05:25 21 April 2019
Slušajte Sputnik
    Nemački reditelj Rudiger Zuhsland, gost 46. Festa

    FEST Nemački kritičar: Optužuju Putina za propagandu, a šta rade američki lideri?

    © Fest
    Evropa
    Preuzmite kraći link
    Valentina Bulatović
    0 350

    Propaganda je tema našeg vremena. Koristimo je da bismo optužili svoje neprijatelje. Na Zapadu stalno govorimo o Putinovoj propagandi, ili o Asadu, Iranu, Kim Džong Unu, ali zar se Donald Tramp ne bavi propagandom? Zar nije na određeni način i Obama, kog je Zapad voleo, bio dobar propagandista, ukazuje nemački reditelj Rudiger Zuhsland.

    Nemački dokumentarni film „Hitlerov Holivud“ u režiji Rudigera Zuhslanda premijerno je prikazan u okviru programa „Granice“ 46. Festa. Po profesiji novinar i filmski kritičar, po obrazovanju filozof i istoričar, autor ovog zanimljivog dokumentarca pomerio je granice u shvatanju propagande, fenomena koji je odavno postao neizostavni deo naše svakodnevice.

    Zuhslandov dokumentarac bavi se Hitlerovom Nemačkom u periodu od 1933. do 1945. godine, kroz vizuru sedme umetnosti. U periodu od nepunih deset godina nemačka filmska industrija, vođena čvrstom nacističkom rukom, proizvela je više od hiljadu filmova, od kojih je tek nekolicina nudila otvorenu i nedvosmislenu propagandu.

    Koliko je film moćno sredstvo za usađivanje određenih stereotipa u kolektivnu svest? Nacistički ministar propagande Jozef Gebels je, svakako, bio svestan snage ovog oružja, u vremenu kada slika nije imala ni približno značajnu ulogu kao danas. Udica na koju su se nepogrešivo pecale mase bili su filmovi čiji je primarni cilj bio da zabave i razonode gledaoce, a da im tek usput usade poneku predrasudu u skladu s državnom ideologijom. To je bio recept po kojem je snimljena većina filmova u nemačkoj „fabrici snova“, a mnogi od njih su istinska remek-dela sedme umetnosti.

    „Kada govorimo o savremenoj filmskoj industriji, Hitler i nacisti su jedna od omiljenih filmskih tema, posebno u Holivudu, jer predstavljaju univerzalnu metaforu za moć i za zlo. U tom smislu, Holivud ne snima o njima samo istorijske spektakle, nego ih koristi i u drugim žanrovima, među kojima je i naučna fantastika. Holivud, pritom, koristi ikonografiju koju su osmislili sami nacisti, tako da možemo da kažemo da su u tom vizuelnom smislu oni dobili rat — rat na filmu“, kaže naš sagovornik.

    Zbog čega je tema kojom se bavi Vaš film važna za današnjeg gledaoca?

    — Propaganda je tema našeg vremena. Mi ponovo živimo u vreme propagande. Možda je ona oduvek prisutna, ali je izvesno da smo danas više nego ikad svesni da je propaganda svuda oko nas, da je element naše svakodnevice. Pritom, pojam propaganda koristimo pre svega da bismo optužili svoje neprijatelje. Na Zapadu stalno govorimo o Putinovoj propagandi, ili o Asadu, Iranu, Kim Džong Unu, ali ako bliže pogledamo Donalda Trampa, zar se on ne bavi propagandom? Zar nije na određeni način i Obama, kog je Zapad voleo, bio dobar propagandista? Propaganda je, zapravo, tehnika, i ona može da se koristi i u pozitivne svrhe. Ipak, mislim da je, uopšteno gledano, propaganda veoma loša stvar koja se koristi u našem svakodnevnom životu. Moramo je analizirati, moramo je biti svesni. Nadam se da moj film na određeni način podstiče to osvešćivanje. To je jedan od razloga zbog kojih je, rekao bih, moj film važan za današnjeg gledaoca.

    Kolika je i kakva uloga filma u kreiranju te kolektivne svesti, javnog mnjenja, u ukorenjivanju određenih predrasuda, stavova o važnim društvenim pitanjima?

    — Mi živimo u vizuelnoj eri i film je veoma važan. Ja pričam priču o propagandi, ali to je priča o filmu. Nadam se da iz mog filma možemo da naučimo neke mehanizme na osnovu kojih radi današnja kinematografija i da naučimo kako da gledamo film. Na primer, to što ja radim s nacističkom ili vajmarskom kinematografijom, vi ili ja možemo da radimo s filmom našeg vremena. Možemo da se zapitamo — ako film nosi neke skrivene poruke, zašto ima tako mnogo distopija u savremenom filmu, zašto je tako mnogo superheroja, zašto je smeh istaknut na određeni način, zašto svaki ljubavni film ima srećan kraj, zašto ljudi koji imaju novac mrze umetnički film? Možda zato što nam autori poput Godara saopštavaju određene istine koje bogati ljudi ne žele da čuju.

    U nacističkoj filmskoj industriji kao glavni negativci prikazivani su pre svega Jevreji. Koji su to stereotipi koje prepoznajete u savremenoj filmskoj industriji?

    — Antisemitski kliše i dalje postoji, on kontinuirano traje od nacističkog vremena do danas. Tu je i stereotipno viđenje muslimana, koje je vrlo slično antisemitskom stereotipu. Jevreji su u nacističkim filmovima bili prikazivani kao tipični moderni ljudi. Danas, recimo, postoje antimodernistički stereotipi koji su, uopšteno gledano, bili prilično izraženi i u nacističkim filmovima. Ako malo pažljivije pogledamo, vidimo da je u savremenim mejnstrim filmovima, nemačkim, američkim, grad uvek prikazan kao stecište greha, bede i siromaštva, dok je život na selu idealizovan, pozitivan. Znamo da to nije istina. Porodica je u tim mejnstrim filmovima uvek prikazana kao nešto idealno. Žene i muškarci imaju određene uloge, majke i očevi su idealizovani, insistira se na idealu sreće. Znamo da je u stvarnom životu sve mnogo komplikovanije, ali volimo te idealne predstave da gledamo u bioskopu. Veoma je važno i kako se prikazuju žene. One su u nacističkim filmovima, recimo, imale veoma tradicionalnu ulogu — bile su savršene, odane žene moćnih i uspešnih muškaraca, podržavale su svoje muževe, odgajale mnogo dece. Ako su prikazivane kao nezavisne žene koje rade, možda su bile ponosne, ali nisu bile srećne. To tradicionalno gledanje tokom rata se promenilo, jer su žene počele da rade u fabrikama naoružanja dok su muškarci ratovali, pa su se na filmu pojavile žene koje žive same, koje nemaju porodicu, a neke od njih su čak imale i seks izvan braka. One možda nisu bile časne prema nacističkim pogledima na svet, ali je nacizam dopuštao takve prikaze, jer su oni odražavali novu svakodnevicu. Nacistički život i režim su imali mnoštvo nedoslednosti, apsurda, nisu bili lako razumljivi. Nacisti su bili veoma moderni, u određenim stvarima, i istovremeno veoma konzervativni, tradicionalni.

    Da li su svi ti ljudi koji su radili u nemačkoj filmskoj industriji bili svesni da su jedna velika, moćna armija u službi nacizma? Šta je s njima bilo posle rata?

    — Naravno da su bili svesni. Manipulacija i ideologija su bile očigledne, svi su znali da se bave propagandom. Posledice su bile različite. Neki od tih ljudi su svojevoljno radili u službi nacističke ideologije, dok su neki pokušavali da se oslobode toga. To je sve dosta zavisilo i od toga koliko je neko hrabar, odnosno kukavica. Kukavice uglavnom nisu dobro prošle. Ipak, u moralnom i političkom smislu, svi ti ljudi su bili kontaminirani. Nakon rata, kao i u svim drugim zemljama, neki od njih su bili jednostavno zaboravljeni, neki su uspeli da pobegnu. To je prilično nepravedno, jer su neki veoma zli ljudi nakon rata nastavili lepo da žive, a neki koji nisu počinili velike zločine, bili su kažnjeni prilično surovo. Pojedini filmski stvaraoci nacističke Nemačke postali su posle rata veoma popularni filmski reditelji, vrlo uticajne osobe na televiziji… Pojedini autori o kojima govorim u filmu izgradili su velike karijere, kao, recimo, Helmut Kojtner ili Fric Lang, koji je, prema mom mišljenju, najvažniji nemački reditelj 20. veka. Glumcima je bilo mnogo teže nego rediteljima, jer su njihova lica bila poznata. Mnogi od njih su pokušavali da dokažu da su nevini, ali je svima bilo jasno da su bili svesni u čemu učestvuju. I tu su sudbine bile različite, opet je sve zavisilo od toga kako se ko snašao posle rata.

    Tagovi:
    filmovi, reditelj, Nacisti, Jevreji, nacizam, propaganda, Rudiger Zuhsland, Kim Džong Un, Adolf Hitler, Vladimir Putin, Bašar Asad, Severna Koreja, Zapad, Holivud, Nemačka, SAD, Iran, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga