12:49 29 Novembar 2020
Slušajte Sputnik
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Piše
    31977
    Pratite nas

    Muslimani neće pristati na Makronov koncept o „sekularnosti i slobodi“, oni burno reaguju na uvrede sa kojima su pravoslavni hrišćani naučili da žive, a pred kojima se rimokatolici povlače. Burne reakcije podrazumevaju i terorizam, jezive izlive mržnje, slike iz Pariza i Beča koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.

    Razmišljanje Zahara Prilepina: „Porodica doživljava teška vremena. Savremeni svet ulaže suviše da bi je uništio. Čovek, kako se objašnjava, ne duguje nikom ništa — slobodan je od otadžbine, jezika, od svoje žene i svoje dece.“ Pisac ne dodaje, to se podrazumeva: savremeni čovek slobodan je i od Boga.

    Umesto rukovođenja pravilima koja dolaze od čovekolikog Boga, pišu se zakoni po merilima bogolikog čoveka. Obezbožavanje zapadnog, nekoć hrišćanskog sveta, traje već dugo. Sada dostiže svoj vrhunac.

    Papa Francisko podržava legalizaciju istopolnih brakova. I to nije prva kontradiktornost izrečena u njegovim javnim istupima. Naprasna abdikacija Benedikta XVI dobija svoj puni smisao. Preostala pastva nemo i zbunjeno posmatra ove najave, verujući da će teza o hrišćanskim korenima zapadne kulture biti odbranjena sama od sebe.

    Sergej Jesenjin jadikuje: „Kako je strašno što duša prolazi, kao mladost, kao ljubav.“ Osvrćući se na ove reči Prilepin dodaje: „Najpre ti čuvaš svoju dušu, a posle tvoja duša čuva tebe. U sačuvanoj duši žive anđeli. Kada nam slikaju kako oni lete iza naših leđa, obmanjuju nas. Anđeli se gnezde u nama. Samo, oni ne mogu da žive na đubrištu.“

    Savremeni zapadni kulturni obrazac odavno ne počiva na hrišćanskom. Nema duhovnosti, već profitabilnosti. Nema dobrote, već korisnosti. Nema saosećajnosti stvorene od anđela koji se u čoveku gnezde, već sažaljenja definisanog po aršinima prosvetiteljstva.
    Pojmovi razuma i slobode dobili su nova značenja. Religijsko je proglašeno nerazumnim i neslobodnim. Otuda i zaključak da se pomenuta pastva može teško odbraniti. Ovo je doba agresivnog bogoborstva, rasturanja zajednica, pritisaka na pojedince još od predškolskog uzrasta. Verovati nije razumno, nema tu racionalnosti, Bog ne daje slobodu, religija od čoveka stvara zatočenika.

    Ipak, za razliku od progresivne dehristijanizacije Zapada, detektovan je i dijametralno suprotan proces na Istoku. Tu se za bogoborce javlja problem, koji je jednako stvar geopolitike, koliko i ideologije „modernosti“.

    Udar na pravoslavlje, uobičajen kroz niz ciljano finansiranih kampanja koje se uporno vode i suštinski svode na razaranje porodice i tezu da nikada nećemo postati moderni, samim tim ni materijalno bogati ni profesionalno uspešni, ukoliko se ne okrenemo profitabilnosti i korisnosti, doživljava vrhunac nesretnom zloupotrebom vaseljenskog poglavara u projektu totalne fragmentacije pravoslavnog sveta.

     Odlični saveznici u tom poslu su deklarisani ateisti, predsednici i premijeri pojedinih država.

    Muhamedanci protiv Makronovog koncepta

    Ali, još veći problem za bogoborce predstavlja islam. Sposobnost hitre mobilizacije muhamedanaca, od Bangladeša na istoku do Turske na zapadu, posle samo jedne izjave predsednika Francuske jeste neverovatna. Muslimani neće pristati na Makronov koncept o „sekularnosti i slobodi“, oni burno reaguju na uvrede sa kojima su pravoslavni hrišćani naučili da žive, a pred kojima se rimokatolici povlače. Burne reakcije podrazumevaju i terorizam, jezive izlive mržnje, slike iz Pariza i Beča koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.

    Ne deluje tako na prvi pogled, ali — terorizam postaje glavna pretnja islamu. U govorima punim samopouzdanja, razni imami poručivali su kako budućnost sveta pripada islamu! Terorizam kao sredstvo, pa još dočekan sa simpatijama među delom verujućih, gura islamski svet ka političkoj izolaciji, te posledično geografskoj periferizaciji i dugoročnoj ekonomskoj stagnaciji.

    Iz takve pozicije, u geopolitičkom kontekstu pasivne, muslimanske zemlje neće moći da se odbrane pred organizovanim bogoborstvom. Zajednica još dugo može pružati neki vid otpora, ali će se on ispoljavati sve većim nasiljem, apsolutno neprihvatljivim za ostatak sveta i konačno dovesti do neumitnog kraja koji je, vodeći se nešto drugačijom logikom, opisao Semjuel Hantigton pre četvrt veka: sukobom civilizacija! Zapravo, još tačnije, sukobom jedne civilizacije protiv svih ostalih!

    Treba li napominjati kako će se to završiti!? Brojni teoretičari vrlo ubedljivo objašnjavaju da se koreni nasilnog nalaze i u eshatološkom, ili u političkoj dimenziji muhamedanstva, ili u učenjima pojedinih verskih lidera, a Amin Maluf problem posmatra iz istorijske perspektive, opisujući koliko su određeni događaji traumatizovali muslimanska društva. O krstaškim ratovima, davno zaboravljenim u zapadnom svetu, na Bliskom istoku se i danas raspravlja.

    U svemu ovome ima istine. Ali je i istina da će se preostale hrišćanske zajednice mnogo teže suprotstaviti fenomenu globalnog bogoborstva bez nekog oblika saradnje sa muslimanima.

    Uvrežen i široko rasprostranjen stav među muslimanima da je ovo što gledamo „rat hrišćanskog i muhamedanskog“, sasvim je naopak i netačan. Ovo što gledamo je rat bogolikog čoveka protiv čovekolikog Boga. I tom bogolikom čoveku, tom „Makronu“, sasvim je svejedno kom Bogu se vernici mole. Ovo što gledamo je pokušaj izgradnje atomizovanog postreligijskog društvenog sistema. Ovo što gledamo je, na svom koncu, pretvaranje sveta u veliko đubrište. Nema duše, nema anđela.

    Sukob ili saradnja civilizacija

    Tome se otpor ne može pružati burnim reakcijama, terorizmom. Ako se tim putem krene, završićemo u sukobu civilizacija. Tome se otpor mora pružati upornom odbranom vrednosti, tumačenjem razuma i slobode u punom i pravom, a ne lažnom i krivotvorenom značenju. Tome se otpor može pružati ne sukobom, već saradnjom civilizacija. Odbranom porodice, pre svega.

    Da bi se u tom pravcu krenulo, muslimanske zajednice moraju se uključiti u osudu i borbu protiv nasilja. Da bi se u tom pravcu krenulo, hrišćanske zajednice moraju se uključiti u borbu protiv omalovažavanja vrednosti jedne monoteističke religije. Skaradne karikature proroka Muhameda nisu odraz tobožnje slobode, već su uvreda i nipodaštavanje, gaženje po dostojanstvu verujućeg čoveka.

    Naravno, pokušaj preokreta postojećih trendova deluje kao utopija. Bliži smo sukobu nego saradnji. Dugo je sve ovo spremano, nemoguće je vreme vratiti u nazad.

    Nešto se, ipak, mora pokušati. U suprotnom, biće još gore! Najpre će biti ratova i nasilja. Potom će ljudi ostati bez duše.

    Pročitajte još:

    Tagovi:
    Dušan Proroković, prorok
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga