22:05 27 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Piše
    12712
    Pratite nas

    U crnogorskoj skupštini većinom glasova (50 poslanika od 81) usvojena je Rezolucija o NATO savezu kojom se šalje poruka domaćoj i međunarodnoj javnosti da je Crna Gora spremna za članstvo u Alijansi. Opozicioni Demos, naprotiv, smatra je Rezolucija bila samo predstava za javnost, i svoj stav izrazio je glasanjem protiv.

    Miodrag Lekić, lider stranke, govori u intervjuu za Sputnjik o razlozima za takav odnos, kao i perspektivama Crne Gore u Alijansi ili van nje.

    — U uslovima oštre ekonomsko-dužničke krize, kriminala i korupcije bez pravnog ishoda, trajanja vrha vlasti van demokratske kontrole, ova Rezolucija je nova predstava za javnost.

    Ta pozivnica nije ni stigla u Podgoricu, pa ovo egzaltirano navaljivanje na još uvijek zatvorena vrata ne samo da je suprotno crnogorskoj istorijskoj tradiciji, već i neukusno podstiče autokolonijalnu svijest u našoj zemlji.

    Ova parapatriotska operacija je očigledno imala više funkcija, u prvom redu da se teška realnost uslova u kojima žive građani zamjeni novom temom ulaska u NATO.

    Pristalice DPS-a Crne Gore proslavljaju pobedu na izborima
    © AFP 2020 / Andrej Isaković

    Koje bi to, pored skretanja pažnje sa realnog života građana, mogle biti druge funkcije politike koja je dovela do aktuelizovanja ove Rezolucije?

    — Ima ih najmanje još četiri.

    Prvo, podsticanje podjela i svađa u zemlji, jer ova tema duboko dijeli građane Crne Gore. Naime, vladajuća stranka je i tokom parlamentarne rasprave definisala ulazak u NATO kao najznačajniji državni interes dajući temi posebnu dramatičnost, neku vrstu kulta novog višeg cilja.

    Mnoga već objavljena istraživanja ukazuju da više od pola stanovništva misli drugačije.

    Drugo, trebalo je da upravo rezultati glasanja u Parlamentu prikriju realnu sliku raspoloženja građana povodom tog pitanja.

    Treće, ritualno forsiranje Rezolucije u Skupštini je bila najava da na izborima iduće godine centralna tema neće biti suočavanje sa realnim, životnim, nagomilanim problemima Crne Gore, već dramom ulaska zemlje u NATO. Tu će opet nosioci vlasti propagandno i ignorantski podsticati one demagoško primitivne teme o podjelama na partizane i četnike, rezervišući za sebe status partizana.

    Samo što su oni pravi partizani u Drugom svjetskom ratu više voljeli Ruse dok ovi novi više vole Amerikance. Da nije ozbiljna, ova tema bi bila veoma komična.

    U objašnjenju četvrtog razloga treba podsjetiti da zbog neizgrađene pravne države EU uporno traži konkretne rezultate u borbi protiv korupcije i kriminala, i to na visokom nivou, kao uslova za napredovanje Crne Gore u evropskim integracijama. Nije teško zaključiti da se iza izuzetno jake javne odanosti NATO-u od strane vrha crnogorske vlasti, posebno onih njenih članova pod sjenkama kriminala i korupcije, kriju očekivanja da će im se upravo zbog te odanosti progledati kroz prste u međunarodnim krugovima. Drugim riječima, da neprijatni dosijei o njima ostanu još u ladicama.  

    U Rezoluciji ne piše ništa o tome na koji način Crna Gora, nakon eventualnog poziva, treba da odluči o ulasku u NATO: u skupštini ili na referendumu. Vaše mišljenje: ukoliko dođe do toga, kako treba da se odlučimo?

    — Pripadam onoj većini u Crnoj Gori koja zastupa demokratski princip da ovo pitanje treba odlučiti na referendumu. I u programu Demosa je precizno zapisano da je za ulazak Crne Gore u vojne saveze potrebno neposredno izjašnjavanje građana na referendumu. Na tome ćemo ne samo insistirati u daljoj političkoj dinamici, već ćemo do kraja i javno demistifikovati pozadine drugačijih varijanti odlučivanja. 

    U decembru se očekuje odluka NATO saveza o slanju pozivnice za članstvo Crnoj Gori. Propagandisti iz vrha režima već duže vrijeme govore da je to gotova stvar i da će zvanična Podgorica sigurno dobiti poziv. Šta vi mislite?

    — Zvaničnici NATO-a su javno isticali da je za upućivanje pozivnice potrebno, između ostalog, zadovoljiti dva glavna uslova: mjerljive rezultate u borbi protiv korupcije i jasnu većinsku volju građana za prijem u NATO. Oba uslova, kao što je poznato, nisu ispunjena.

    Ukoliko članice NATO odustanu od ova dva kriterijuma objektivno one rizikuju pad kredibiliteta u ozbiljnoj domaćoj javnosti, pa i na međunarodnom planu.

    Crna Gora
    © Sputnik / Aleksandar Utkin

    Od čega najviše zavisi da li će Crna Gora dobiti pozivnicu za NATO?

    — Valjda od toga što je rečeno od onih koji šalju pozivnicu — volje građana i demokratskog lica zemlje.

    Kako će (ne)stizanje pozivnice uticati na političke procese u Crnoj Gori?

    — Politička scena u zemlji će se bez sumnje dodatno zaoštriti. Nažalost, u takvim uslovima opet se odlažu neophodne reforme i definisanje ozbiljne strategije izlaska zemlje iz duboke političke, institucionalne, ekonomske i moralne krize

    Telefonski razgovor između potpredsjednika SAD Džozefa Bajdena i sedmostrukog crnogorskog premijera Mila Đukanovića u medijima bliskim režimu predstavljen je kao nesumnjiv znak da pozivnica za članstvo u NATO stiže. U kritički nastrojenim segmentima društva razgovor je percipiran dijelom i kao oštra poruka da će poziv biti uslovljen žešćim obračunom sa organizovanim kriminalom. Kako ste vi to doživjeli?

    — Poruke američkog potpredsjednika koje su date u klasično diplomatskoj, dakle ambivalentnoj formi, ohrabrenja i upozorenja su u zvaničnoj propagandni prevedene kao jednostrana podrška stanju u zemlji, pa i njenom rukovodstvu. Tom telefonskom razgovoru je u propagandnim nastupima u dirigovanim medijima dat gotovo mesijansko-mistični karakter.

    Ova agresivna propaganda, i sva ta provincijalna, nacionalno inferiorna predstava, uz ne malo finansiranje takozvanih lobista novcem osiromašenih crnogorskih građana, proizvodi bumerang kod domaće javnosti. Pa i kod onih kojima članstvo Crne Gore u NATO nije strano.

    Mjesecima unazad svjedoci smo elitističke i manipulativne atlantističke kampanje u kojoj se — što je, crno na bijelo, potvrđeno aferom Depeša — ne biraju sredstva, čak i brutalno falsifikuju istraživanja javnog mnjenja u korist Vlade, tj. ulaska u NATO. Kako to utiče na crnogorsku javnost?

    — Vjerujem da u zreloj javnosti djeluje odbojno. Ukupan efekat ne mogu do kraja procijeniti.

    Zalažem se za poimanje politike kao težnje opštem dobru, uz legitimno javno konfrontiranje različitih mišljenja i stavova, nakon čega se odlučuje demokratski, nekada konsenzusom, češće slobodno izraženom voljom većine.

    Demos će respektovati čitav spektar mišljenja oko potencijalnih NATO integracija, zalažući se da se na kraju odluči referendumom.

    A prije toga treba ispuniti uslove za stvaranje dekriminalizovane, demokratske, pravne države, što bi trebalo da bude uslov da poziv za članstvo bude uopšte moguć. Mi ćemo kao Demos i ja lično, značajnije uključiti u debate kada se stvore uslovi, i eventualno stigne pozivnica. Do tada nećemo nasijedati na propagandu čitave priče, smatrajući da ova zemlja ima mnogo važnijih pitanja kojima treba da se bavimo u pravom interesu građana.

    Nato zastava
    © AFP 2020 / GEORGES GOBET

    Na čelu crnogorske države više od dvije i po decenije nalaze se ljudi koji zemlju, mimo volje naroda, guraju u NATO. Čelnicima Alijanse — vidimo to po riječima podrške sa važnih međunarodnih adresa, naročito Vašingtona — to ne smeta, naprotiv: Đukanović je za njih demokratski partner i prijatelj. Šta to govori o Alijansi?

    — Nije ni Alijansa niti su njene članice tako homogene kako spolja izgleda, posebno u savremenim međunarodnim uslovima toliko bremenitim problemima pa i očiglednim promašajima.

    Te razlike, istina iz kulisa, vjerovatno postoje povodom pitanja koje ste postavili.

    Ne bi bilo dobro da sa međunarodnih adresa potcijene našu sredinu, makar ona bila brojčano mala, koja odlično vidi nedoslednosti između pedagogije o imperativima odgovornog društva, demokratske kontrole vlasti, o pravnoj državi s jedne strane i partnerstvu sa osobama van pravnog poretka i bogatim prestupničkim dosijeima na unutrašnjem i međunarodnom planu.

    U Crnoj Gori protivnici NATO integracija se sistematski — kao dio planetarne propagande — karakterišu i etiketiraju ili kao produžena ruka zvanične Moskve, ili kao neprijatelji države, ili kao neprijatelji crnogorskog progresa, ili sve to skupa. Kako komentarišete tu atmosferu?

    — Da i afera „Depeše“, taj ovdašnji Vikiliks, je otkrila kako domaći zvaničnici u razgovorima sa stranim diplomatama plasiraju priče da su protiv NATO na domaćem terenu primitivne, mračne, anahronističke snage. S druge strane, domaći pojedinci i grupe involvirani u korupcionaške afere preko odanosti NATO-u nastoje da uhvate voz istorijske progresivnosti pa i modernosti. I to je zbilja ironija situacije koja bi trebalo, ne da obraduje, već ozbiljno zabrine zainteresovane međunarodne partnere.

    Da etiketira se i Rusija, koja, ne isključujem, ima kao i drugi svoje stavove, pa i interese povodom istog pitanja, mada lično nisam imao baš ni jednu priliku da to i iskustveno uočim.

    Vraćamo se na poimanje politike. Za neke je to djelatnost u kojoj se nemoralnim sredstvima stiže do cilja. Inače, nema tog moralnog cilja koji treba da opravda korišćenje nemoralnih sredstva. Da ne govorimo o nemoralnim sredstvima za ostvarenje nemoralnog cilja.

    Znamo, politika jeste racionalna i pragmatska djelatnost. Ipak, vrijednosna komponenta cilja i sredstava govori o licu svakog subjekta — kako državnog tako i pojedinca.

    Na međunarodnoj sceni svjedoci smo rađanja policentričnog svijeta, u kome su se na pozornicu uveliko vratili i Moskva i Peking. To je usložilo geopolitičku dinamiku. Kako Crna Gora, imajući u vidu narečene odnose, treba da se postavi na toj novoj mapi moći?

    — Mislim da Crna Gora treba da vodi ozbiljnu, osmišljenu, dostojanstvenu, realističku spoljnu politiku, kojom bi primarno štitila svoje današnje interese, ujedno poštujući svoju zanimljivu, usuđujem se reći lijepu i bogatu istoriju.

    Kada se zalažem za realističku spoljnu politiku, mislim da treba izbjeći dvije krajnosti.

    Jednu inferiornu, odlučujuće prilagođenu pristupu da treba slušati izabranog saveznika na bazi procijene da se s jedne strane radi o najjačoj sili, a s druge da će se saveznik zalagati za status kvo u ovoj zemlji. Ovaj pristup je očigledno baziran na pojedinačnim i grupnim interesima aktuelne političke elite, uz alibi obrazloženje da smo „slamka među vihorove“.

    Druga pogrešna krajnost jeste moguća umišljenost o posebnoj snazi naše države, metaforički rečeno da ličimo na boksera koji na spoljno-političkom planu udara mnogo jače od svoje kategorije.

    Dakle, treba naći mjeru, primarno se opredjeljujući za poštovanje pravila, i u tom smislu za evropske vrijednosti, ali i šire otvoreni za saradnju na principima uzajamnog poštovanja, što bi uz čisto lice na unutrašnjem planu moglo osvojiti simpatije i zaslužiti u pravom smislu međunarodni ugled.

    Takvom principijelnom, otvorenom, dinamičnom spoljnom politikom, uz ozbiljne i kompetentne kadrove u diplomatiji, bi se na najbolji način ostvarivali državni interesi.

    Tagovi:
    NATO, Miodrag Lekić, Podgorica, Crna Gora
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga