15:15 13 Decembar 2018
Slušajte Sputnik
    Reditelj Ljubiša Ristić

    Velike sile proizvode krize da bi održale mir u svetu

    © Sputnik /
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Maša Radović, Ljubinka Milinčić
    14116

    Nikad mu nisu osporavali umetnička dostignuća, uz njegovo ime uvek je stajalo „veliki“, pa i „najveći reditelj“ u istoriji jugoslovenskog pozorišta. Ali, to nije bilo dovoljno da mu oproste izlet u politiku. Ljubiša Ristić, bivši predsednik Jugoslovenske levice, oproštaj nije ni tražio. Danas govori isto kao i pre 10, 15, 20 godina.

    On se nije promenio, a svet?

    Sad, odjednom, otkrivaju Ameriku i ponavljaju to što sam ja govorio ranije, kaže za Sputnjik Ljubiša Ristić.

    — Znate kako kaže Marks: „Svaka stvar se u istoriji ponavlja dva puta. Jedanput kao tragedija, a drugi put kao farsa“. Stvari se ponavljaju, ali ima jedna ključna stvar: Ljudi obično ne razumeju istoriju koju žive.

    Živimo li u tragediji ili u farsi?

    — Ipak mislim da živimo u tragediji, a ne u farsi. Ovo što se događa vrlo je ozbiljno. Desile su se velike promene koje su rezultat ne samo stihije, ne samo haosa koji je u svetu vladao, ne entropije koja je dovela do tih ekonomskih poremećaja, kriza… nego i smišljenih delovanja. Ja uopšte ne delim mišljenje da je raspad Sovjetskog Saveza nastao kao rezultat stihijskog procesa. Ja to vidim kao jedan epohalni kontrolisani proces.

    Hoćete da kažete da je to neko smislio, realizovao i kontroliše?

    — Jeste. Ja o tome imam i dokaze, ali  reći ću vam samo da je prva procena o tome da je neophodno izvršiti reformu Sovjetskog Saveza, da bi država imperija opstala, došla je od Lavrentija Berije odmah posle Staljinove smrti. Pominjem to zato što su ujedinjenje Nemačke i reforma Sovjetskog Saveza definisale kraj Jugoslavije kao zemlje. Jugoslavija je, ipak, produkt američkog učešća u Evropi, američke uloge u Evropi. Jugoslavija je bila NATO zemlja, njena armija je bila deo Zapadnog vojnog saveza u saglasnosti sa sovjetskim stavom da to može dokle god je Jugoslavija socijalistička zemlja. Amerikanci su bili saglasni sa tim da Jugoslavija bude socijalistička zemlja dokle god je deo Zapadnog vojnog saveza. U toj situaciji Tito je bio izvanredan partner i jednima i drugima i vodio je zemlju do samog kraja. Onog časa kad je Tito umro, ja sam pitao Lazara Koliševskog koji je bio prvi predsednik tog vrhovnog organa „Jesu li došli Amerikanci?“. „Odmah je došla vojna delegacija“, odgovorio je. „Šta su pitali?“ „Pitali su da li će se Jugoslavija držati svojih obaveza prema američkoj vojsci?“. Mi smo rekli „da“, i oni su se spakovali i otišli. Kada smo išli u Rambuje na pregovore, ja sam tada rekao samo da treba pitati šta su obaveze NATO-a prema nama? Kao kod Šekspira — Šta je on Hekubi, šta je Hekuba njemu? Naša delegacija nije to nikada pitala, niti su oni bili spremni da razgovaraju o tome. I to je bio kraj i ove druge Jugoslavije. Bojim se, sutra će biti i kraj Srbije ukoliko neko ne postavi ozbiljno pitanje obema stranama, i američkoj i ruskoj, šta su njihove obaveze prema nama. Zašto nama stalno govore o našim obavezama prema njima? Oni imaju međusobne relacije, međusobne obaveze, a neko valjda ima obaveze i prema ovom narodu, neko je valjda nešto tu preuzeo…

    Ko, po vama ima obaveze prema nama, i kakve su one?

    — Mislim da su Jugoslavija i Srbija danas ostale u tome marginalne, sporedne. Ali Srbija, zato što drži strateške pozicije, strateške pravce, Moravsku dolinu… može da upotrebi tu svoju geostratešku poziciju i na svoju štetu i na svoju korist. Ali u krajnjoj liniji ima i pravo da druge pita šta su njihovi stvarni planovi oko svega toga.

    Šta se to dešava u savremenom svetu? Svedoci smo čudnih odnosa između velikih sila, vidimo kako Rusija i Amerika u jednom delu sarađuju, i istovremeno uvode jedni drugima sankcije. Svet je postao potpuno nepredvidljiv i neuračunljiv.

    — Da, ukoliko sve to posmatrate onako kako pišu novine, ali ukoliko posmatrate stvarnu pozadinu tih događaja vidite da se radi o proizvodnji krize i o upravljanju krizom. Velike sile danas u ovoj svetskoj situaciji moraju da sarađuju oko dve stvari. Prvo je obnova Hladnog rata koji im omogućava rešavanje unutrašnjih problema. Moraju da obnove Hladni rat da bi obnovili svoje ekonomije, da bi ih stavili na noge. Ako ne proizvode oružje, ako ga ne troše, ako ne razvijaju vojno industrijski kompleks ni Amerika ni Rusija ne mogu da izdrže konkurenciju.

    Što ne proizvode hranu umesto oružja? Toliko je gladnih u svetu.

    — E, to je velika, bitna promena do koje je došlo. U vreme Hladnog rata postojala je ravnoteža straha, i uzajamno pomaganje u održavanju ravnoteže straha. Po Kenanu, Ruse treba držati u strahu da će biti napadnuti, i Amerikanci su to uspešno radili kroz Hladni rat. Rusi su uvek imali defazivnu poziciju, morali su da se brane, te od atomske bombe, te hidrogenske bombe, te vojska, te tenkovi, te podmornice… Sada je došlo do velike promene. Odjednom Rusija ima šefa, da tako kažem, koji je razumeo smisao te strategije. Prvi put od Staljina, Hruščova i Brežnjeva i svih ostalih do danas Rusija, odnosno Putin, više nema taj strah. Putin ide korak ispred. On napravi korak pre nego što prema njemu naprave korak, on jednostavno uđe u Krim, završi posao, počne da bombarduje Siriju, zatekne ih nespremne. To sada Putin radi već rutinski. Ali, Vi ste malo pre rekli ključnu stvar. U svemu tome oni kažu: jeste i nuklearni potencijal ćemo pojačati i velike nosače aviona ćemo raditi i radićemo dronove i podmornice, ali pre svega: proizvešćemo enormnu količinu hrane. Proizvešćemo hranu, pa ćemo je izvoziti. Turska nam prodaje hranu — hvala lepo, ne treba. Sve ćemo sami da napravimo.

    Hoće li ta ravnoteža potrajati? Mnogi smatraju da je Amerika na zalasku, mada je kraj i dalje daleko. Amerika je još uvek jaka, i biće uvek jaka, nuklearna sila. Ona je, čak i kada duguje Kini onoliki novac, ceo svet nekako uverila da će Kina, ako povuče svoj novac iz Amerike, propasti.

    — To je naivno. Znate kada su Tita u Beču pitali, pošto je Jugoslavija tada dugovala ne znam koliko milijardi dolara, kako on vidi tu stvar, on je samo pitao novinara koji mu je to kazao: „A šta bi ste vi radije? Da dugujete ili da vam duguju?“. Američka pozicija u kojoj Amerika duguje je izvrsna za Ameriku. Ne valja ako Americi duguju. I sada je Amerika rešila da svoje dugove raspodeli po svetu. Štampa pare koliko god joj treba. Problem će nastati ako sada počnu da obračunavaju naftu u rubljama, u jenima, u juanima, ako prestanu da koriste dolar.

    Mogu li ipak ovi drugi istočni giganti, Kina, Indija pa i Rusija da ugroze američki primat u svetu, ili da bar dostignu američki nivo?

    Oni svi sarađuju. Ne mogu da dostignu američki nivo. Treba da imate sto godina istorije da biste to dostigli. To je nešto što se ne dostiže preko noći i danas i sutra. 

    Tagovi:
    mišljenje, kultura, intervju, svet, istorija, Ljubiša Ristić
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga