10:07 07 Mart 2021
Slušajte Sputnik
    Kolumnisti
    Preuzmite kraći link
    Piše
    920139
    Pratite nas

    Kontinuitet stare politike sankcija, uz pokušaje unutrašnje destabilizacije Rusije, može učiniti odnose Zapada sa Moskvom potpuno nemogućim. Sankcije nisu alternativa pregovorima. A mogu poroditi žestoki konflikt i proizvesti dramatične posledice za bezbednost celog kontinenta. Nažalost, izgleda da takav rasplet postaje verovatan.

    Sankcije nisu novi instrument u spoljnoj politici. Slobodan Jovanović je u turbulentnom vremenu na prelazu između dva veka ironično zaključio da srpske svinje naglo poboljevaju ili ozdravljuju u zavisnosti od toga kako nam se formiraju vlade.

    Nakon abdikacije kralja Milana 1889. nije prošlo ni godinu dana, a odnosi sa Bečom i Peštom počeli su nepovratno da se kvare. Već u maju 1890. godine zabranjen je uvoz srpskih mangulica na četiri meseca. Kako bi se prikrili pravi razlozi, nuđeni su povodi kao obrazloženja.

    Recimo, nije im se svidelo što je Stevan Vladislav Kaćanski, najpopularniji srpski patriotski pesnik tog vremena, sahranjen uz sve počasti, o državnom trošku. Što je patriotsko srpsko, to je i antiaustrijsko! I antiugarsko! Inače, pesma „Hej trubaču s bujne Drine“ objavljena 1875. godine postala je još aktuelnija nakon Cerske bitke (muziku za horsko izvođenje napisao Josif Marinković, još jedan iz reda velikana koji su toliko zadužili srpsku kulturu). Opsednutost idejama potomka hercegovačkih Vladislavića i potreba da se iste sabijaju u korenu trajala je dugo, te su Hortijevci odmah po okupaciji Srbobrana aprila 1941. godine skinuli spomen – ploču sa pesnikove rodne kuće.

    Ipak, uzroci početka „antisrpske histerije“ koja će tragično završiti Velikim ratom, bili su drugačijeg karaktera i ticali se političkog zaokreta koji se odigravao. Nikola Pašić, tada predsednik Skupštine u februaru 1890. godine boravi u Petrovgradu, gde dogovara novi zajam i kupovinu oružja, nekoliko nedelja kasnije država preuzima monopol nad trgovinom solju od Anglo–austrijske banke, u martu se traži kredit za otkup železnice, u aprilu osniva Srpsko brodarsko društvo.

    Počinje resuverenizacija, što, naravno Austrougarskoj smeta. Upotreba politike sankcija rezultiraće čuvenim Carinskim ratom 16 godina docnije.

    Zaključak glasi da austrougarske sankcije, uprkos svemu, nisu uticale na smer i dinamiku političkih procesa u Srbiji. Naprotiv, pre će biti da su ih dodatno utvrdile. Slični zaključci mogu se izvući i iz brojnih drugih primera.

    Sankcije Zapada protiv Rusije

    Sankcije nisu dugoročno rešenje. Njihova primena mora biti kratka i ograničena. U kontekstu ciklusa dugog trajanja koje opisuje Fernan Brodel, ovakve mere ne mogu promeniti tok. To je i smisao poruke Gerharda Šindlera, bivšeg šefa nemačke obaveštajne službe, koji poziva državne strukture da „pruže ruku Rusiji“ i još podvlači kako Berlin to treba da učini prvi „za primer ostalima“. On dodaje: „U budućnosti ćemo se radovati ako Rusija bude na našoj strani kao partner, a Rusi kao prijatelji.“

    Međutim, istovremeno je usledila inicijativa Hajka Masa i Žan – Iva Ledrijana o uvođenju sankcija protiv ruskih zvaničnika i institucija zbog „slučaja Navaljni“. Paralelno sa tim, slična reakcija iz SAD.

    Nisu potrebni dokazi već povodi

    Na prvi pogled, paradoksalno deluje što u konstrukciji uopšte ne postoji bilo kakav smislen odgovor niti na jedno zdravorazumsko pitanje. Ali, sa druge strane, za sprovođenje politike sankcija nisu ni potrebni dokazi, već povodi. Ovo je povod za nastavak politike utvrđene 2014. godine. Kada ovom povodu „istekne rok“ pojaviće se novi. I „slučaj Skripalj“ prethodno je poslužio za produžavanje starih sankcija i uvođenje novih mehanizama sankcionisanja (EU), kao i za nove drastične mere (SAD). „Slučaj Navaljni“ prerašće u teze o ugrožavanju ljudskih prava, nedostatku demokratije i naposletku – nelegitimnosti parlamentarnih izbora koji predstoje. EU i SAD nastavljaju po starom, Šindlerovo mišljenje nije ozbiljno uzeto u razmatranje.

    Nema veze što su rezultati dosadašnjih aktivnosti ili upitni, ili kontraproduktivni. Na ekonomskom polju, iako su sankcije izazvale neprijatna „tumbanja“ unutar ruskog sistema, one nisu postigle svoj cilj.

    Veću glavobolju za privredne tokove u Rusiji doneli su pad cene energenata na „istorijski minimum“ i posledice pandemije. Ponovo se ispostavilo: što je veća ekonomija to je na nju teže uticati ovakvim merama!

    Sa pretpostavljenim rastom cena nafte i gasa i završetkom pandemije, i ovaj trend se menja, bez obzira na sankcije. Što je značajno i na psihološkom planu. Na političkom polju, verovanje kako će ekonomski pritisak, uz dodatno demonstriranje na ulici proizvesti socijalno nezadovoljstvo, pa posledično prouzrokovati političke promene nije se dokazalo ni u „jugoslovenskoj praksi“ devedesetih godina.

    Sankcije jačaju otpor

    Istorija uči da se političkom izolacijom, koja prati sankcije, podrška rukovodstvu protiv kog su uperene mere blago kruni, ali istovremeno oni koji to rukovodstvo podržavaju postaju tvrđi i odlučniji u odbrani sopstvenih ubeđenja. Spremni za odbranu višestruko su motivisaniji od dela društva koje je raspoloženo da podrži spolja projektovane promene. Najbolja ilustracija iz tekuće politike je primer Aleksandra Lukašenka. Nasuprot spoljnom pritisku pojavljuje se jak i organizovan unutrašnji otpor. I po pravilu, stalno konstruisanje novih povoda uopšte ne utiče na kolebanje uključenih u organizovanje unutrašnjeg otpora. Napadnuta strana se homogenizuje.

    Sankcije razaraju poverenje, uvode strane u režim međusobnog nepoverenja, spoljni neprijatelj postaje veći problem od bilo koje unutrašnje nedaće.

    Ministarstvo spoljnih poslova Francuske u Parizu
    © Fotolia / Fotolia / Kovalenkovpetr
    Kontinuitet stare politike sankcija, uz pokušaje unutrašnje destabilizacije Rusije, može učiniti odnose EU i SAD sa Moskvom potpuno nemogućim. Daleko gorim nego što su danas. Pri tome, niti će restriktivne mere doneti željeni rezultat, niti će (zlo)upotreba „slučaja Navaljni“ uzrokovati prevrat. Na kraju, nakon parlamentarnih izbora u Rusiji, u odnosima između dve strane više neće biti ni trunke poverenja.

    Posledica svega je što se u takvom okruženju ne mogu voditi iskreni pregovori niti o relativno beznačajnim pitanjima. Kada prevlada nepoverenje, u jednoj relaciji sve postaje pitanje od velikog značaja, svako nadgornjavanje se shvata kao diplomatska pobeda ili politički ustupak, te je postizanje nužnih kompromisa težak posao. Sankcije nisu alternativa pregovorima. A mogu poroditi žestoki konflikt i proizvesti dramatične posledice za bezbednost celog kontinenta.

    Nažalost, izgleda da takav rasplet postaje verovatan.

    Pročitajte još:

     

     

    Tagovi:
    sankcije, Zapad, Rusija, Dušan Proroković
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga