08:28 01 Decembar 2020
Slušajte Sputnik
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Piše
    4800
    Pratite nas

    „Četvrti stub vlasti“, oličen u onim regulatornim i savetodavnim telima, tokom godina reformi i bezalternativnog putovanja „iz mračne prošlosti u svetlu budućnost“ postepeno formiran, izgubio je bitku protiv Desanke, ali to ne znači i da je borba okončana.

    Srbija u sutonu lebdi blaga

    Sva melem i mleko

    I kao martovsko jagnje pokorna

    Ko bi reko

    Da je to zemlja

    Mrka i za neprestane borbe orna

    („Srbija u sutonu“, Desanka Maksimović)

    „Za našu zemlju ruski jezik je mnogo više od pukog sredstva komunikacije. On objedinjuje sve narode Rusije, temelj je našeg nacionalnog identiteta, naše veliko nasleđe.“ Istoga dana kada je objavljena skandalozna vest o izbacivanju zbirke pesama Desanke Maksimović iz obavezne gimnazijske literature, oglasio se predsednik Rusije citiranom izjavom.

    Nema države bez naroda, nema naroda bez kulture, nema kulture bez jezika, nema jezika bez književnosti. Putinova reakcija dolazi posle niza dešavanja na postsovjetskom prostoru, dekreta o kulturnoj politici, političkih odluka o „latinizaciji pisma“.

    U Kazahstanu se kao „ključni argument“ pojavilo da „latinicu koristi otprilike 70 odsto svih zemalja, što ga čini bitnim delom komunikacije širom sveta, posebno u smislu tehnologije, poslovanja, nauke i obrazovanja.“

    Dakle, ćirilica nije „u okviru epohe“. Kao ni Desankina poezija. Inače, gde god se malo „začeprka“ povodom ovakvih odluka, nailazi se na tragove moćnih zapadnih fondacija i nevladinih organizacija globalnog karaktera. Uglavnom, cela priča je daleko ozbiljnija nego što se na prvi pogled čini.

    Pitanje izbacivanja zbirke „Tražim pomilovanje“ nije politizovano, kako se pokušava predstaviti, već je čista politika. Isto je i zanemarivanje Domanovićevog „Vođe“ i Kočićevog „Jazavca pred sudom“.

    Četvrti stub vlasti protiv Desanke

    Novosadski studenti odlično primećuju: „Pokazuje se na više primera želja da se dela sa kritičkom notom potisnu delima koja manje izazivaju kritičko mišljenje.“

    Kako dovoditi u pitanje odluke velikih vođa, onih koji upravljaju globalističkim centrima moći, koji uostalom i finansiraju sve te fondacije i nevladine organizacije? Kako dovoditi u pitanje rad austrougarske uprave, preteče evrounijatske birokratije, kada mi tome težimo „u okviru epohe“?

    O tome je bilo nešto reči i prethodnih godina, uglavnom zbog nezadovoljstva pojedinaca, ali je ipak ostajalo na marginama političkog života. Nekako, sve se odigravalo „ispod radara“. Šta je podobno, a šta ne, odlučuju regulatorna ili savetodavna tela, komisije čiji rad je netransparentan, a u sistemu sa urušenim institucijama kontrola ne postoji. Tome bi trebalo služiti Narodna skupština, čija najšira nadležnost obuhvata i kontrolnu funkciju.

    Udarili su na „krupan zalogaj“

    Sreća u nesreći jeste što Desanka predstavlja „krupan zalogaj“. Retki su intelektualci koji su tako srdačno svuda prihvatani, od brankovinskih seljaka do akademika. Gotovo je nemoguće sagledati širinu Desankinog dela bez posete Brankovini i podsećanja.

    „Četvrti stub vlasti“, oličen u onim regulatornim i savetodavnim telima, tokom godina reformi i bezalternativnog putovanja „iz mračne prošlosti u svetlu budućnost“ postepeno formiran, izgubio je bitku protiv Desanke, ali to ne znači i da je borba okončana. Slični pokušaji će se nastaviti, „četvrti stub vlasti“ zbog toga je i smišljen. Za tu paralelnu vlast kultura je jedna od najvažnijih oblasti, zajedno sa pitanjima ljudskih prava i sloboda i kontrole informativnog prostora. U globalističkim centrima moći još davno je primećeno da stremljenja jednog naroda i posledično — državne politike, ne zavise samo od volje elite, nacionalnih interesa, geopolitičkih ciljeva ili želje za uvećavanjem bogatstva, već i od kulturnih obrazaca.

    Džek Snajder je, istražujući sovjetski sistem, primetio postojanje strateške kulture, što podrazumeva „ukupni zbir ideala, uslovnih emotivnih odgovora i obrazaca uobičajenog ponašanja koje su pripadnici jedne nacionalne strateške zajednice usvojili učenjem ili oponašanjem i koji su im zajednički onda kada je reč o (nuklearnoj) strategiji“.

    Kultura i bezbednost države

    Kultura utiče i na nacionalnu bezbednost, zahvaljujući „obrascima“ (de)legitimizuje se upotreba sile, „zbir ideala“ govori o spremnosti na odricanja i žrtve, „emotivni odgovori“ podstiču ili sprečavaju donošenje određenih odluka. Miloš Knežević navodi: „Humana nadmoć kulture postaje prvorazredni faktor praktikovanja strateške moći, kako u njenom stvaranju, tako i u njenom održavanju i uvećavanju.“ Ideje se među pripadnicima jedne strateške zajednice ukorenjuju, distribuiraju i razvijaju, bez obzira na zvaničnu politiku i težnje birokratskog aparata.

    Leonid Savin piše: „Često se govori da svaka nacija ima jedinstven kulturni kod i da ako neprijatelj uspe da ga razbije, može lako da pobedi taj narod. ’Vojno poraziti jednu državu, čak i instalirati (polu)kolonijalnu upravu nije dovoljno za porobljavanje naroda. Neophodno je uništiti vezu između kulture i strateške moći. To se čini postupno, nizom naizgled ’sitnih koraka‘, upodobljavanjem obrazaca ’okviru epohe‘“.

    Nije popularno dostojanstveno obeležavati vek od početka Velikog rata, od Nemaca nam zavisi „svetla budućnost“. Gde sada spominjati njihove pohode, nastavljene potom i četrdesetih godina. Još manje govoriti o „kosovskom ciklusu“ i „istorijskom utemeljenju“, to je podsećanje na „mračnu prošlost“. Ionako je „pola sveta“ priznalo novu realnost.

    Desanka je sve to obuhvatila, od „Krvave bajke“ do „Gračanice“. Volela je svoju zemlju, cenila slobodu, poštovala žrtve, stihovima objasnila tezu Dostojevskog: „Ako želiš biti poštovan, prvo moraš poštovati sam sebe, samo tako možeš učiniti da te drugi poštuju.“

    Država se urušava bez književnosti

    Bez književnosti jezik atrofira, bez jezika kultura kopni, bez kulture nestaje identitet i samopoštovanje jednog naroda, bez naroda — u punom istorijskom smislu te odrednice, država se urušava. Ostaje teritorija sa dezorijentisanim stanovništvom, tržište jeftine radne snage i za plasiranje drangulija hiperproduktivnih multinacionalnih kompanija koje nam kroz nametanje svojih kulturnih obrazaca onda objašnjavaju da je van tog okvira nemoguće živeti.

    Ostaje „rijaliti“ kao jedini sadržaj. Ono što se u tom kontekstu odigrava u Srbiji nije izuzetak, već pravilo. Pokušava se to i drugde. „Četvrti stub vlasti“ radi punom parom širom sveta. Zato je Desankino delo važno, svevremensko, epohalno. Zato je bila važna reakcija javnosti.

    Narod ostaje čuvar velikog nasleđa, kulturnog koda i temelja identiteta. Uprkos „okviru epohe“. Još smo živi, još smo narod, „zemlja mrka i za neprestane borbe orna“.

    Pročitajte još:

    Tagovi:
    Desanka Maksimović
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga