11:59 18 Avgust 2019
Slušajte Sputnik
    © Sputnik /

    Tog 12. juna 1999. godine, u Srbiji je bio mir. NATO avioni prestali su da sipaju svoj smrtonosni tovar na gradove i sela. I nebo nad južnom srpskom pokrajinom je bilo mirno prvi put posle 78 dana. A na zemlji je sve ključalo. Svi svetski mediji objavili su kraj rata. Upravo potpisani Kumanovski sporazum stavio je tačku na bombardovanje.

    Generali armije koja je gotovo tri meseca junački u ratu branila zemlju, bili su poniženi u miru — dobili su naređenje da ostave narod na milost i nemilost istoj onoj vojsci koja ga je bukvalno do juče ubijala, ali je sad dobila drugo ime — mirovne snage.

    Narod na Kosovu bio je zbunjen, seća se pukovnik Milutin Filipović, dodajući:

    „Sa jedne strane radovali smo se jer nema više tog ratnog stanja, nema užasa koji rat nosi, a sa druge — bilo nam je svima izuzetno teško jer moramo da napustimo taj prostor, a da narod ostane bukvalno nezaštićen. Ljudi su pretpostavljali šta ih čeka kada odu vojska i policija.“

    Veze sa Beogradom bile su gotovo sasvim prekinute, informacije ili ne stižu, ili su iskrivljene. Na ulicama se pojavljuje vojska, formiraju se kolone koje, umesto da čuvaju, napuštaju Kosovo. Pridružuje im se narod koji ne želi da ostane nezaštićen na svojim ognjištima. Kretanje vojske zbog toga je bilo otežano, a dodatno su ga otežavali sporadični napadi albanskih terorističkih grupa.

    Opšti haos prekida vest koja je munjevito obišla svet: Rusi dolaze.

    Iako nije bilo ni televizije, ni radija, ni drugih medija, tu vest su i na Kosmetu munjevito saznali svi. I svi su, kao da ih je neko pozvao, izašli na ulice. Slika je bila veličanstvena — kolona oklopnih vozila kretala se iz pravca Kuršumlije prema Prištini, a tamo su je dočekale stotine ljudi. Toga dana ponovo se rodila nada da će Srbi moći da ostanu i opstanu na Kosovu i Metohiji.

    General Treće armije Nebojša Pavković piše u svom ratnom dnevniku:

    „To je prijatno iznenađenje, s obzirom na informacije koje su do sada dolazile da je malo verovatno da se Rusi angažuju u okviru Kfora.“

    General Leonid Ivašov, koji u tom trenutku obavlja dužnost načelnika Glavne uprave za međunarodnu saradnju Ministarstva odbrane Rusije, jedan od rodonačelnika ideje o takozvanom „Ruskom maršu“, objašnjava:

    „Radili smo u okviru Rezolucije 1244. Mi smo, kao stalna članica SB, kao predstavnici ZND, imali ista prava kao Amerikanci i NATO. I oni neće da se dogovaraju, nego nam nude da sa jednim bataljonom učestvujemo u američkom sektoru i da budemo podređeni američkom generalu, ili da sa dva bataljona mobilne rezerve budemo pod generalom Džeksonom. A ja sam im rekao — s kojim pravom vi preuzimate takve obaveze? A oni mi kažu: mi smo Amerikanci i NATO. A ja im kažem: zar smo mi gori, rezolucijom nije propisano da to radi NATO. Za sve što ima predznak ’međunarodni‘ Amerikanci shvataju da su to oni i NATO.“

    Mehanizovana kolona sa 200 vojnika iz sastava mirotvoraca, koji su već bili u BiH, neprimećeno je prošla sve do srpske granice, a onda su se na transporterima zavijorile ruske zastave.

    General Junus Bek Jevkurov, koji je danas predsednik Ingušetije, a u tom trenutku je kao major, obaveštajac, sa svojom grupom već bio na Kosovu, priseća se:

     „Marš kojim je komandovao general Pavlov dao je dobar signal i stanovnicima i našim oružanim snagama da smo u stanju da ispunjavamo zadatke. Treba imati u vidu da je kretanje kolone bilo organizovano vešto, tim pre što se mi nismo nalazili ni u kakvoj vojnoj bazi, nego usred mirotvoračkih snaga. U centru koji je bio pod rukovodstvom NATO-a i američkih snaga. Uspeli su da izađu neprimetno, i to ne sa jednim ili dva vozila, nego sa stotinama. Naravno, bila je to prava umetnost. Pokazali smo da možemo da dovedemo protivnika u zabludu. NATO je to primetio tek kad je kolona prešla pola puta.“

    Tog dana se dobro seća i Milutin Filipović, pukovnik u penziji, koji je 1999. godine, kao komandant Prištinskog garnizona, imao zadatak da dočeka ruske vojnike: 

    „Bilo je vrlo dirljivo i emotivno. Ljudi su od srpskih zastava, okretanjem naopako, pravili ruske. Iznosili su piće, cveće bacali, ljubili transportere… Pevale su se pesme, čule su se i sirene… Jedna neverovatna dobrodošlica.“

    I dok usmerava kolonu prema prištinskom aerodromu, on ne zna da je prethodnica stigla u Slatinu petnaest dana ranije. Ruska obaveštajna služba imala je informacije da se Englezi iz NATO-a spremaju da zauzmu aerodrom Slatinu i da ga koriste za sletanje velikih transportnih aviona. Poslala je ekipu u Prištinu. Operacijom je komandovao Junus Bek Jevkurov:

    „Mi smo došli na Kosovo i pre aerodroma smo imali druge zadatke. Za aerodrom smo dobili zadatak kasnije — da ga stavimo pod kontrolu. S obzirom da sam ja bio iskusni oficir, pa još i obaveštajac, bilo mi je jasno da se takvi zadaci ne daju tek tako. Tim pre što sam po karti video da aerodrom ima strateški značaj za taj region. Bili smo spremni da ispunimo zadatke kad su nam rekli da osvojimo aerodrom. Neću sad da govorim kako smo to radili, ali obezbedili smo da kolona stigne gde treba.“

    Sutradan na aerodrom Slatinu stižu i Englezi. Njihov komandant Majkl Džekson imao je naređenje od komandanta Veslija Klarka da uništi ruski odred. Na nebu se pojavljuju njihovi desantni helikopteri, približavaju se i dve kolone tenkova. Ruska oklopna vozila ne dozvoljavaju helikopterima da slete.

    Kolone NATO tenkova se zaustavljaju pred uperenim ruskim oružjem... Videvši odlučnost Rusa, Džekson kaže: „Ne želim da izazovem Treći svetski rat.“

    Ruska desantna grupa ostaje da čeka transportne avione sa vojskom i oružjem, ali Mađarska i Bugarska ne dozvoljavaju prelet. Počinju teški pregovori...

    „Shvatali smo da je Jugoslavija ostavljena na cedilu sa svojim problemima, ma koliko se Rusija trudila da pomogne. Međutim, Rusija tada nije bila današnja Rusija. A i stav zapadnih partnera je bio da Rusija nema tu šta da traži. Zato su se i ponašali tako drsko i bezobrazno“, sa gorčinom kaže general Jevkurov.

    Rezultat dugih i teških pregovora bila je neka vrsta kompromisa — Rusija dozvoljava Englezima da zajedno koriste aerodrom, a uskoro se ruski mirotvorci prebacuju u rejone koje kontrolišu NATO snage.

    Iskusni obaveštajac dodaje:

    „Danas se izvlače pouke iz događaja u Jugoslaviji. Rukovodstvo zemlje ih ima u vidu kad donosi neke odluke. Tada se videlo da su takozvani zapadni partneri narušili sve dogovore o Jugoslaviji koje su postigli sa Rusijom. Prosto su ih drsko narušili. Mislim da se danas spoljna politika Rusije vodi sa svešću o greškama koje su napravljene u Jugoslaviji 1999. godine.“

    Svestan da se prisustvo ruskih jedinica u Kforu koristi kao alibi za donošenje odluka protiv srpskog naroda, a ne može da na njih utiče, Vladimir Putin je odlučio da ih 2003. povuče sa Kosova. Ruski vojnici vratili su se kućama tužni i sa suzama u očima.

     

    Tema:
    EKSKLUZIVNI VIDEO-SERIJAL: 20 godina od NATO agresije (18)
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga

    Učitaj još video materijala