22:33 25 Septembar 2020
Slušajte Sputnik
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Piše
    142064
    Pratite nas

    Milo je pušten niz vodu. Ne samo od birača, koji su DPS oborili na istorijski minimum, i po broju glasova i po broju mandata. Uostalom, birači su Đukanovića već dovodili u sličnu situaciju. Već i od strane Zapada, sponzora i mentora koji su mu u svakoj krizi do sada pomagali.

    Najpre je dan pred izbore objavljena serija tekstova u zapadnim medijima, u kojima je Milo više kritikovan nego za prethodne tri decenije. Obnarodovana je i odavno poznata stvar: vlast pobeđuje zahvaljujući fantomskim biračima. Navodi se cifra od cirka 40 hiljada ljudi, što je na uobičajenu izlaznost oko 10 posto, a možda ih je i više.

    Zatim je na dan izbora, delom zbog velike izlaznosti u prvim satima glasanja, ali i zbog spoljnog pritiska sprečen svaki pokušaj nekog novog „državnog udara“ kako bi se Milo spasio na identičan način kao i pre četiri godine. Na fantomske birače su zažmurili, dalje od toga nisu želeli.

    I EU ovoga puta Mila pustila niz vodu

    Potom je u izbornoj noći nateran da prizna rezultate, iako je iz štaba DPS u 21 čas saopšteno da sa tradicionalnim partnerima imaju sigurnu većinu.

    Nakon izbora DPS je opet nateran na povlačenje, samo je ovoga puta to bio demanti da organizuju miting u Podgorici.

    Naposletku, rafiniranim diplomatskim jezikom Žozep Borelj i Oliver Varheji su u zvaničnoj poruci saopštili da EU sa Milom više nema ništa. U izjavi se ukazuje na „neophodnost uključivanja aktera i institucija u transparentan, odlučan i inkluzivan dijalog o primeni preporuka kako bi se rešili dugogodišnji izborni nedostaci uoči sledećih izbora“ i da se meseci pred nama „moraju iskoristiti za produbljivanje i ubrzavanje političkih i ekonomskih reformi, posebno u oblasti vladavine prava“.

    Em znaju kako su sprovođene izborne krađe prethodnih godina (Slavko Perović je svojevremeno rekao da se Milu ovaj model osladio na referendumu, kada je prvi put primenjen kako bi se namakla većina od 55%), em je stav da sa Đukanovićem nema vladavine prava, samim tim ni ispunjavanja famoznih poglavlja.

    Od stabilokrate do lokalnog kabadahije

    Jednostavno, Milo je nakon dve decenije iz statusa kooperativnog stabilokrate prebačen u kategoriju problematičnih lokalnih kabadahija. Postao je preveliko opterećenje, homogenizovao opoziciju, probudio istorijsko pamćenje, ugrozio projekat na kom se u raznim kuhinjama radilo četvrt veka, a koji ionako bejaše na klimavim nogama.

    Naravno, niko sada neće priznati da je i u poslednju epizodu tog projekta, posvećenu izgradnji „crnogorske crkve“, Milo poguran sa istih adresa. Pobeda ima sto očeva, poraz samo jednog krivca.

    Ipak, sa druge strane, isto kao što je jasno da je Milo pušten niz vodu, belodano je i da se on sa tim ne može pomiriti. A i kako bi nakon trideset godina vlasti. „Svaka ljubav tokom vremena bledi, samo ljubav prema vlasti jača.“ To je boljka svih lidera koji dugo traju.

    Otuda i ideja o kohabitaciji deluje kao fantazmagorija. Uprkos poređenjima iz Hrvatske (Plenković — Milanović) i Srbije (Koštunica — Tadić).

    Šta mu stoji na raspolaganju da krizu produži?

    Sa jedne strane, tu je kreativno tumačenje kako mandat najpre mora ponuditi listi sa najvećim brojem glasova (dakle — DPS), a zatim se to može produžiti na 90 dana, završiti neuspehom i na kraju dovesti do raspisivanja novih parlamentarnih izbora početkom 2021. godine. Uz to, očekujući pobedu Bajdena na američkim predsedničkim izborima. Ovakav scenario je teško zamisliv. Ne samo zato što Bajden mnogo greši, već i zbog toga što je Milo „prvi trepnuo“. Nateran je na odustajanje od nekoliko ključnih akcija, taj proces je sada ireverzibilan.

    Takođe, falsifikovanje izborne volje građana nije prihvatljivo nikome u Vašingtonu i Briselu pošto im to potpuno kvari računicu u Belorusiji. Stajući uz Milove marifetluke dodavali bi municiju direktno Lukašenku.

    Sa druge strane, moguće su razne provokacije u cilju prikazivanja kako se „Crna Gora vraća u devedesete“. U projektovanom haosu i indukovanim sukobljavanjima Milo bi se prikazao kao jedini faktor stabilnosti. Međutim, i ovakav pristup je feleričan. Opet, ne samo zato što su lideri tri opozicione liste ovo prepoznali i oko toga do sada nisu pravili greške, već i što je cena visoka, previsoka za sve međunarodne aktere.

    Prvo, ko zna gde sve to može završiti. Drugo, što se „zapadnih influensera“ tiče, oni jesu Mila označili za „deo problema“, ali neki novi, reformisani i dekriminalizovani DPS za njih u perspektivi čini „deo rešenja“.

    Biće izbora i glasanja i nakon Mila, biće globalnih i regionalnih sučeljavanja, novih izazova i pretnji, samim tim i mnogih prestrojavanja u političkom životu Crne Gore. Pokušaj mobilisanja partije za očuvanje jedne fotelje na kraju će dovesti do uništenja celokupne stranačke infrastrukture. Braniti propalu stvar kroz izazivanje nereda ima krupne posledice.

    Skandalozno saopštenje DPS

    Skandalozno postizborno saopštenje DPS, u kom se za poraz okrivljuju svi, od Beograda do EU i NATO (to je ona „međunarodna zajednica“ koja nije branila Mila od „litijaša“) upravo potvrđuje da je predsednik spreman da do kraja žrtvuje ono što mu je preostalo pre nego što ostane sam.

    Sa Milom može niz vodu otplivati i DPS, a sa tim i politika koju su baštinili. Problem je što su sa političkog Zapada zarad stvaranje te baštine mnogo uložili, ne bi da im propada investicija i godine truda.

    Dakle, manevarski prostor za bilo kakvo „izvlačenje“ ostaje preuzak. Svakako i zbog toga što sam Milo nikakve izlazne strategije nije smišljao, niti kada je donosio sporni zakon, niti kada je raspisivao izbore. Valjda je očekivao da će ga, po običaju, sponzori i mentori sačuvati.

    U ovim okolnostima, praktično, jedina održiva alternativa jeste traženje garancije za penzionerske dane, negde na nepoznatoj lokaciji, daleko od politike. Da ostavi na miru i region, i Crnu Goru, na kraju i DPS.

    Teško je prognozirati i da li je on na to spreman, ali još i više da li postoji spremnost za tako nešto kod onih koji su vlasni da garancije potpišu. Jer, narativ o Milu sada se potpuno menja, i u Vašingtonu, i u Briselu. Da traži tako nešto od Moskve, bilo bi shvaćeno kao šala.

    U svakom slučaju, izbori su početak političke tranzicije u Crnoj Gori. Taj proces se neće odigrati brzo i bez problema kako zamišljaju glasači dojučerašnje opozicije, ali neće ni trajati u nedogled kako to misle pobornici dosadašnje vlasti.

    Jer, naposletku, obrni — okreni, on će se svesti samo na jedno pitanje: šta sa Milom? Što pre usledi odgovor biće lakše svima. I u Crnoj Gori i u regionu.

    Zapad je pustio Mila niz vodu, sada treba da se izjasni šta će sa njim!? U suprotnom, ako odgovora ne bude u razumnom roku, posledice će biti veće.

    Pročitajte još:

     

    Tagovi:
    EU, Zapad, izbori, Milo Đukanović, Crna Gora
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga