20:10 17 Novembar 2019
Slušajte Sputnik
    Redžep Tajip Erdogan u poseti Trampu

    Erdogan bacio u koš Trampovo pismo zbog kog se nekad išlo na dvoboj

    © REUTERS / JOSHUA ROBERTS
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Piše
    12193
    Pratite nas

    „Ako se ne dogode dobre stvari, zauvek ću Vas gledati kao đavola. Ne budite opasan momak! Ne budite budala!“ — zbog ovih reči u nekoj daljoj prošlosti išlo se na dvoboj. Sada, pismo Donalda Trampa ovakve sadržine predsednik Turske jednostavno je zgužvao i bacio u smeće.

    Tajip Redžep Erdogan se nalazio i pred većim izazovima od ovog. Uostalom, samo tokom 2018. godine, pod pritiskom američkih restrikcija na izvoz turske robe i pred najavom šireg carinskog rata, lira je „kalirala“ za oko 30 odsto. Analitičari „Goldman Saksa“ uočili su da iza svega stoje zvanični Vašington i finansijska elita sa njujorškog Vol strita. Kada se nije uspelo drugačijim načinima, udarom na turske banke, akceleracijom devalvacije želelo se izdejstvovati političko popuštanje Erdogana.

    Zaokret u Siriji kao okidač

    Američki pritisak usledio je nakon Erdoganovog zaokreta u Siriji krajem 2016. godine. Postavlja se pitanje: da li je zvanična Ankara imala alternativu? Amerikanci su pokušavali da „preoblikuju Bliski istok“, a njihovoj računici Turska se morala prilagoditi.

    Međutim, posle konsolidacije vlasti Bašara Asada, „totalnog uključivanja“ Moskve u aktivnosti na bojištu, američkog naoružavanja kurdske milicije, eskalacije krize u pograničnom području i svih problema koje je donelo širenje zloglasne Islamske države, sa tada 2 miliona izbeglica na svojoj teritoriji, Erdogan je bio prinuđen da nešto menja. U suprotnom, našao bi se u žestokom konfliktu i sa regularnim sirijskim snagama, i sa Rusijom, i sa Iranom, uz jačanje uticaja radikalnih islamista i, što je za sve Turke najosetljivije — kurdskih organizacija. Pomoći niotkuda nije bilo.

    Erdogan tada shvata da mu članstvo u NATO ne garantuje apsolutno ništa. Okretanje ka Rusiji i česti susreti sa Putinom poslužili su mu kao oslonac, ne samo za stabilizaciju pozicije u vezi sa sirijskim pitanjem, kroz dogovor u Astanskom formatu, nego i za artikulaciju sasvim nove spoljne politike.

    Izgrađen je strateški cevovod, Turska postaje važno „energetsko čvorište“, Ankara predlaže da se njena ideja o centralnoazijskom „Srednjem koridoru“ uključi u kinesku inicijativu „Pojas i put“, a poseban kuriozitet je da se prva baterija sistema S-400 već raspoređuje na terenu. Za samo tri godine, Turska je od najvećeg američkog saveznika unutar NATO-a, postala najveći američki problem u Alijansi.

    Prekršena NATO pravila

    Posmatrajući tekuće američko-turske odnose, uočava se da je nekoliko članova NATO Povelje prekršeno po nekoliko osnova.

    U članu 2 se navodi da će potpisnice „težiti uklanjanju sukoba u svojim međunarodnim ekonomskim delatnostima i podupirati međusobnu ekonomsku saradnju“. U istom odeljku se naglašavaju i „doprinosi daljem razvoju mirnih i prijateljskih međunarodnih odnosa“, u članu 3 — da će saveznice „zasebno ili zajedno, stalnom međusobnom pomoći i samostalnim delovanjem održavati i razvijati svoje individualne i zajedničke aktivnosti da se odupru oružanom napadu“, a u narednom kako će se „potpisnice savetovati, kada god, prema mišljenju bilo koje od njih, bude ugrožen teritorijalni integritet, politička nezavisnost ili bezbednost bilo koje zemlje potpisnice“. SAD protiv Turske uvode sankcije, Turska kupuje S-400, Vašington se povlači iz Sirije, Ankara pravi dogovor sa Moskvom i Teheranom, Tramp preti Erdoganu, a ovaj na njegovo pismo nije imao potrebu ni da odgovori. To nisu odnosi između saveznika, već duboko narušene relacije, stvari zbog kojih se u daljoj prošlosti išlo na dvoboj.

    Donald Tramp i Redžep Tajip Erdogan na samitu NATO u Briselu 11. jula 2018.
    © AP Photo / Pablo Martinez Monsivais
    Donald Tramp i Redžep Tajip Erdogan na samitu NATO u Briselu 11. jula 2018.

    Ipak, Erdogan je u celoj priči u prednosti. Jer, kao što je 2016. godine shvatio da od NATO-a ne može očekivati pomoć, tako je sada shvatio da od NATO-a ne može dobiti bilo kakvu težu sankciju. To je potvrdio generalni sekretar Jens Stoltenberg, rekavši da „NATO nema mehanizam za donošenje mera protiv neke od svojih članica“. NATO Poveljom uopšte nije predviđeno isključivanje neke članice.

    Bojeve glave vežu ruke

    Pozivajući se na anonimnog visokog američkog zvaničnika, novinari „Njujork tajmsa“ prenose kako su Sjedinjenim Američkim Državama „vezane ruke“ zbog 50 nuklearnih bojevih glava koje se nalaze u „Indžirliku“, što je objašnjeno konstatacijom: „Iako su ove atomske bombe pod kontrolom američkih oficira, one su, faktički, Erdoganovi taoci“. Ovakvo obrazloženje „ne pije vodu“. Američko prisustvo u „Indžirliku“ regulisano je bilateralnim ugovorima, Turska je ozbiljna država, a Erdogan nije „drumski razbojnik“, da im tek tako otima atomske bombe.

    Sjedinjenim Američkim Državama jesu „vezane ruke“, ali samo zbog toga što nekom direktnom merom ne mogu „gađati Erdogana“ i tako proizvesti njegov brz politički pad. Pri tome, Erdogan ima „adut u rukama“, pošto, za razliku od izbacivanja iz NATO-a, istupanje iz NATO-a jeste predviđeno. Član 13 NATO Povelje glasi: „Nakon što je Ugovor na snazi 20 godina, svaka strana može istupiti, godinu dana nakon što je predala izjavu o istupanju Vladi SAD“. Posledica ovakve odluke bilo bi i za Tursku, ali još i više za NATO. Verovatno bi to označilo i početak kraja Severnoatlantske alijanse.

    Nakon izgradnje prvog kraka „Turskog toka“, isporuke S-400 i dogovora o rešavanju krize u Siriji, nije više vest da je Erdogan napravio zaokret, već da na to nikakvog odgovora nema. Osim ukoliko se ne razmišlja o „potkopavanju iznutra“, nekoj novoj obojenoj revoluciji i građanskim protestima.

    Ekonomska kriza doprinela je pobedi harizmatičnog Ekrema Imamoglua na lokalnim izborima u Istanbulu, i to ubedljivoj: na junskom ponovljenom glasanju dobio je 800.000 glasova više. Ako se ima u vidu da je Erdoganov kandidat bio jedan od najznačajnijih ljudi u njegovoj nomenklaturi — Binali Jildirim, bivši premijer i predsednik parlamenta, onda ovakav ishod predstavlja težak poraz.

    Da živimo u „mirnijim vremenima“, zaključilo bi se da uz zapadnu podršku Imamoglu može biti izazivač Erdoganu na narednim predsedničkim izborima. Međutim, problem je u tome što su oni tek 2023. godine, a do tada je teško predvideti šta će se još dešavati.

    Zbog svega — NATO je u problemu. Doveden je u pitanje kredibilitet Alijanse. Ekspresno uvlačenje Crne Gore i Severne Makedonije im neće pomoći. Jer, sa druge strane, dovedena je u pitanje lojalnost Turske.

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga