13:50 15 April 2021
Slušajte Sputnik
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1326312
    Pratite nas

    Sada, 21 godinu posle NATO agresije na SR Jugoslaviju, pojavio se „argument“ kako su Srbi izgubili rat, te je logična posledica da zbog toga predaju Kosovo. U takvom stavu sve je sporno, netačno i potpuno deplasirano.

    Godina 1966. Dorsi počinju snimanje prvog albuma, jednog od najboljih svih vremena, sa pesmama Break On Through, Light My Fire i The End. Partizan stiže do velikog finala Kupa šampiona, u kom će nesretno izgubiti od madridskog Reala na briselskom Hejselu. Englezi osvajaju titulu prvaka sveta u fudbalu, nakon što im je priznat nepostojeći gol u 101. minutu. Vratilo im se dve decenije kasnije u Argentini Maradoninom rukom…

    Na političkom planu, takođe, važna zbivanja. Indija i Pakistan potpisuju Taškentsku deklaraciju, rat je završen. U Kini počinje kulturna revolucija. Šef sovjetske diplomatije Gromiko u poseti Italiji, najavljeno otvaranje fabrike FIAT – a u komunističkoj državi. De Gol u poseti Moskvi zahteva „raspuštanje blokova“ i uspostavljanje „Evrope država“. Istovremeno, Francuzi se povlače iz komande NATO, sedište vojne alijanse seli se iz Pariza u Brisel…

    Jugoslavija klizi ka dugoj krizi, na Brionskom plenumu smenjen je Leka Ranković. Za njim i cela garnitura „po dubini“. Stupa na snagu sporazum sa Austrijom o regulisanju zapošljavanja radnika, reč gastarbajter od tada se u srpsko – hrvatskom jeziku „odomaćila“. Albert Šper, jedan od petorice najviših nacističkih zvaničnika pušten je na slobodu.

    Sve se ovo dešava 21 godinu nakon kapitulacija Nemačke i Japana. Za dve decenije, u nekom novom svetu, ništa nije ostalo isto. Nemačka i Japan su do tada postali oslonci SAD za „ograničavanje“ sovjetskog i kineskog uticaja, što se De Golu nije svidelo, zaljuljao se celokupan NATO.

    Gde su u svemu tome bile one teme koje su dovele do žestokog sukobljavanja saveznika i nemačko – japanske osovine?

    Srbi „izgubili rat“ posle 21 godine

    Politički procesi imaju svoju dinamiku, jednako kao i privredni tokovi i društveni život. Istorijski događaji dugoročno usmeravaju političke procese, omeđe okvir u kojem će se kretati, ali najčešće ne mogu usporiti njihovu dinamiku, niti sprečiti tranziciju ka novoj fazi. Na dinamiku i tranziciju utiče toliko veliki broj indikatora, da ključne stvari ostaju nepredvidive, uprkos razvoju nauke.

    Rat na Kosovu završen je pre 21 godine. Nakon agresije NATO na SR Jugoslaviju, brutalnom vojnom akcijom, koja je započela zbog krajnje sumnjivog povoda. Zapravo, dosta toga vezanog za ta dešavanja na terenu ostaje do danas sumnjivo i nerazjašnjen.

    Posledice NATO bombardovanja u blizini Preševa
    © AP Photo / BORIS GRDANOSKI
    Posledice NATO bombardovanja u blizini Preševa

    U međuvremenu, nestrpljivost je izdala „lidersku državu“, pa su podstakli kosovske Albance da jednostrano proglase nezavisnost. Tako su otvorena brojna pitanja, a traženje pravednog i funkcionalnog rešenja učinjeno skoro pa nemogućom misijom. Umesto dogovora za budućnost i okvira za suživot, napravljen je zamrznuti konflikt.

    I sada, 21 godinu kasnije, pojavi se „argument“ kako su Srbi izgubili rat, te je logična posledica da zbog toga predaju Kosovo. U takvom stavu sve je sporno. U određenoj meri izlišno je i komentarisati ga, ali se ipak treba zadržati na nekoliko stvari.

    Plaćanje cene – na rate

    Prvo, za izgubljeni rat cena se plaća „momentalno“ i u celini. Nema naknadne pameti i plaćanja na rate. Ako je rat izgubljen 1999. godine, a logična posledica rata je gubitak teritorije, Albanci su morali još tada proglasiti nezavisnost. Pa da ih priznaje ko hoće.

    Drugo, rat se gubi kapitulacijom jedne od strana u sukobu. Jugoslovenskim (srpskim) vlastima u Rambujeu je ponuđen ugovor koji je suštinski, sa onim neverovatnim aneksima, značio kapitulaciju. Nije prihvaćen, i tokom rata je pregovarano, pa je potpisan Vojno – tehnički sporazum u Kumanovu, a zatim doneta Rezolucija 1244. Razlika između teksta bilo koje kapitulacije i sadržine dokumenta Saveta bezbednosti UN je ogromna, te dve stvari nisu uporedive.

    Treće, dobici od ratne pobede postaju konačni i neopozivi tek kada su konstatovani i široko prihvaćeni od strane ubedljive većine ključnih aktera međunarodnih odnosa i u tom kontekstu, kada ih legitimizuju određene međunarodne organizacije. NATO je proglasio pobedu, SAD kao vodeća država obznanile „nezavisnost Kosova“ kao ratni dobitak, ali je apsurdnost ovakvog poteza i to što četiri članice Severnoatlantske alijanse nisu prihvatile takvo rešenje. Stavove ostalih, nezapadnih aktera i njihovo viđenje celokupne situacije nije potrebno posebno objašnjavati. To je dobro poznato.

    Svet ne liči na onaj iz 1999.

    Četvrto, za ove dve decenije, zahvaljujući dinamici političkih procesa, privrednih tokova i društvenog života, svet je postao sasvim drugačiji. Da, nalazi se u fazi tranzicije. Kina se uzdigla, Rusija vratila, EU se dezintegriše, haotizacija u SAD poprima dramatične razmere, uključuje i „upad“ u skupštinu.

    Policija ispred Kongresa u Vašingtonu
    © AP Photo / Julio Cortez
    Kina se uzdigla, Rusija vratila, EU se dezintegriše, a haotizacija u SAD poprima dramatične razmere

    Nema više jednopolarnosti, hegemonističke stabilnosti, jednostranih odluka zbog kojih će drugi gunđati, ali ih na kraju prihvatiti. Nema ni izvesnosti, ni „globalnog optimizma“, teza o „kraju istorije“ i ubedljivih projekcija o svetloj budućnosti. Nema „jedne istine“ prezentovane sa proverenih televizija, odavno već ne prolazi priča o „dobrim momcima“ koji šire demokratiju i spašavaju svet, crne liste „diktatora“ i markiranje „osovina zla“ ne završavaju posao.

    Ima zato planetarne ekonomske krize koja traje duže od decenije i kraj joj se ne vidi, progresivnog bogaćenja manjine nauštrb većine, migrantskih talasa, „žutih prsluka“, rušenja spomenika, sve veće popularnosti radikalnih pokreta, naoružavanja i ratova, Avganistana, Iraka, Sirije, Ukrajine. Ima i pandemije i njenih političkih, bezbednosnih i ekonomskih posledica.

    Gde su Balkan i Kosovo?

    Gde je u svemu tome Balkan? Kome je Kosovo važno? Kako će iz postojeće perspektive uopšte biti artikulisan stav o dešavanjima iz 1999. godine? Koliko će taj stav biti podudaran sa istorijskom slikom političkog Zapada?

    Često se ponavlja da je Beograd tokom 21 godine izgubio mogućnost da utiče na političke procese u Prištini. Istovremeno se prenebregava činjenica da su u istom periodu „zapadni partneri“ izgubili „momentum“ da statusno pitanje reše onako kako su zamišljali. Vreme čini svoje. A vreme se ne može vratiti unazad.

    Danas je ne samo netačno, već apsolutno deplasirano i van svakog šireg konteksta izmešteno prozivanje Srba kako su „izgubili rat“, pa zbog toga moraju predati Kosovo.

    Ovo više nije 1999. godina.

    Pročitajte još:

    Tagovi:
    Kosovo i Metohija, NATO, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga