13:42 25 Januar 2020
Slušajte Sputnik
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Piše
    35108
    Pratite nas

    Nema nikakve dileme: Milo Đukanović je „poguran“ da proglasi rat SPC. Ova diskriminatorska odluka deo je nešto šireg plana, ima geopolitičku dimenziju. Sudbina Đukanovića nije u njegovim rukama, za njega ne postoji nijedan dobar izbor.

    Najpre je u septembru Podgoricu obišao senator Lindzi Grem sa grupom kolega. Nakon sastanka sa Milom Đukanovićem saopšteno je: „Senator Grem i drugi članovi delegacije zahvalili su predsjedniku na prijemu, uz komplimente za vođstvo i postignuća Crne Gore i njenu sposobnost da nađe svoj identitet koji će biti usklađen sa Zapadom u jednom veoma problematičnom regionu.

    Osvrćući se na informacije o aktivnostima u oblasti reformi i modernizaciji crnogorskog društva, čestitali su Crnoj Gori na svim važnim nastojanjima i ohrabrili dalji napredak. U obraćanju javnosti senator je dodao:

    „Snage koje žele da podrivaju napredak Crne Gore na njenom putu ka demokratiji i koje su podrivale napore ka njenom putu ka NATO-u, takođe su snage koje rade protiv nas. Važno je da ih porazimo ovde“.

    Mesec dana kasnije na istom mestu našao se Majk Pompeo. Pres-služba predsednika Crne Gore istakla je Đukanovićeve reči:

    „Govoreći o prioritetima državne politike, potencirao je očuvanje dobrog tempa ekonomskog rasta i nastavka procesa integracija, uz snažnu posvećenost vladavini prava i medijskim slobodama i snaženju unutrašnje političke stabilnosti i unapređenju vjerskih sloboda kroz izradu Zakona po najvišim evropskim standardima“. Dvojac Grem-Pompeo već je bio angažovan u Ukrajini, po istom obrascu i oko sličnog pitanja. Grubim mešanjem u crkvena pitanja radi se na „pronalasku identiteta koji će biti usklađen sa Zapadom“. Snage koje podrivaju NATO moraju biti poražene. U tom kontekstu, Crkva je neprijatelj.

    Milo je „poguran“ u rat protiv Srpske pravoslavne crkve. Nema nikakve dileme: Đukanović je „poguran“ da proglasi rat SPC. Ova diskriminatorska odluka deo je nešto šireg plana, ima geopolitičku dimenziju. Sudbina Đukanovića nije u njegovim rukama, za njega ne postoji nijedan dobar izbor.

    Posmatrano sa međunarodnog stanovišta, ono što su izglasali kao Zakon o slobodi veroispovesti ili uverenja i pravnom položaju vjerskih zajednica jeste skandalozno.

    Želja da Vlada oduzima imovinu Crkvi izražena je jasno i nedvosmisleno, to se ne može sakriti (član 62 i naredni koji objašnjavaju procedure). Ali pored toga se pojavljuju i neki sporni instituti koji mogu biti arbitrarno tumačeni: na primer, tužilaštvo je ovlašćeno da pokrene postupak zabrane delovanja verske zajednice ukoliko ova raspiruje ili podstiče nacionalnu netrpeljivost ili razdor (član 30, tačka 1).

    Namera zakonodavca da spreči „sakrivanje ekstremista“ iza (para)religijskih organizacija mogla se i drugačije formulisati, mogao se odrediti i oštriji kriterijum za registraciju (sada to mogu učiniti i tri punoletna lica); ovako definisano to će u praksi biti zloupotrebljeno u političke svrhe kada god režimu zatreba. Iskustvo govori da se toga treba pribojavati.

    Pojedine odredbe novog zakona u direktnoj su suprotnosti sa međunarodnim konvencijama čiji je potpisnik Crna Gora i o tome će se raspravljati u nekoliko međunarodnih organizacija.

    Ako se nešto ovako dozvoli, stvara se opasan presedan na koji će moći da se pozove svako. Elem, ukoliko bude primoran da zbog međunarodnih obaveza menja ili povlači zakon, Đukanović će pretrpeti krupan politički poraz. A tu je i neispunjavanje obaveze koju je prihvatio.

    Sukob koji će koštati

    Međutim, on će poraz pretrpeti i ako pokuša da zakon primeni, ako nastavi putem kojim je krenuo. Jer, posmatrano sa unutrašnjeg stanovišta, to će destabilizovati Crnu Goru do krajnjih granica. Do sukoba koji će ga koštati.

    Svaka autokratija počiva na dva stuba. Prvi je izgradnja kulta ličnosti, supermoćnog lidera, jedinog sposobnog da donosi ključne odluke. Drugi je sistemsko i sveobuhvatno širenje straha koji paralizuje društvo. Od toga se stvara mit, jer vođa sve čuje, sve prati, sve zna, što demotiviše pojedince od bilo kakve reakcije.

    Dešavanja u Crnoj Gori pokazuju: narod će braniti Crkvu. Logično: svaki verujući čovek spreman je da strada zbog svog verovanja. Nekršten čovek, pa još na vlasti tri decenije (što menja njegov pogled na okruženje i život), i koji raspolaže sa ogromnim novcem („Forbs“ procenjuje bogatstvo porodice Đukanović na 167 miliona evra, dok Duško Knežević tvrdi da je to i cela milijarda), tako nešto ne može da shvati. Isto kao što ne može da shvati da je ovo početak kraja.

    Više nema straha

    Autokratski režim počinje da se kruni. Zato što više nema straha. Posle svega što je napravio, nakon svih poniženja većinske Crne Gore koja su mu prošla, Đukanović je došao do kraja, dostojanstvo građana sada se brani oštrim suprotstavljanjem, otporom. Bez mitologizacije straha i prateće „kolektivne paranoje“ o sveprisutnosti, nema ni kulta ličnosti. Kult se ne održava kundacima, pendrecima i suzavcima. To nije mit, već su samo sredstva za upotrebu u krajnjoj nuždi, za poslednju odbranu osionog autokrate od gnevnog naroda.

    Najbolji primer toga je bračni par Čaušesku: 21 godina vlasti okončana je za svega devet dana. Ni svemoćna Sekuritatea im nije pomogla, tamo su brzo shvatili da je bolje trampiti vladara za sopstvenu bezbednost. Nije im pomogla ni Partija sa 3,7 miliona članova, ispostavilo se da je rukovodstvo samo grupa klimoglavaca, bez autoriteta i realne političke težine, a ni „stranačka pešadija“ ljudi koji su prodali čast za nešto sitnih privilegija. Nije pomogao ni „ugled u inostranstvu“: Nikolae bejaše nosilac britanskih i danskih odlikovanja, uručenih od Elizabete II i Margarete II, francuske Legije časti, a kao potpredsednik SAD Džordž Buš stariji ga je pohvalio kao „jednog od evropskih dobrih komunista“. Ubrzo su odluke o ordenju povučene, a izjave brisane i zaboravljane.

    Poslednjim potezom Milo je „prešao Rubikon“. Kao i u svakoj autokratiji na izdisaju, oko njega nema ljudi koji će mu to reći. Ali ima onih koji će ga pustiti niz vodu. Kao što će i Grem i Pompeo zaboraviti da mu se jave na telefon. Lakše će im biti da „kontrolišu štetu“, žrtvuju Mila i naprave dogovor sa nekom novom većinom.

    Jer što duže ovo bude trajalo, veće će posledice biti. Ne samo po Crnu Goru, već i po regionalnu bezbednost. A to nikome ne odgovara. Čak ni Amerikancima, koji su Đukanovića pogurali. Uostalom, oni su za poslednjih 5 godina napravili više pogrešnih procena, nego za prethodnih 50.

    Tagovi:
    Dušan Proroković, rat, Srpska pravoslavna crkva, zakon o slobodi veroispovesti, Milo Đukanović
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga