16:48 05 Decembar 2020
Slušajte Sputnik
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 836
    Pratite nas

    Tokom trajanja rata iz Bakua i Jerevana stizale su oprečne informacije. Poslovično, evropski mediji su ipak više „vukli“ na jermensku stranu. Barem do potpunog sloma na terenu i pada koliko strategijski, toliko i simbolički važne Šuše u azerbejdžanske ruke.

    Otuda i izvesno iznenađenje u političkoj javnosti ovakvim epilogom višenedeljnog rata. Mada, analizirajući sve što je ratu prethodilo i ono što se u njemu odigralo, ishod nije iznenađujući.

    Prvo, i pored mnogo medijske buke, propagandne kampanje na društvenim mrežama (uključila se i Kim Kardašijan) i „naelektrisane javnosti“, Jermenija je početak sukoba dočekala u ne baš najboljem stanju. Beskompromisna unutrašnja politička borba raslabila je institucije, na funkcije donela niz pojedinaca koji jednostavno nisu dorasli vremenu i izazovima.

    Jermenija nije ušla u rat u Nagorno Karabahu

    Na primer, poslednji šef Službe za nacionalnu bezbednost bio je Argišti Kjaramjan, u trenutku stupanja na dužnost dvadesetdevetogodišnjak. Njegov zamenik — ispisnik, takođe sa svega nekoliko godina radnog staža. Sve što je u ovom sektoru pravljeno tri decenije, sistemski se urušavalo poslednjih godina. Dok je azerbejdžanska vlast ulagala u školovanje oficirskog i diplomatskog kadra (nisu samo dronovi „pobedili“ u ovom ratu, pažnju treba obratiti i na strategiju obe strane, uključujući i delovanje diplomatske mreže i operatiku), Jerevan su „plavile“ intrige i politička nameštenja po dubini sistema. Nije sve u propagandi, medijima i društvenim mrežama. Nešto je i u institucijama i ljudima koji sistemom rukovode.

    Drugo, jermenska vlast se našla u svojevrsnim „makazama“. Sa jedne strane, oni nisu bili spremni da objave rat Azerbejdžanu. Kriza vezana za Nagorno Karabah ima dugu i komplikovanu istoriju, neuporedivu sa bilo kojim drugim zamrznutim konfliktom. Jednostrano proglašenu državnost entiteta sa sedištem u Stepanakertu nije priznao niko, pa čak ni Jermenija. Istovremeno, da bi obezbedile fizičku vezu sa Nagorno Karabahom, jermenske snage su još devedestih godina zaposele teritoriju Azerbejdžana veličine Zlatiborskog okruga. Sada, kada je ponovo izbio oružani sukob, zvanično su jermenski dobrovoljci odlazili da brane Nagorno Karabah. Imajući u vidu sa čim raspolaže jermenska armija, krajnji rezultat bio bi sasvim drugačiji.

    Formalni ulazak jermenske vojske u ovaj konflikt označio bi mnogo toga, sa makroregionalnim, a moguće i globalnim posledicama. Takođe, pre objave rata Jermenija bi najpre morala da prizna jednostrano proglašenu nezavisnost Nagorno Karabaha, a u tom koraku je niko drugi ne bi pratio, što bi predstavljalo težak diplomatski poraz i lošu uvertiru za pridobijanje eventualnih saveznika tokom rata.

    Sa druge strane, nije postojalo raspoloženje, niti u političkom sistemu, niti u javnosti, da se bilo kakav kompromis postigne. Pašinjan i Alijev sretali su se u Dušanbeu septembra 2018. tokom Samita Zajednice nezavisnih država, zatim u Davosu u januaru, pa u Beču u martu 2019. godine, a potom i na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji februara 2020. Roman Babajan (uticajni ruski publicista i novinar, poreklom Jermenin iz Bakua) javno je postavio pitanje Pašinjanu: da li je tačno kako je Jerevanu još na početku poslednjeg sukoba nuđen neuporedivo povoljniji sporazum koji je on odbio!?

    Po svoj prilici, bilo je razgovora o značajno povoljnijim verzijama za Jermene i prethodnih godinu i po. Ali, nedostajala je spremnost da se tako nešto prihvati. Isto kao što je nedostajala spremnost da se uđe u „potpuni rat“. Šta je onda bio cilj? I status kvo se održava pregovorima. Ili makar simulacijom pregovora. Toliko su mogli naučiti iz srpskog primera.

    Jedna kobna procena

    Treće, kobna je bila i procena da će se relativno lakše naći sagovornici i saveznici na Zapadu. Već je čuvena priča o Ambasadi SAD u Jerevanu, koja ima više od hiljadu zaposlenih diplomata, predstavnika agencija i lokalnih saradnika (pojedini novinari navode i da je taj broj čak dve i po hiljade), sav taj svet mora nešto da radi, pa i da ubeđuje sve koji utiču na donošenje odluka kako su im Jermeni najbliži prijatelji.

    Iz ovih kuhinja proturano je kako sve može biti drugačije posle inauguracije Bajdena, jer u tim krugovima Erdogan se loše kotira, podrazumeva se i da je Alijev u istom statusu, on je Redžepov mlađi brat, još i školovan u Moskvi. Stvarnost je drugačija, američki interesi u ovom konkretnom slučaju više su bili vezani za održavanje konflikta i njegovu eskalaciju u dogledno vreme, kako bi se u novi veliki rat najpre uvukla Turska, a za njom i Rusija. Naravno, na suprotstavljenim stranama. Nagorno Karabah im je trebao kao „sredstvo“, ništa više od toga. U tom kontekstu, Stejt department bi tiho i daleko od očiju javnosti ohrabrivao i Baku i Jerevan da nastavljaju rat. Kao što su na isti način „dopustili“ Sadamu Huseinu da napadne Kuvajt. Priče su jedno, realnost nešto sasvim drugo.

    Ipak, uprkos promeni „linije razgraničenja“ i „forsiranju“ potresnih slika izbegličkih kolona i paljenja kuća — ništa nije gotovo. Jermeni su pretrpeli vojni poraz i doživeli slom jedne politike oko koje je postojao konsenzus proteklih četvrt veka, ali niti je ovaj neuspeh istorijski, niti se treba prepuštati fatalizmu. Poraz ne znači i da je doživljena tragedija „epskih razmera“.

    Putinova inicijativa sprečila je da dožive sudbinu krajiških Srba, ruske mirovne snage sada garantuju bezbednost Nagorno Karabaha, a teritorija oko sedamdeset odsto ove oblasti, uključujući i Stepanakert kao političko, privredno, naučno i kulturno središte, ostala je u jermenskim rukama. Plus, obezbeđen je koridor koji ih povezuje sa Jermenijom.

    Koliko će novo stanje trajati, kako će se stvari dalje odvijati, zavisi od mnogo faktora, između ostalog i od sposobnosti Jermenije da pomogne održavanje Nagorno Karabaha u novim uslovima. Uz, naravno, novi diplomatski pristup kojim će biti promovisano političko rešenje za Nagorno Karabah. Jer, uprkos svemu, nakon ovog rata, što se dugoročnog i održivog rešenja za ovu teritoriju tiče, ništa nije rešeno. Baku je danas u boljoj poziciji od jučerašnje, ali o rešenju tek treba pregovarati.

    Pročitajte još:

    Tagovi:
    Dušan Proroković, Nagorno Karabah, Jermenija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga