17:11 24 Novembar 2020
Slušajte Sputnik
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 606
    Pratite nas

    Crna Gora kao ekonomski sistem već decenijama troši više nego što zarađuje, a potvrda alarmantne situcije je vest da će novac koji država bude prihodovala od privatizacije aerodroma u Tivtu i Podgorici biti potrošen na vraćanje dugova.

    Opasnost od zamke „dužničkog ropstva“ u Crnoj Gori odavno vide i laici a ne samo finansijski analitičari ili ekonomisti. Čitavog problema svjestan je i Brisel, koji je upravo Vladi Crne Gore i predložio da 100 miliona evra prihoda, koji se u 2020. očekuju po osnovu privatizacije i koncesija za aerodrome, bude potrošeno na ubrzanje smanjenja državnog duga.

    „Imajući u vidu da će novac predviđen uplatom od privatizacije i koncesija biti prihoerdi budžeta, on će biti korišćen i za podmirenje obaveza po osnovu otplate duga. Prihodi koji su planirani po ovom osnovu smanjuju potrebu za obezbjeđivanjem novca putem kreditnih aranžmana, čime se direktno utiče na kretanje javnog duga“, stoji između ostalog u odgovoru crnogorske Vlade Briselu.

    Rasprodaja „porodične srebrenine“

    S obzirom da u Crnoj Gori godinama postoji snažno protivljenje da Vlada privatizuje i aerodrome kao jednu od rijetkih (preostalih) profitabilnih firmi u državnom vlasništvu, vijest da će se novac od njihove koncesije koristiti za vraćanje dugova, a ne kako bi se stvorila nova ekonomska vrijednost u zemlji, samo je pojačala tezu onih koji kažu da je država već odavno na putu rasprodaje svoje lične i porodične srebrenine kako bi pregurala još koju godinu.

    Crna Gora polako jede svoju ekonomsku supstancu, a o tome uvjerljivo govori i procjena koja stoji u Odluci o zaduživanju za 2020. godinu, u kojoj se predviđa da će Crnoj Gori za finansiranje budžeta naredne godine nedostajati 590 miliona evra, pri čemu će ukupne obaveze biti 643,43 miliona evra.

    Slikovito govoreći, to znači da će Crna Gora svakog dana 2020. morati da se zaduži u prosjeku za oko 1,6 miliona evra kako bi nastavila da funkcioniše kao održiv sistem.

    Problem spoljnog duga

    Posebna nevolja je, naravno, i to što je u najvećoj mjeri u pitanju spoljni dug, jer se najveći dio obaveza koje Crna Gora mora da isplati odnosi na kredite kod „domaćih“ i stranih banaka, kao i za otplatu kamata za emitovane državne obveznice.

    Ako se ima u vidu da su i domaće „rezidentne“ banke u devedeset odsto slučajeva u stvari strane banke, poput francuskog „Sosijete ženerala“, turskog „Zirata“, austrijske „Erste“ ili slovenačkog NLB-a, onda se postavlja opravdano pitanje da li je i ovdje suštinski po srijedi unutrašnji ili spolji dug.

    Istovremeno, kao potvrda života na kredit svjedoči i stavka u Predlogu budžeta za narednu godinu u kojoj se kaže da će se 2020. izvršiti otplata evro-obveznica iz 2015. u iznosu od 321,1 milion evra, te kamata po osnovu evro-obveznica iz 2015, 2016, 2018 i 1019. godine u iznosu od 55,13 miliona evra. A tu su i obaveze prema „Kredit Svis banci“ od 14,02 miliona evra, kod koje su založene crnogorske državne zlatne rezerve, kao i obaveze po zajmu kod OTP, „Zagrebačke“ i „Erste banke“ u iznosu od blizu 18 miliona evra.

    Prevelika zavisnost od stranaca

    Činjenica da će Crna Gora tokom 2020. otplaćivati ono što je potrošila npr. 2015, a da će se tek u godinama koje slijede plaćati ono od čega živi danas, te nemogućnost ekonomskog sistema da zarađuje i stvori neophodnu unutrašnju akumulaciju kapitala, čitavu državu i društvo stavlja u veoma nezahvalan položaj kada je posrijedi nezavisnost i autonomno donošenje odluka u odnosu na predstavnike vanjskog kapitala.

    Ta zavisnost od stranaca će se ubuduće samo povećavati, pri čemu se ne smije zaboraviti da Crna Gora nije Amerika, koja svoje basnoslovne dugove prebacuje inflacijom dolara na druge aktere u međunarodnim poslovima, a nije baš ni poput Vašingtona u situaciji da stvari po potrebi rešava „vojnom intervencijom“.

    Elem, okolnost da se danas i dugovi u Crnoj Gori zvanično vraćaju tako što se prodaju ili daju na zajam takozvane državne „zlatne koke“ poput Aerodroma Crne Gore, koji predstavljaju kompaniju od strateške važnosti, samo upozorava da je rok trajanja aktuelnog ekonomskog modela pri isteku, te da je pravo pitanje koliko će se i dalje moći ovako.

    Nažalost, istinska je nevolja što to u Vladi Crne Gore kao da nema ko da vidi, pa je premijer Duško Marković nedavno rad svoje Vlade u prethodne tri godine ocijenio čistom peticom. Čitava situacija utoliko najviše podsjeća na onu narednu izreku koja upozorava da kada vidite da vam stvari idu isuviše dobro – provjerite da možda ne idete nizbrdo.

    Tagovi:
    privatizacija, dug
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga