23:56 16 Jun 2019
Slušajte Sputnik
    Bivši trener KK Partizan Duško Vujošević

    Vujošević: Nedostaje mi Partizan, a i ja njemu

    © Sputnik / Maša Radović
    Intervjui
    Preuzmite kraći link
    Vladimir Sudar
    17816

    Mi smo u tunelu. Neki put se čini da ima svetla na kraju tunela, međutim to je svetlo lokomotive koja nam ide u susret, kaže za Sputnjik Duško Vujošević.

    Duško Vujošević
    © Sputnik / Aleksandr Vilьf

    Najtrofejniji trener najtrofejnijeg srpskog košarkaškog kluba Duško Vujošević poznat je i kao sportski radnik koji najbolje poznaje umetnost. Osim što je „stvorio“ većinu najboljih košarkaša Partizanove škole (Đorđević, Danilović, Paspalj, Divac…) Vujošević je poznat i kao trener koji je „terao“ sportiste da čitaju knjige. Uz to, veliki je kolekcionar umetničkih slika. Bez obzira na 14-godišnju dominaciju Partizana, Vujošević je u septembru „najuren“ sa klupe. Razgovor sa Vujoševićem vodili smo po njegovom povratku iz Italije, gde je, u sklopu tradicionalnog turnira za finale juniorske Evrolige, na poziv Udruženja trenera Italije držao predavanja.

    „Posetu sam iskoristio i da pogledam neke utakmice na turniru, a pozvan sam od Evrolige da u vreme održavanja finala u Berlinu održim tri predavanja trenerima. To sam prihvatio da bih ostao aktivan, a i to mi daje mogućnost praćenja i igrača i utakmica. Sve to na neki način kompenzuje nedostatak ove druge aktivnosti koja je moja prava ljubav — a to je rad na parketu“, kaže za Sputnjik Vujošević.

    Kako izgleda Vaš život bez aktivne košarke i Partizana?

    — Fali mi košarka. Dobar deo mog života ispunjen je košarkom. Jeste, ono što kažu, čovek radi da bi živeo, ne živi da bi radio, ali kod mene je to bilo malo pomešano. Radio sam da bih se osećao korisnim, sa strašću stvaralaštva. S druge strane, u smislu intenziteta rada, bila mi je potrebna neka pauza, čega sam bio, ali i nisam bio svestan, i sad kad je do nje došlo gledam da je iskoristim, da se odmorim i, nadam se, pripremim za neke sledeće poslove.

    Kako Vam izgledaju i Košarkaški klub i Sportsko društvo Partizan posle odlaska Duška Vujoševića?

    Košarka
    © AFP 2019 / KIRILL KUDRYAVTSEV

    Ja sam oteran iz Partizana, ali bez obzira na sve, Partizan meni fali, a izgleda da još više falim ja njemu. Oni koji su me oterali nisu iz mog srca eliminisali ljubav prema Partizanu. Ja sam čovek koji je ostao vezan za klub.

    Zašto ste rusofil?

    — Pod jedan, sličnog smo porekla. Bio sam u Rusiji i mogu da kažem da ne razumem puno Ruse, ali ih volim. Ne znam u kolikoj meri su prijatelji Srbije i s kojim efektima, ali, generalno, suština prijateljstva se sastoji u tome da prijatelju oprostiš ono što drugima ne bi. Mislim da je Rusija blagonaklona prema Srbiji i neki koji nude kontraargumente tvrde i ovako i onako, ali Rusija nas nikad nije bombardovala, što je meni uvek jak argument. Drugo, kad je Rusija bila jaka, na Srbiju, koja je uvek važila za ruski satelit, gledalo se na drukčiji način i sa više respekta. I van toga, teško je objasniti psihologiju ljubavi. Kad nekog volite, nije to uvek racionalno. Ja sam i Crnogorac, a u genima Crnogoraca je bilo ono — Beograd, pa posle Beograda Moskva.

    Naravno, Rusija ima i svoje velike probleme, i ne može mala Srbija da bude neki njen veliki prioritet, ali smatram da je Rusija prijateljski raspoložena prema ovom prostoru. Da ne pričam o nepriznavanju Kosova u Unesku ili neprihvatanju britanske rezolucije o genocidu u Srebrenici. Naravno, žalim za tim ljudima, ali u ratu gde ima svačega, proglašavanje jedne strane da je izvršila genocid bio bi prvi potez da se Republika Srpska proglasi genocidnom tvorevinom i da se posle ukine.

    Izjavili ste da poštujete Putina zato što je vratio dostojanstvo Slovenima.

    — Vratio je dostojanstvo ne samo Rusima nego i svim ostalim Slovenima. Posebno kad je u pitanju ovaj prostor. Nije moguće da on sam vrati to dostojanstvo, ali neke situacije se drukčije tretiraju zbog toga što Rusija ima drugačiji stav i snagu da taj stav realizuje. Znam da je teško voditi jedan tim, teško je voditi jednu zemlju, teško je voditi Rusiju i sigurno to nije moguće u svilenim rukavicama. Putin je čovek koji je pokazao veliku hrabrost, svest o vremenu i opasnostima tog vremena, beskompromisnost, apsolutni imunitet i otpor, i nije dozvolio da od bilo koga sa strane bude kupljen. On svoje materijalne probleme ne rešava tako što prodaje interese svoje zemlje.

    Proveli ste neko vreme u Rusiji. Možete li reći šta je današnja Rusija i koliko se naša predstava razlikuje od stvarnosti?

    — Malo sam vremena proveo da bih davao takve ocene. Jako cenim rusku kulturu, njihove pisce Dostojevskog, Tolstoja… Ako pratite biografiju Brodskog, koji je bio Jevrejin i migrant i koji je doživeo teške trenutke u Sovjetskom Savezu, on je ipak ostao vezan za taj prostor. Taj njihov odnos prema domovini je nešto što je za poštovanje i oni to stavljaju iznad ličnih interesa kad Rusija dođe u pitanje. Rusi poštuju hijerarhiju više nego što se to meni sviđa, ali očigledno im je to ostalo iz Staljinovog vremena. Interesantno je da Staljina tumače kao najvećeg ruskog cara, jer Rusija je bila najveća i najmoćnija pod njim. E sad, to mu ne opravdava onih 20 miliona poginulih u logorima i progonima, ali je jasno da je takvom državom, u to vreme siromašnom, bez brutalnosti bilo teško upravljati. Međutim, hoću da kažem da je bilo i velikih stvari u njegovo vreme i da je on, takav kakav je bio, za Rusiju bio bolji nego Jeljcin, koji nije pobio toliko ljudi. Ubistvo i jednog čoveka ne može da bude opravdano, ali gledajući u kategorijama velikih brojeva, velikih događaja i velikih interesa, u tom smislu, bio je korisniji i bolji od nekih koji su došli posle njega i koji su SSSR i Rusiju razbijali.

    Kad smo kod književnosti, osim što ste košarkaše „terali da čitaju knjige, inspirisali ste i jednu navijačku grupu „Grobarski treš romantizam koja Vam je čak posvetila i pozorišnu predstavu — „Kadinjača".

    — Prija mi što oni postoje. S navijačima u principu nije teško raditi. Oni imaju svoje probleme, neke zakonske prekršaje i s jednim delom njih se, s pozicija vlasti, lako manipuliše. Kad ste u Partizanu, kome su osnovna vrednost navijači, postoje i ti „neorganizovani“, koji su izvan takvih „interesa“, kao što je „Grobarski treš romantizam“. Vrlo su kreativni i idealisti su. Ja nemam dilemu ko je dobio Drugi svetski rat i ko je bio na pravoj strani. Cenim načela partizanske borbe i pokreta, respektujem njihovu žrtvu i pobedu i gledao sam da u klubu koji nosi njihovo ime razvijem partizanski moral.

    Znate pesmu „Kadinjača“, o grupi boraca koja je ostala svesno se žrtvujući do poslednjega da spreči napredovanje neprijatelja i da omogući strateško povlačenje glavnini, o Kadinjači koja nikada neće pasti. I onog momenta kad je osvojena, ona je branjena na takav način i takvim žrtvama da nikad nije osvojena — metafizički. Ja sam određenog momenta, videvši kakva se strategija zauzima prema Partizanu i prema meni, koji sam branio tu ideju i koji sam iznutra video da ima te pete kolone, bio koncentrisan da ne uradim nijedan pogrešan potez kojim ću da sagnem glavu i da pokvarim svoju „partizansku“ biografiju. I drago mi je što su ti momci, prvo, prepoznali to, a drugo, što je to definisalo neke njihove stavove i ideje, i što pokazuju da Kadinjača, ipak, nije pala.

    Ima li spasa Srbiji i Partizanu?

    — Mi smo u tunelu. Neki put se čini da ima svetla na kraju tunela, međutim to je svetlo lokomotive koja nam ide u susret.

    Tagovi:
    vujošević, Partizan, Rusija, Duško Vujošević, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga