideri. 

    Da je Boris Džonson bio premijer 1971, verovatno bi pustio „Rols Rojs“ da propadne. 

    Vredi istaći, zbog onih koji tvrde da je posedovanje javnog udela u turističkoj agenciji ludost, da je „Tomas Kuk“ bio uspešna državna kompanija između 1948. i 1972. godine. Hit je imao pravo kada je nacionalizovao „Rols Rojs“, ali je pogrešio kada je privatizovao „Tomas Kuk“. 

    Niko ne osporava da je menadžment firme proteklih godina donosio loše odluke ili da je bilo potrebno izvršiti promene i uvesti radikalno nove marketinške strategije. Ali, spoljni faktori za koje firma ne može da bude kriva, takođe su odigrali svoju ulogu. Jedna od njih su nesigurnosti oko „bregzita“. U vezi sa tim treba pomenuti i pad funte. 

    Javna sredstva uložena u „Tomas Kuk“ dala bi vremena kompaniji da se prilagodi novim okolnostima i zaštiti radna mesta. Sada će britanska vlada morati da uloži oko 600 miliona funti za povratak oko 150.000 britanskih turista širom sveta i plaćanje njihovog smeštaja. Ovim troškovima treba dodati i socijalni program za oko 9.000 radnika koji su izgubili posao, kao i doprinose za Nacionalno osiguranje, tako da odluka da se ne uloži 150 miliona funti nema smisla.

    To je tako ako stvari posmatramo logično. Ako, pak, shvatimo da cilj britanske vlade ovih dana nije da pomogne građanima, to ima smisla. 

    „Tomas Kuk“ (1841-2019) — neka počiva u miru.

    Tagovi:
    Iran, turistička atrakcija, novac, vlada, Britanija, vojna intervencija, intervencija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga