00:13 23 Februar 2020
Slušajte Sputnik
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Odbrana srpskih svetinja u Crnoj Gori (462)
    33965
    Pratite nas

    Sa jedne strane, odgledati intervju sa Mirašom Dedeićem je zabavno, urnebesno. Ovakvih likova nema ni u „nadrealistima“, takvu pojavu nije predvideo ni Nele Karajlić, ni najveći „marketinški manipulatori“ poput Malkolma Muharema nisu sanjali nešto ovog formata.

    U poslednjem, koji je dao za zagrebačku televiziju „Z1“, niti jednu tačnu stvar nije rekao. Na stranu somnabulije koje prvo izazivaju zaprepašćenost, a zatim teraju na smeh, on greši i u elementarnim stvarima: dva puta je ponovio „činjenicu“ kako je patrijarh Pavle proglašen za sveca.

    Istine možda ima samo u tvrdnji kako mu je „Hrvatska nudila stan i hranu“ za jednog sveštenika kog bi poslao u Zagreb da tamo „brine o vernicima“. Mada je i to pitanje, jer u Zagrebu deluje „Hrvatska pravoslavna crkva“. Šta će im Miraš?

    Urnebesni Miraš u akciji

    U navedenoj emisiji pojavljuje se i njen „poglavar“, izvesni „episkop“ Aleksandar, sa predlogom hrvatskim političarima da slede praksu iz Podgorice, usvoje sličan zakon. Takođe, pitanje je i koga bi to Miraš bilo gde poslao? Ta njegova „crkva“ ima ukupno četiri „sveštenika“, među kojima su „mitropolit“, „arhiepiskop“, i „episkop“. Ljudi manjka, ali se činovi dele. U toj „crkvi“ se niko ne krsti, niko se tamo ne venčava, oni ni opela ne drže. Da rašomonijada u ovom predmetu bude potpuna, pobrinula se grupa od još četiri „sveštenika“, koji su od Miraša otcepili „Eparhiju podgoričko-dukljansku Pravoslavne crkve Crne Gore“.

    Zbog svega, čisto je trošenje vremena time se baviti. Međutim, sa druge strane, nekada okolnosti i na to nateraju. Ili, kako Bili Piton (Zoran Radmilović) objašnjava: „Ilovača. Ni ja je ne volim. Šta ćeš, takav je posao“.

    Dok je Milo Đukanović odmarao u Majamiju, odmenjivao ga je Miraš. U odsustvu bilo koga drugog ko bi ovo beščašće branio, poslužio je i Dedeić. Jer, ono izneto u tekstu „Apela 88“ nije prošlo. Sam apel je imao drugu svrhu, ali se iz konteksta rečenice kako sada Đukanović „poništava Dekret regenta Aleksandra Karađorđevića iz 1920. godine, kojim je ukinuta autokefalna Crnogorska pravoslavna crkva, i u potpunosti zaokružuje državno-pravni okvir Crne Gore“ nazire zalaganje u kom smeru bi primena nakaradnog zakona trebalo da ide.

    Simbol broja 88

    Inače, slučaj je hteo da se neobazrivošću inicijatora, čoveka koji je intimus Đukanovića, ova paškvila obznani kao „Apel 88“. U publikaciji „Zabranjeni diskriminatorni znakovi i simboli od strane UEFA“, na dva mesta (strane 17 i 23) navodi se broj „88“. UEFA ovaj simbol tretira kao i „svastiku“. To je nacističko znamenje, koriste ga kao skraćenicu za pozdrav „Hajl Hitler“, konstruisan zato što slovo „h“ u abecedi zauzima osmo mesto. Kasnije su ga preuzeli i pobornici belačke supremacije u SAD, jedan od njihovih ideologa je napisao manifest pod nazivom „88 pouka“ (88 Precepts).

    Dakle, potpisnici sugerišu kako je zarad „zaokruživanja državno-pravnog okvira Crne Gore“ neophodno oživeti „autokefalnost Crnogorske pravoslavne crkve“. I tu na scenu stupa Miraš. To je bila strategija. Nesrećni Dedeić je, uostalom, samo na „svoj jezik“ preveo ono što se u Apelu navodi.

    Kome, kako i šta da se vrati? Prvo, u iskonstruisanoj „argumentaciji“ nema ama baš nikakve istine. Logično je pitanje Matije Bećkovića: „Šta će im crkve kada su na freskama srpski sveci?“ Svesnim falsifikovanjem očiglednih stvari i već mnogo puta potvrđenih činjenica pokušavaju da zamene teze, a raspravu premeste u domen iracionalnog.

    Minimalna uloga Beograda

    Drugo, ovde se potpuno zanemaruje pravna dimenzija pitanja donetog zakona. Crnogorske vlasti niti su ispunile preporuke Venecijanske komisije (primenile su jednu od osam), niti je ovo što su uradile u saglasnosti sa elementarnim međunarodnim normama. Nije čak u saglasnosti ni sa Ustavom Crne Gore. Sila Boga ne moli, pravno nasilje se može nastaviti, neće to biti ništa novo, ali u komparativnom pravu ne postoji primer sličnog zakona, osim ako se ne vratimo u prošlost i uporedimo ga sa odlukama nemačkih nacista i sovjetskih komunista.

    I treće, otpor građana Crne Gore ovom diskriminatorskom i skandaloznom aktu niti se može, niti sme ignorisati. To je sada postalo demokratsko pitanje. Zakon je donet mimo volje većine. Ni to nije ništa novo — mimo volje većine Đukanović je uspostavio bilateralne odnose sa Prištinom, uveo državu u NATO, tako sprovodi i zakonsku regulativu o jeziku, ali ovoga puta se preigrao. Uloga „zvaničnog Beograda“ u svemu tome je minimalna, ako je uopšte i ima.

    Uzaludan napad na Amfilohija

    Uostalom, i u Beogradu je investirano u sraman pokušaj da se mitropolit Amfilohije prikaže kao raskolnik, samim tim i da se odlučnost vernika potkopa, a opredeljenost poljulja. Džaba! Oni koji su to smislili nisu ulazili u Crkvu, nisu odlazili na liturgije. Ne razumeju.

    Teze o „destabilizaciji Crne Gore od strane Beograda“ ili „regenerisanoj politici Slobodana Miloševića“ trebalo je da posluže za motivisanje „međunarodne javnosti“ na spoljnom, odnosno kao „smokvin list“ na unutrašnjem planu. Da se sakrije jedna anticivilizacijska, nepravna i antidemokratska odluka, da se legalizuje otimačina imovine, razgrabi i razvuče nasleđe koje su generacije stvarale. A na to mesto inauguriše urnebesni Miraš. I tako legitimizuje laž, za istinu potura stvari od kojih niti jedna nije tačna. Ilovača, u svakom pogledu. A posle toga da se nastavi dalje: „episkop Aleksandar“ u Zagrebu nestrpljivo čeka.

    Knjiga spala na Mila i Miraša

    I jedno i drugo je propalo. Sada spalo na otužnog Dedeića, koga se kloni svaki pristojan čovek, i Đukanovića, koji je u ovom poslu ostao sam. Tako će i završiti.

    Piše Ivo Andrić, prikazujući razgovor kmeta Simana i Ibrage: „Kad ljudi kroz naraštaje, iz dana u dan, iz godine u godinu, rade za drugog, i uviđaju to i osećaju, a nemaju snage da ma šta promene u tome i ne smeju da pokažu svoja prava osećanja, nagomila se u ponekom od njih gorčina stotina hiljada ljudi i desetina pokolenja“.

    Većina je ćutala i trpela, dok se gorčina nagomilavala. Sada se „izlila“ na ulice i trgove. Vernici u Crnoj Gori brane svoju crkvu! Brane je i oni koji joj pripadaju širom sveta, organizujući molebane i litije. I tako će ostati. Do kraja!

    Ne damo svetinje!

    Tema:
    Odbrana srpskih svetinja u Crnoj Gori (462)
    Tagovi:
    Miraš Dedeić, Milo Đukanović, CPC, SPC, Crna Gora
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga