12:54 26 April 2019
Slušajte Sputnik
    Liderka opozicije Gruzije i bivša predsednica parlamenta Nino Burdžanadze

    Liderka gruzijske opozicije: Saradnja sa Rusijom — garancija mira

    Sputnik
    Evropa
    Preuzmite kraći link
    0 542

    Nino Burdžanadze jedna je od najistaknutijih političara u Gruziji i dugo je bila predsednica Parlamenta, a dva puta i v. d. predsednice te zemlje. Sada su ona i njena politička partija u opoziciji. U intervjuu za Sputnjik, Burdžanadzeova govori zašto se sadašnje rukovodstvo zemlje plaši normalizacije odnosa sa Moskvom, o NATO-u, novoj ukrajinskoj crkvi...

    Mnogi političari u Gruziji, uključujući i vladajuću stranku, zalažu se za zbližavanje sa NATO-om, Evropskom unijom i drugim evroatlantskim strukturama. Vi govorite o neophodnosti normalizacije odnosa sa Rusijom. Zbog čega je zbližavanje sa Rusijom bolje nego kurs u NATO i EU?

    — Nije reč o zbližavanju, niti o tome da Gruziju ubeđuju da je potrebno da se približi EU ili NATO-u, to je dobro. Ovde se govori o tome da se Gruzija bezuslovno mora pridružiti NATO-u, a to su u principu različite stvari. Naravno, ja nemam ništa protiv saradnje sa EU, NATO-om i drugim međunarodnim organizacijama i udruženjima. Međutim, jedna je stvar saradnja, a druga članstvo u NATO-u, koje nameće dodatne obaveze Gruziji, kao što je, na primer, potreba da se rasporede vojne baze NATO-a na teritoriji zemlje. To je za mene potpuno neprihvatljivo, jer se nakon 2008. godine situacija promenila, svet se promenio, sama Rusija, odnosi između Rusije i NATO članica su drugačiji. Dok su pre 15-20 godina to bili odnosi koji vode ka zbližavanju i uzajamnom razumevanju, danas je to, nažalost, otvoreni režim konfrontacije. Naravno, ne bih želela da Gruzija bude u centru tog sukoba. Želim da moja mala zemlja bude centar saradnje, uzajamnog razumevanja, da bude teritorija koja će zbližavati pozicije, a ne da bude kamen spoticanja u odnosima između Rusije i SAD ili Rusije i NATO-a.

    Situacija se promenila 2008. godine, jer smo se suočili sa dilemom nakon što su se ruske vojne baze pojavile na teritorijama Abhazije i Južne Osetije, koje će za mene zauvek biti gruzijska teritorija. Ako političari tvrde da bi Gruzija trebalo da se pridruži NATO-u, šta ćemo time dobiti? Znači da bi onda na teritoriji Gruzije trebalo da budu i NATO, i ruske vojne baze? To je veoma opasno za Gruziju! A sa druge strane je jasno da, ako stvari krenu u tom pravcu, Rusija nikada neće povući svoje jedinice iz Abhazije i Južne Osetije, i mi ćemo izgubiti bilo kakvu teoretsku mogućnost da obnovimo teritorijalni integritet Gruzije. Stoga mi je potpuno jasno da je članstvo Gruzije u NATO-u opasno i veoma neprofitabilno za našu zemlju.

    Što se tiče saradnje sa Rusijom, zdrav razum nalaže da treba da budemo u prijateljskim odnosima sa susedima, posebno sa nuklearnim državama. To je za nas važno. Dobrosusedski odnosi i saradnja sa Rusijom garancija su da neće biti otvorenog sukoba, to je garancija da se tragedija iz 2008. godine, kada su ruska i gruzijska vojska ratovale među sobom, više nikada neće ponoviti. Osim toga, to je važno i na ekonomskom planu, jer je rusko tržište privlačno ne samo za malu zemlju kao što je Gruzija, nego i za mnogo veće države. Zbog toga ja smatram da je saradnja sa Rusijom garancija da će u Gruziji biti mira i stabilnosti, da ćemo imati priliku da započnemo direktne pregovore sa Abhazijom i Južnom Osetijom, i da Rusija može odigrati pozitivnu ulogu u tom osetljivom pitanju.

    Zvanična Moskva je nezadovoljna zbližavanjem Gruzije sa Alijansom. Zamenik ministra spoljnih poslova Rusije Grigorij Karasin nedavno je izjavio da Gruzini mogu očekivati neprijatna iznenađenja. Kako Vi to komentarišete?

    — Iskreno ću reći da me je ta izjava gospodina Karasina zabrinula. A iskreno se nadam da će Vlada Gruzije, koja ne razmišlja racionalno, ipak pokušati da shvati u čemu je problem i kako se on može rešiti.

    Razumem da Rusija nije zadovoljna neodgovornim izjavama gruzijskih političara o tome da bi Gruzija sutra trebalo da pristupi NATO-u i da bi čak i bez toga trebalo da ustupimo našu teritoriju za vojne baze NATO-a ili naše luke za njihove vojne brodove. Smatram  da je to neodgovorna i pogrešna politika Gruzije. Današnja vlast, nažalost, ne menja situaciju, a verovatno nešto treba promeniti.

    Stranka „Alijansa patriota“ predložila je pregovore u formatu Gruzija-Rusija-NATO. Koliko je to realno i da li smatrate da će biti korisno?

    — Mislim da to nije format koji sada treba predlagati. Zakasnili su bar 10 godina. Oduvek sam smatrala da je direktan dijalog nezamenjiv. Moguće je voditi dijalog sa učešćem Alijanse, drugih država ili organizacija, ali je svakako bitno da se održi direktan dijalog. Ako se sada budu vodili razgovori u formatu Gruzija-Rusija-NATO, čini mi se da to neće doneti ništa osim ljutnje Rusije. I što je najvažnije, neće biti postignuti realni rezultati. Jedini dijalog koji može dovesti do nečega, jeste direktan dijalog između Gruzije i Rusije na najvišem nivou.

    A čega se, prema Vašem mišljenju, plaše sadašnji lideri Gruzije, javnog mnjenja unutar zemlje ili činjenice da to neće razumeti na Zapadu?

    — Bez sumnje se plaše da to neće razumeti na Zapadu. Javno mnjenje u Gruziji postepeno se menja u pravcu da je potreban dijalog sa Rusijom. Bez skromnosti, reći ću da je to moja zasluga, jer kada sam ja počela da govorim o tome da je potreban dijalog sa Rusijom nakon 2008. godine kada sam došla u Moskvu, tada su reči „Putin“, „Moskva“, „dijalog sa Rusijom“ smatrane izdajom. Bez obzira na to, smatrala sam da je to što radim ispravno za moju zemlju i nisam se plašila takve etikete, iako je bilo veoma neprijatno. Neprestano ponavljam da je dijalog jedini način da se reše problemi. Objašnjavam da u svetskoj politici generalno postoje dva načina za rešavanje problema, a to su vojna sila i diplomatija. Zato verujem da sam za ovih deset godina uspela da preokrenem javno mnjenje i da sve više ljudi shvata potrebu za dijalogom. Ubeđena sam da ako se vladajuća stranka odluči na dijalog sa Rusijom, ako novoizabrana predsednica ne bude izjavljivala da neće biti dijaloga sa Rusijom bez Zapada, već naprotiv, ako se sastane sa Vladimirom Putinom, to bi u Gruziji bilo prihvaćeno sa divljenjem i nadom da se nešto može promeniti. Nažalost, naša politička elita gleda šta kažu zapadne ambasade, kako bi davali izjave koje im omogućavaju da se takmiče u antiruskoj retorici.

    Da li to znači da bi dijalog trebalo da iniciraju gruzijski lideri?

    — Zašto ja smatram da bi Gruzija trebalo da preduzme prve korake? Zato što je Rusija to već činila. Još 2013. godine, kada je (Georgi) Margvelašvili izabran za predsednika Gruzije, Vladimir Putin je jasno rekao da je spreman na sastanak sa liderima Gruzije i da je spreman za pregovore. Na našu sramotu, odgovorili su mu da će se predsednik Gruzije posavetovati sa zapadnim partnerima i da će odlučiti da li će voditi takve pregovore. To je bilo u najmanju ruku ružno i sramotno! Uprkos takvom odgovoru, ruska strana je još dva puta izjavljivala da je Rusija spremna za direktan dijalog sa Gruzijom. Međutim, gruzijska strana nije napravila adekvatne korake. Smatram da je ta šansa propuštena.

    Tokom prošlogodišnjih izbora ruska strana je ponovo pozitivno komentarisala da od novoizabranog gruzijskog predsednika čeka korake koji će poboljšati gruzijsko-ruske odnose. Međutim, čim je došla na vlast, naša nova predsednica je izjavila da je direktan dijalog sa Rusijom isključen i da je sa tom zemljom potrebno pregovarati preko zapadnih posrednika. Ponovo pogrešan potez Gruzije.

    Za vreme parlamentarnih izbora 2016. godine ja sam pokrenula veoma važnu inicijativu za Rusiju i Gruziju, a to je da Gruzija treba da prihvati vanblokovski status, što bi onemogućilo razmeštanje bilo kakvih vojnih baza na njenoj teritoriji, uključujući i ruske. Međutim, vladajuća stranka i (bivši premijer Bizina) Ivanišvili lično su učinili sve da moju inicijativu proglase izmišljotinom, rekli su da neće biti nikakvog vanblokovskog statusa i da to sa Rusijom neće doneti ništa pozitivno. Sa druge strane, učinili su sve da ja ne uđem u Parlament, jer su znali da ću odmah tražiti taj ustavni amandman.

    Da li će Mihail Sakašvili uspeti da se vrati na političku scenu u Gruziji?

    — Ubeđena sam da neće. Tokom njegove vladavine u Gruziji su napravljene pozitivne reforme, govorim objektivno. Međutim, nakon 2007. godine, posebno nakon mog odlaska sa vlasti, Sakašvili je napravio mnogo grešaka, ako se uzme u obzir 2008. godina kada je poništio sve reforme koje je sproveo u zemlji. Zbog toga je odnos prema njemu apsolutno negativan, on nema resurse da se vrati na vlast. Ta opcija je potpuno isključena. Nažalost, Ivanišvili koristi Sakašvilija kao strašilo i u tome je uspeo tokom svojih prethodnih izbora. Međutim, Sakašvilijeva stranka je ojačala poslednjih godina.

    Mene brine dolazak na vlast „kolektivnog“ Sakašvilija, a ne njega lično, a pod tim podrazumevam proameričku koaliciju koja će zastupati isti pravac kao i Sakašvili. To sigurno ne bi bilo dobro za Gruziju.

    Nedavno je ponovo isplivala skandalozna priča o tajnim američkim eksperimentima u Gruziji i to u laboratoriji „Lugari“. Ruska strana tvrdi da se tamo može razvijati i biološko oružje. Da li imate neke informacije o tome? Da li uopšte verujete da je takvo nešto moguće u Gruziji?

    — Nemam informacije o tome. Naravno da i ja imam određene nedoumice, jer kada nemate informacije, a znate da se tamo nešto dešava, kada kruže glasine o mogućem prisustvu biološkog oružja u toj laboratoriji, naravno da će to izazvati nemir. Iskreno govoreći, ne znam šta se tamo stvarno dešava, a želela bih da znam. Kada bi se gruzijske vlasti odgovornije odnosile prema tome, svima bi dali transparentnije odgovore u vezi sa aktivnošću te laboratorije.

    Kad je reč o tzv. autokefalnosti nove ukrajinske crkve, da li mislite da Gruzija treba da prizna tu novu crkvenu strukturu?

    — Definitivno ne. I pre nego što je Carigrad potpisao tomos, ja sam istupila sa tom izjavom. Rekla sam — ni u kojem slučaju. Kao prvo, događaji između Carigrada i Kijeva uopšte nisu religiozne prirode. To su apsolutno politička pitanja, i želja da se Kijev i Ukrajina maksimalno udalje od Rusije i Ruske pravoslavne crkve. Ovde nije reč o religiji, nego o politici. Uvek sam bila protiv odluka koje dele ljude, umesto da ih ujedinjuju. A ovo definitivno vodi konfrontaciji i razdvajanju crkava.

    Sa druge strane, smatram veoma važnim što Ruska patrijaršija svojevremeno nije priznala nezavisnost crkava Abhazije i Južne Osetije. Tu je naravno došlo i do razumevanja od strane ruskog rukovodstva. Zahvalna sam Ruskoj pravoslavnoj crkvi što nisu podelili crkve, a takav stav je bio važan za Gruziju.

    Zbog toga smatram da bi bilo pogrešno i nekorektno da napravimo korak koji apsolutno protivreči ispravnim interesima Ruske patrijaršije. Takođe, javnost u Gruziji treba da razume da ako zemlja prizna autokefalnost ukrajinske crkve, onda će Ruska patrijaršija imati potpunu slobodu da učini isto sa Abhazijom i Južnom Osetijom, što bi za Gruziju bilo nepovoljno.

    Pre odlaska u Rusiju sastala sam se sa našim patrijarhom, koji se zalaže za poziciju približavanja Rusiji i poboljšanje međusobnih odnosa. On je veoma oprezan kada je reč o ovom problemu i donosiće samo one odluke koje su usmerene na mir, dobrosusedske odnose, dobru saradnju između Gruzije i Rusije, Rusije i Ukrajine, Gruzije i Ukrajine. 

    Tagovi:
    Nino Burdžanadze, Gruzija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga