00:58 21 April 2019
Slušajte Sputnik
    Lansiranje krstareće rakete tomahavk na SR Jugoslaviju 1999. godine

    Kako je agresija na SRJ promenila NATO? (video)

    © AFP 2019 / US NAVY/Renso AMARIZ
    Srbija pamti
    Preuzmite kraći link
    Nikola Vrzić
    3411

    Kada je proslavljao svoj 50. rođendan, NATO je sebi 1999. godine „poklonio“ agresiju na našu zemlju. I nije tom agresijom samo prekršio međunarodno pravo, i to brutalno, već je i samog sebe, od odbrambenog saveza pretvorio u silu koja je sebi dala pravo da deluje i izvan sopstvenih granica. Razume se, iz humanih pobuda...

    Ova „transformacija NATO-a u instituciju spremnu da nametne svoje vrednosti silom“, zapisao je još pre 20 godina u „Njuzviku“ doajen američke spoljne politike Henri Kisindžer, dogodila se „kada su se tri bivša sovjetska satelita priključila NATO-u“, a tom transformacijom „prekršena su ponavljana američka i saveznička uveravanja da Rusija nema čega da se plaši od širenja NATO-a, budući da sama povelja Alijanse navodi da je to čisto defanzivna institucija“. Ovo nakon što su prekršena i ona obećanja s kraja Hladnog rata da se NATO neće širiti uopšte…

    Uzgred budi rečeno, ako je verovati Kisindžeru, agresiju teško da smo mogli da izbegnemo jer pregovori u Rambujeu koji su joj prethodili, ocenjuje, uopšte i „nisu bili pregovori, kao što se tvrdi, već ultimatum“. Bila je to samo „provokacija, izgovor da se započne bombardovanje“.

    Zašto je NATO tako žarko želeo da napadne našu zemlju? Da li je cilj bila isključivo okupacija Kosova i Metohije, ili pak razloge treba tražiti i u samoj spomenutoj transformaciji iz odbrambenog u agresivni pakt? Da li bi NATO, kao čisto odbrambeni savez, uopšte imao opravdanje da nastavi da postoji i da se širi posle Hladnog rata, da bombardovanjem naše zemlje nije promenio svoju misiju nakon što je prigodno, za tu svrhu, izmislio doktrinu „humanitarnih intervencija“?

    O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili prof. dr Mitar Kovač, general-major u penziji i predsednik Evroazijskog bezbednosnog foruma, i diplomata Zoran Milivojević.

    „Iako je NATO sebe deklarisao kao odbrambeni savez, u svojoj suštini on je od osnivanja ofanzivni pakt — zato je kao reakcija i nastao Varšavski ugovor“, napominje Mitar Kovač. „A nestankom Varšavskog ugovora NATO je pokazao to svoje pravo lice, odmah prekršivši obećanje da se neće širiti dalje na istok“.

    Dokumenti koji su krajem 2017. deklasifikovani u SAD pokazuju da je Moskvi zaista bilo obećano da se NATO neće širiti na istok. Ta obećanja dali su američki predsednik Džordž Buš Stariji, njegov državni sekretar Džejms Bejker, britanska premijerka Margaret Tačer i njen naslednik Džon Mejdžor, nemački kancelar Helmut Kol, francuski predsednik Fransoa Miteran, tadašnji direktor CIA Robert Gejts, generalni sekretar NATO-a Manfred Verner… Jasno je zašto su svi oni lagali — bez tih obećanja Moskva ne bi dala odobrenje za ujedinjenje Nemačke — ali pitanje je: zbog čega je NATO-u uopšte bilo važno da se proširi dalje na istok?

    „NATO je instrument za proširenje dominacije i ostvarivanja uticaja Zapada“, objašnjava Zoran Milivojević. „Pokazalo se da je ta vojno-politička komponenta najefikasniji metod da se kontroliše prostor koji je zauzet, i da se on potpuno integriše u zapadnu sferu uticaja. Baš zato prva pretpostavka za ulazak u suptilniji oblik integracija, u Evropsku uniju, i jeste ulazak u NATO. Instrumentima sile, naime, ponajbolje se ostvaruju kontrola i neposredni uticaj na politički sistem“.

    Slično će i Mitar Kovač: „Razlog se nalazi u ekonomskom interesu. Iza NATO-a stoje vlade država Zapada, ali i neformalni centri moći iz sfere krupnog kapitala. Zapad je oduvek težio ka osvajanju novih tržišta i dobijanju novih resursa po znatno nižim cenama. To je i sama suština i logika postojanja NATO-a“.

    A neizostavan korak u ovom procesu bila je i agresija na tadašnju SR Jugoslaviju, koja je, pored „ovladavanja teritorijom od izuzetnog geostrateškog značaja“, imala i još nekoliko ciljeva na koje ukazuje Zoran Milivojević: „Agresija na našu zemlju nije bila samo logični korak u tom procesu ekspanzije NATO-a, već i prilika da on izađe iz okvira Ugovora o NATO-u, odnosno njegovog Člana 5 koji predviđa uzajamnu pomoć članica samo u slučaju napada na neku od njih. Takođe, ne treba zaboraviti ni da je to bila prilika da se Nemačka prvi put od Drugog svetskog rata vojno angažuje. A na našem slučaju stvoren je i mehanizam takozvanih ’humanitarnih intervencija‘, koji je potom primenjivan i u drugim zemljama“.

    Imajući sve to u vidu, na tragu citiranih reči Henrija Kisindžera, prof. Kovač uveren je da agresiju nismo mogli da izbegnemo: „Tadašnja SRJ rat nije želela niti joj je on bio potreban, i činila je sve da izbegne tu opasnost. Istovremeno, normalno je što nije mogla da pristane na sporazum koji je ugrožavao njenu nezavisnost i kontrolu teritorije; to bi bili ustupci koje ni jedna zemlja u savremenoj istoriji nije napravila. Mi smo, jednostavno, bili projektovani da budemo napadnuti, i agresiju nismo mogli da sprečimo“.

    „Agresiju smo mogli da izbegnemo samo tako što bismo se unapred predali, promenili svoj politički sistem i međunarodni položaj. To se vidi i danas — cilj je da se potpuno slomi srpski otpor. Ako bi Srbija postala potpuno zavisna, i vojno i politički, problem bi, sa stanovišta Zapada, bio rešen“, dodaje Zoran Milivojević.

    Iako je NATO agresija na SR Jugoslaviju u mnogo čemu poslužila svrsi kojoj je i bila namenjena, izazvala je i jednu važnu a neželjenu posledicu unutar samog NATO-a, na koju je Kisindžer ukazao još tokom trajanja kosovskog rata. Usred trajanja tog rata, naime, „Evropa je već počela da izvlači zaključak da mora da ubrza stvaranje sopstvenih institucija kako bi povećala svoju autonomiju u odnosu na SAD… Alijansi preti najgori od svih mogućih scenarija: Evropa koja uzima veću slobodu delovanja u odnosu na SAD, ali s malo stvarne sposobnosti da deluje samostalno; i Amerika otuđena od Evrope“.

    „To je proces koji se odvija i dan-danas, a u poslednje vreme i eskalira“, komentariše Zoran Milivojević. „Istovremeno, međutim, s ovim pokušajima osamostaljenja Evrope u odnosu na Ameriku svedočimo i nastavku ekspanzije NATO-a, čija se isključiva funkcija nalazi u produženju zavisnosti Evrope od Vašingtona. Da nije NATO-a, kako bi izgledali odnosi Rusije s ostalim evropskim zemljama? Kako bi se evropske zemlje ponašale, i da li bi možda gledale svoje interese, da nema tog NATO kišobrana? Nema dileme kakav je odgovor na ta pitanja“.

    Tagovi:
    Dvadeseta godišnjica bombardovanja Jugoslavije
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga