12:39 07 Jun 2020
Slušajte Sputnik
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 192
    Pratite nas

    Amerika želi da izoluje Rusiju, jer joj nisu po volji ruska spoljna politika i Putinova vladavina. Putin joj nije po volji kao predsednik, ali kako ne može da ga smeni, s obzirom na nivo podrške i ogromnu popularnost, pokušava da izoluje Rusiju, kaže u intervjuu za Sputnjik Aleksej Puškov, predsednik Komiteta Državne dume za odnose sa inostranstvom.

    Tokom boravka u Beogradu Aleksej Puškov, predsednik Komiteta Državne dume za odnose sa inostranstvom, imao je prilike, između ostalog, da se sretne i sa Grupom prijateljstva sa Rusijom, koja broji 127 poslanika, što čini većinu u srpskom Parlamentu. To je jedinstven Parlament u svetu gde većinu poslanika čine prijatelji Rusije, ističe Puškov.

    On se sreo i sa predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem, premijerom Aleksandrom Vučićem, državnom sekretarkom Ministarstva spoljnih poslova Roksandom Ninčić, a sastao se i sa rukovodstvom Skupštine Srbije, sa predstavnicima Komiteta za međunarodna pitanja, za Kosovo i Metohiju.

    — Moram da kažem da su razgovori bili veoma prisni po pitanju međunarodne i evropske politike. To je dobar pokazatelj da Rusija i Srbija ostaju veoma bliski partneri, koje ne vezuju samo istorijske veze, već i dobri odnosi u današnjem trenutku, uprkos problemima sa kojima se susrećemo i tome što je Srbija kao glavni cilj postavila ulazak u Evropsku uniju, ali i pored pritisaka zapadnih zemalja da Beograd uvede sankcije Rusiji. Mi smo osetili da taj korak Srbija neće preduzeti i da će odnosi sa Rusijom ostati jedan od najvažnijih prioriteta spoljne politike i diplomatije Srbije. Upravo ti odnosi specijalnog partnerstva, tačnije bliskog partnerstva, potvrđeni su na svim nivoima.

    Pored toga, tokom mog predavanja na Univerzitetu Karić, koje je izazvalo veliko interesovanje, iz publike sam dobio pitanja i komentare koji su me uverili da je javno mnenje Srbije apsolutno na strani Rusije, baš kao što je i javno mnenje u Rusiji, i istorijski i danas, na strani Srbije.

    Kad je reč o problemima, poznato je da su pritisci zapadnih zemalja na Beograd ogromni. Vi ste govorili o tome povodom Turskog toka, koji je za nas jako važan, ali postoji opasnost da ga zadesi ista sudbina kao i Južni tok. Grčka je, na primer, slaba karika, pa zato Srbija mora da radi na diversifikovanju izvora snabdevanja gasom.

    — Ja moram da naglasim da Rusija nije inicijator odustajanja od „Južnog toka“, iako se neki trude da prikažu upravo tako. Rusija se uvek zalagala za „Južni tok“, sve dok direktno nisu blokirani svi napori da se to ostvari. Formalno gledano, saglasnost nije dala Bugarska, ali to je čisto formalno, jer Bugarska, prema mom mišljenju, ne uživa preveliku samostalnost, i odluke se nisu donosile u Sofiji, već u Briselu. Ne bi me iznenadilo da je ta odluka doneta na predlog SAD, s obzirom na to da upravo oni pokušavaju da uskrate Rusiji velike projekte, da ograniče međunarodne odnose sa Rusijom.

    Pored toga, Sjedinjene Američke Države su pokušale da miniraju i proslavu Dana pobede 9. maja u Moskvi, što im nije pošlo za rukom, pa je Obama samo tri dana nakon proslave poslao državnog sekretara Džona Kerija u Soči, da se sretne sa Putinom i da položi venac poginulim borcima u Drugom svetskom ratu.

    Da li ste mu poklonili Georgijevsku lentu?

    — Koliko je meni poznato, čak i ako mu je neko dao, on je nije stavio. Hoću samo da kažem da nisu uspeli da poremete proslavu Dana pobede nad fašizmom u Moskvi, ali to ne znači da SAD neće u budućnosti nastaviti sa pokušajima da pokvare spoljnopolitičke i spoljno-ekonomske odnose Rusije. Očekujem dodatni pritisak na potencijalne učesnike u Turskom toku, ali mislim da u ovom projektu imamo nešto drugačiju situaciju, upravo zbog toga što Turska nije Bugarska. S jedne strane, Turska je članica NATO-a, a s druge je poznata po tome što veoma sistematično sprovodi politiku nacionalnih interesa i ne zavisi od odluka EU. Brisel za Tursku nije autoritet, za razliku od Bugarske. Uprkos tome što Brisel već duže vreme nudi Turskoj članstvo u EU, u isto vreme joj ga i ne daje.

    A šta ako joj ga upravo sada, i zbog toga — da?

    — Ne verujem u to. Mislim da se u Ankari oseća određena doza umora od toga i zato će spoljni pritisci na Tursku biti manje uspešni nego u slučaju sa Bugarskom. Pored toga, nijedno tursko rukovodstvo, a još manje ovo na čelu sa predsednikom Erdoganom, neće uskratiti sebi projekat koji će mu omogućiti da postane najvažnija tranzitna država za gas u Evropi. Zašto bi se bilo ko odrekao kokoške koja nosi zlatna jaja? Tim pre što alternativni projekti tipa TANAP i TAP nisu dovoljni da obezbede gas za evropsko tržište u meri u kojoj je to neophodno. Rusija, sa druge strane, može da obezbedi sve zahteve evropskog tržišta putem „Turskog toka“, čiji je protok 63 milijarde kubnih metara gasa godišnje.

    Trenutno je najvažnije da se taj projekat realizuje i to na nivou Rusije i Turske. Kada se projekat sprovede na tom nivou, mislim da će se mnoge evropske zemlje zainteresovati da se sprovede u potpunosti — da prođe kroz Grčku, Austriju, Mađarsku, Slovačku, ali i niz drugih zemalja. Ovo je faktički isti projekat kao „Južni tok“, male su razlike u realizaciji. Grčka je svakako zainteresovana za učešće, imajući u vidu da je za Grčku bilo koji krupni međunarodni projekat mogućnost da izađe iz finansijske situacije u kojoj se nalazi. Srbija isto tako mora da zauzme važno mesto u realizaciji tog projekta, doduše u drugoj fazi. Trenutno je najvažnije da Turska ne izađe iz projekta. „Turski tok“ je jedan od najperspektivnijih projekata, iako se u politici ne dešava uvek ono što bi smo mi želeli.

    Bio je perspektivan i Južni….

    — „Južni tok“ je svakako bio perspektivan, ali ponavljam da je bio stopiran od strane Evropske unije i SAD. „Turski tok“ će takođe biti meta zapadnih pritisaka, ali ipak su perspektive za realizaciju daleko bolje, upravo zbog pozicije i interesa Turske. Uslovi su bolji nego pri realizaciji „Južnog toka“ i stoga se nadamo da će projekat biti realizovan i da će Srbija postati jedna od važnih učesnica.

    Ali tu postoji još jedan igrač koji nije direktno u vezi sa projektom, ali učestvuje. To je Amerika koja vuče konce, s jedne strane želeći da proda svoj gas jednog dana kad bude spremna, a s druge, da politički izoluje Rusiju i ekonomski je uništi. U čemu je problem između dveju zemalja?

    — Sjedinjene Američke Države žele da izoluju Rusiju jer im pre svega nije po volji spoljna politika Rusije i nije im po volji ni vladavina Putina, uopšte nije im po volji Putin kao predsednik Rusije, ali kako nisu u stanju da ga smene, s obzirom na sadašnji nivo podrške koju ima i na ogromnu popularnost, one su se koncentrisale na to da nanesu maksimalnu štetu Rusiji na međunarodnoj sceni. Odatle i politika koju su nazvali politikom ograničavanja i izolacije Rusije. Oba termina, i izolacija i ograničavanje, potiču iz Hladnog rata, dakle s početka pedesetih godina, uvedeni su u vreme Trumanove administracije, i takođe je indikativno da Amerika ne pronalazi nove termine za označavanje svoje politike, već se vraća na terminologiju Hladnog rata, tako da je to hladni rat u obnovljenom vidu.

    Njegov najvažniji deo je pokušaj da se izoluje Rusija i da se liši korisnih kontakata s drugim državama. SAD ne uspevaju i neće uspeti da to urade na globalnom nivou, zato što naravno ne mogu da ograniče kontakte Rusije sa Kinom, Brazilom, Indijom, sa Jugoistočnom Azijom, sa arapskim zemljama, sa Egiptom, Latinskom Amerikom. To je nemoguć zadatak, nemoguća misija. Mislim da trezvene glave, kojih ipak još ima u Vašingtonu, mada njihov broj vrtoglavo opada, shvataju da se Rusija ne može izolovati u međunarodnom, globalnom kontekstu. Ali smatraju da je to moguće na evropskom kontinentu. I otuda, prvo, pritisak na Evropsku uniju da ni u kom slučaju ne krene putem ukidanja sankcija, a Obama je već izjavio posle sastanka G7, na neki način, u ime EU da će EU produžiti sankcije, što samo po sebi pokazuje koliko je EU zavisna od SAD. To je minimum — da EU produži sankcije. SAD su razradile sa EU moguće nove sankcije koje će biti aktivirane u slučaju da, kako kažu, ne bude napretka u sprovođenju sporazuma iz Minska, tj. sankcije potencijalno još mogu biti proširene. SAD blokiraju takve krupne međunarodne projekte koji bi neosporno ojačali pozicije Rusije kao što je „Južni tok“. Odnosno, to je težnja da se Rusija istisne iz Evrope i da se Rusiji suprotstavi jedinstvena proamerička Evropa. Eto koji je smisao. A to se, naravno, ne radi samo zbog Ukrajine.

    Čini se da nije tako davno bilo vreme kad su Rusija i Amerika bile u dobrim, partnerskim odnosima. Šta se dogodilo?

    — Naš politički sukob sa SAD počeo je dosta davno, od trenutka kad je postalo jasno da mi nećemo igrati po američkim pravilima igre, rekao bih da je 2007-2008. godine minhenski govor Putina, koji umesto da je ispravno shvaćen kao neophodnost da se uzmu u obzir interesi Rusije i nemogućnost sprovođenja hegemonističke politike koju sprovode SAD, shvaćen je potpuno drukčije, s ljutnjom, besom, nezadovoljstvom, a nakon toga usledio je, kao što znate, napad Gruzije na Južnu Osetiju. Rezultat je bio da je Rusija osigurala bezbednost Abhazije i Južne Osetije. Imali smo kratki rat i Abhazija i Južna Osetija odvojile su se od Gruzije.

    Od tog trenutka, čini mi se, počelo je udaljavanje Rusije i SAD. Zatim su bile dve krize, libijska i sirijska, koje su pokazale da su naši pristupi potpuno drukčiji, da mi nećemo prihvatiti tu praksu i politiku smene režima kojima se bave SAD, pa i uz podršku radikalnih, terorističkih organizacija. Ukrajina je u tom nizu nesuglasica postala poslednja kriza. Svakako, podrška državnom prevratu, odnosno „narandžasta revolucija“ u nama susednoj zemlji koja je izuzetno važna za našu bezbednost, koja je za nas važna istorijski, gde živi veliki broj Rusa, nije mogla da ostane bez reakcije Rusije. Rezultat je bio velika kriza koju su, po mom mišljenju, izazvale Sjedinjene Države upornim odbijanjem da uzmu u obzir interese Rusije, širenjem NATO-a do granica Rusije, pokušajima da uključe u NATO Gruziju i Ukrajinu. Zato što je najzad prevrat u Gruziji bio priprema za uključivanje Ukrajine u NATO, u tome je geopolitički smisao tog prevrata.

    Prirodno, Rusija je odgovorila, znamo na koji način. Sjedinjenim Državama se to nije dopalo, jer je po njihovom mišljenju trebalo da mi zauzmemo pasivan stav iščekivanja, dok nas u potpunosti ne okruže države Evroatlantske alijanse. Rusija je smatrala, kao što je Putin rekao u jednom od svojih govora, da su vojnici NATO-a dobri momci, ali je bolje da oni dolaze u goste kod nas u Sevastopolj nego mi kod njih.

    Sada Sjedinjene Države smatraju da im takva Rusija nije po volji, okupljaju svoje snage, svoje saveznike, krenuli su putem novih vojnih priprema, jačaju vojno-politički pritisak na Rusiju kako bi ona promenila svoju spoljnu politiku i uklopila se u američku globalnu strategiju. Mislim da takva politika neće doneti uspeh Sjedinjenim Državama, jer već mnoge zemlje, a ne samo Rusija, ne žele da se uklapaju u američku globalnu strategiju — Kina, Brazil, Iran, Egipat. Značajan broj velikih država, koje igraju odlučujuću ulogu u svojim regionima, ne žele da se uklapaju u američku strategiju, tako da mislim da je takva politika osuđena na propast, ali ona može da skupo košta i Evropu i međunarodnu bezbednost. Takva politika je opasna.

    Neodoljivo se nameće pitanje koji su instrumenti pritisaka Amerike na Evropu. Zašto Evropa pristaje da donosi odluke koje joj nanose ogromu štetu?

    — Neosporno. Evropa ima jedan veoma ozbiljan problem. Velikim brojem zemalja Evrope upravljaju proameričke elite. Sjedinjene Države su se potvrdile kao glavni centar sile i uticaja u Evropi, posebno posle raspada Sovjetskog Saveza, i od tada one sprovode doslednu politiku očuvanja tih elita na vlasti. Tu postoji čitav niz metoda delovanja, počev od vaspitavanja političkih kadrova potrebnih Sjedinjenim Državama do tesnih veza sa krugovima evropskih preduzetnika i velikih američkih investicija u evropsku ekonomiju. To je čitava strategija. Kada kažu da se, ako se Evropa bude loše ponašala, ako ne bude plaćala dovoljno novca u budžet NATO-a, Sjedinjene Države mogu naljutiti i otići iz Evrope, to je upućeno naivnima, mada s vremena na vreme vidim takva razmišljanja u evropskim medijima — to je potpuna glupost, jer Sjedinjene Države nikada neće otići iz Evrope, to je temelj globalne moći — ako izgube Evropu, oni praktično gube sve.

    Predsednik Komiteta Državne dume za odnose sa inostranstvom Aleksej Puškov i glavna urednica „Sputnjika“ Ljubinka Milinčić
    © Sputnik / Đorđe Krstić
    Predsednik Komiteta Državne dume za odnose sa inostranstvom Aleksej Puškov i glavna urednica „Sputnjika“ Ljubinka Milinčić

    Otuda i skandali u vezi s prisluškivanjem građana Evrope, a pre svega Nemačke, kao najveće evropske zemlje. A informacija o tome nije kod Angele Merkel izazvala čak ni potrebu da ipak ponovo razmotri, makar delimično, karakter odnosa Nemačke sa SAD. Ne, iako su bili prisluškivani njeni lični telefoni i telefoni svih koji su mogli biti prisluškivani na teritoriji Nemačke, to kao da je označilo još veće zbližavanje Nemačke i SAD. To dokazuje da Evropa nije nezavisna, što izaziva veliko nezadovoljstvo evropskih građana — američka elita suočava se s protivljenjem određenih društvenih i političkih krugova. Vidimo da im se u velikoj meri suprotstavljaju u Francuskoj, gde desničarske partije, pre svega opozicija koju sada predvodi Nikola Sarkozi, veoma kritički ocenjuju ono što rade socijalisti na čelu s Fransoa Olandom, između ostalog, i kada je o odnosima prema Rusiji reč. U mnogim zemljama postoji nezadovoljstvo zbog politike sankcija prema Rusiji — u Austriji, Mađarskoj, Slovačkoj, Grčkoj, na Kipru, u Italiji, Španiji…

    Nemački biznis je u opoziciji Angeli Merkel, posebno onaj koji je ozbiljno investirao u Rusiju. Robna razmena Nemačke i Rusije, pre uvođenja sankcija, premašivala je 100 milijardi dolara, to je bila nova ekonomska realnost koja je veoma zabrinjavala SAD, jer što su Rusija i Nemačka bolje ekonomski povezane, to je SAD teže da kontrolišu Nemačku. Potrebno je bilo da se Moskva i Berlin zavade. Time se oni zapravo trenutno bave, pod izgovorom reagovanja na krizu u Ukrajini.

    Treba obratiti pažnju na još jednu stvar, kada u medijima objavljuju informacije koje zapravo održavaju stavove američke elite, o tome da se u Ukrajini dešavaju događaji koji predstavljaju pretnju bezbednosti Evrope, to zaista nije istina jer nikakve pretnje za bezbednost Velike Britanije, Francuske, Španije, Italije, Austrije… Kriza u Ukrajini ne nosi. To je, zapravo, lokalna kriza, čak nije ni regionalna, nego lokalna kriza! Ona je povezana sa državnim prevratom u Ukrajini i nesposobnošću novog ukrajinskog rukovodstva da kontroliše sopstvenu teritoriju, nesposobnošću da ubedi veliku većinu građana koji žive u određenim regionima da je režim u Kijevu dobar. Teško ih je ubediti, jer je očigledno da je taj režim loš za Ukrajinu.

    I upravo je u tome razlog za trenutnu krizu. Drugog razloga nema. I ta kriza se objektivno ne širi prema Evropi. Nikako Poljska ne strada zbog krize u Ukrajini, ali zato strada zbog sankcija koje je uvela Rusiji i ruskih protivmera koje ograničavaju uvoz poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda iz Evrope na rusko tržište. A od same ukrajinske krize, koja trenutno najviše potresa istok Ukrajine, ne stradaju ni Finska, ni Švedska. To je izmišljena, veštačka kriza, stvorena kako bi se, pod jedan, pojačala disciplina u Evroatlantskom savezu, pod dva, da se udahne nova snaga NATO-u koji je već izgubio smisao svoga postojanja. Njen cilj je i da evropske države približe američkoj globalnoj politici i, ponavljam, da smanji uticaj Rusije koja se, prema mišljenju Amerikanaca, Britanaca i njihovih saveznika, ne ponaša kako treba, odnosno ne podržava automatski sve što rade i predlažu SAD. To je, ponavljam, veštačka kriza koju Zapad održava kako bi postigao konkretne političke ciljeve.

    Koliko vidim, sada su i Evropa i SAD zaključile da im veliku opasnost predstavlja Sputnjik. Čini se da ništa drugo i ne rade, sem što da pokušavaju da zaustave Sputnjik. Na primer u Srbiji Sputnjik je jedini ruski medij, a 9o odsto su zapadni mediji, i nikad se niko nije pitao šta ovde traži Dojče vele, Glas Amerike, ali kad je došao Sputnjik svi su počeli da se bore da spasu narod od Sputnjika. Tako je svuda u svetu.

    — Zapad je jako dugo uživao informacioni monopol. Nikakvih antiteza zapadnim medijima nije bilo. Svi zapadni mediji su u poslednje vreme zauzimali identični stav. Osećaj je kao da postoji neki centralni komitet u Briselu koji daje instrukcije medijima šta da pišu. Kada čitaš englesku ili nemačku štampu nema razlike u tačkama gledišta. O Rusiji i Ukrajini svi pišu identično. U tim uslovima podrivanje informacionog monopola i proameričkih medija izazvala je jako veliku nervozu. Često možemo da čujemo da EU hoće da započne borbu sa ruskom informacionom „propagandom“, odnosno sa Sputnjikom, sa kanalom RT i tako dalje, iako Rusija još uvek nije kompletirala informacionu mrežu u Evropi, već su ovo samo prvi koraci i oni su dovoljni da izazovu ovakvu reakciju.

    To pokazuje da je Zapad navikao na informacioni monopol. Takvog monopola, na primer, nema u Kini. U drugim delovima zemlje takođe je slab medijski monopol i oni drugačije gledaju na određene stvari, međutim, ne žele da izgube Evropu. Čak i pri tolikom monopolu, veliki deo evropskog javnog mnjenja ne prati te stereotipe koji su im nametnuti. Prema poslednjem istraživanju „Pjur riserč“ (američka sociološka kompanija u Nemačkoj), samo 30 odsto Nemaca smatra da je Rusija krivac za dešavanja na jugoistoku Ukrajine, a ostalih 70 odsto to ne smatra.

    Mašinerija za tretiranje informacije je ogromna i postoji veoma veliko protivljenje toj propagandi, naime ljudi razumeju da postaju objekat propagande. U poslednje vreme sam često boravio u Francuskoj i davao sam izjave za francuski radio, za francusku televiziju, i bilo mi je interesantno da posle pogledam komentare na francuskim društvenim mrežama. Osamdeset odsto komentara bilo je zapravo podrška Rusiji i osuda Zapada za antirusku politiku koju sprovodi.

    Postoji razdor u jako velikom delu javnog mnjenja i linije koju provlače zapadni mediji. Zapadne zemlje naravno znaju za tu podelu i boje se ti koji se trenutno tiho protive toj „univerzalnoj“ istini, oni mogu da ustanu i postanu objekat uticaja RT i Sputnjika i da postanu plen ruskih medija o dešavanjima u svetu. Za to i postoje određeni uslovi, što je i veoma očigledno, jer kada su, na primer, zapadni mediji pričali o tragediji koja se dogodila u Odesi i tokom koje je poginulo više desetina ljudi, pisali su veoma bezlično, kao da su se oni sami ugušili ili izgoreli i nisu navodili ko je krivac. Jasno je da zapadni mediji pišu uglavnom neistinu, čak i oni najprestižniji, kao što je „Njujork tajms“ koji je ranije uživao slavu najistinitije štampe, sad o dešavanjima u Ukrajini piše primitivno ignorisanje stvarnih dešavanja u Ukrajini.

    Deo javnog mnjenja u Evropi jasno razume. Postoji opasnost da se ti građani zainteresuju za nešto više o poziciji Rusije informišući se kroz ruske medije odnosno kroz Sputnjik i RT i upravo odatle proizilaze pokušaji SAD i EU da se suprotstave s informacionoj invaziji Rusije, a zapravo to je reakcija na gubitak medijskog monopola. Iako Zapad govori da je tolerantan i realističan to nije tako. Apsolutno je netolerantan i u suprotnosti sa idejom o zapadnom viđenju medijske slobode. To je nekada bilo, na Zapadu su postojale jake komunističke partije, postojali su jaki sindikati, i to je sve bilo do epohe neoliberalizma. To je bilo tokom pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Neoliberalizam je unificirao zapadni način razmišljanja i sada misle da će to biti poljuljano. Ruski mediji upravo to i rade, i zato se nalaze u centru pažnje.

    Znači  mnogo smo jaki?

    — Voleo bih u to da verujem, ali u svakom slučaju to je odraz njihove nesigurnosti. Oni koji vas napadaju pokazuju svoju slabost i mislim da imamo oslonac u evropskom javnom mnjenju, a to je i niz političkih partija i društvenih organizacija. Ljudi se teško mire sa medijskom manipulacijom i ako neko smatra da evropskim javnim mnjenjem može da se manipuliše doveka — oni greše.

    Tagovi:
    Aleksej Puškov, intervju, Aleksej Puškov, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga